ПРИЈАТЕЉУ У ЧАСТ, СЕБИ ЗА ДУШУ: Данојлић препевао Шекспирове „Сонете“

ИСКРА на Фејсбуку

Милован Данојлић / Фото В. Данилов

Сјајни препев академика Милована Данојлића: Сви великани светске књижевности су, истовремено, и српски писци, у мери у којој их разумемо и волимо, и онолико колико им је у нашем језику добро.

Откако је 1609. лондонски издавач Томас Торп објавио прво издање „Сонета“ Виљема Шекспира (1564-1616), не престају различита тумачења, па и спорења, око овог великог песничког дела од 2.000 стихова. О томе сведочи и податак да Каталог Конгресне библиотеке у Вашингтону садржи око 900 библиографских јединица, књига и расправа посвећених овим песмама. Наши читаоци могу поново да у њима уживају, овога пута у сјајном препеву (и са коментарима) академика Милована Данојлића, у издању СКЗ.

Шекспир је сонетну свиту, пријатељу у част, себи за душу, како наводи Данојлић, започео 1591. и на њој радио до краја последње деценије тог столећа. Песме у рукопису кружиле су међу песниковим пријатељима и познаницима, и деценију и по живеле на средокраћи између лирског дневника и салонског самиздата. Када су се појавиле у књизи на уводној страници стајала је посвета „Једином власнику ових сонета В. Х.“ око чијег су се идентитета водиле жучне расправе.

– Састављен у предасима замашних Шекспирових позоришних подухвата, глумачког црнчења и организационих послова, сонетни спев слави ауторовог пријатеља-заштитника, мецену, као једини поуздани ослонац у савлађивању неизвесности који намеће живот и посвећеност уметничком стварању – каже Данојлић. – Расположење се мења из песме у песму: усхит прелази у погруженост, одушевљење у разочарање, полет у клонуће.

Бавећи се проблемом сложених односа између песника и његовог покровитеља, Данојлић указује да је реч о двема јаким индивидуалностима: једна која доминира младалачком снагом, лепотом, угледом и богатством, а друга силним песничким талентом и духовном истанчаношћу. На једној страни је аристократа, на другој човек из нижих друштвених слојева на почетку списатељске каријере. Племић је у сваком погледу збринут, док је Шекспир, управник позоришне трупе и путујући глумац, изложен сваковрсним недаћама.

– Писац себе тражи, а млади гроф је, рођењем, себе нашао – вели Данојлић. Први је безусловно одан свом добротвору и обасипа га похвалама, а други на везу гледа са благонаклоне висине. Сусрети су, по свему судећи, ретки. Песник их надокнађује писаним порукама на које мецена узвраћа ћутљивим одобравањем. Његово покровитељство је ствар слободног избора, што укључује и могућност раскида, и то је узрок песникових дневних брига и ноћних мора.

Према Данојлићевом виђењу, песник је, осетивши рањивост свог положаја и могућност упрошћавања, до чега ће у 20. веку долазити, похитао да предупреди неприкладно читање и да своје схватање љубави одвоји од хомосексуалног еротизма.

Јесте, у држању и изгледу младог аристократе има одлика женске лепоте, чијој привлачности сензибилни лиричар није могао одолети, али његово обожавање не прелази границу, коју је преовлађујући друштвени код поставио, истиче Данојлић, и као кључни наводи 20. сонет: „Пошто си за женска створен задовољства, / Мени даруј љубав, њима мушка својства“. Тврдња да „Сонети“ величају хомосексуалну љубав, овим би требало да буде обеснажена. Поготово што у завршних двадесетак песама, у циклусу посвећеном Црној Госпи, тон постаје сасвим другачији. Идеалну лепоту младог младића замењује еротски изазовна дама у зрелим годинама, а мутну тескобу – мужјачка љубомора.

– На женска лукавства одговара се равном мером, понегде на граници доброг укуса. Пријатељу се праштало све, Црној Госпи ништа. Онамо, песник се борио за милост доброг погледа, овамо, за поседовање незајажљиве телесности. Онамо је остала душа, са својим заносима и трзавицама, а овамо се разголићује све остало, од чега смо сачињени – каже Данојлић.

„Сонети“ су, иначе, испевани у енглеском пентаметру, стиху од пет строфа, али се аутор превода одлучио за александринац, као нашу најближу меру. Није, вели, желео да опонаша енглески образац, помињући велики неуспех великог песника Лазе Костића.

– Као и сваки препев, и овај је, понегде, морао закинути оригинал, да би му, другде, понудио више или мање одговарајућу надокнаду. Остаје нада да је размера између онога што се зове изгубљено – у – преводу, и онога што је нађено – у – преводу, уравнотежено, да одштета покрива губитке. Сви великани светске књижевности су, истовремено, и српски писци, у мери у којој их разумемо и волимо, и онолико колико им је у нашем језику добро – закључује Данојлић.

БОГАТА ЉУДСКОСТ

– Оно што је у „Сонетима“ уистину живо, то је сам Шекспир, његова богата разуђена људскост, са свим врлинама и манама искреног, истинољубивог и самокритичног бића, с њим се читалац радо и лако поистовећује, а његове наде, страхове, усхите и очајања разуме и у себи носи – каже Данојлић.

ДВА КАНДИДАТА

– Поуздан идентитет младог човека В. Х. коме су сонети намењени и поред силних напора истраживача, спорова, доказа и противдоказа, никада није утврђен. Најчешће се помињу два озбиљна кандидата – Виљем Херберт, гроф од Пембрука, и Хенри (В)Рајетли, гроф од Саутемптона. Рашчишћавањем те двоумице вредност стихова неће ни порасти, ни опасти. Као што „Слово љубве“ деспота Стефана Лазаревића не би постало лепше кад бисмо сазнали име младића коме се песник, на једном месту, обраћа – каже Данојлић.

Новости

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.