ПОВРАТАК НАПИСАНИХ: ПЕЧАТОВИ ИЗВЕШТАЧИ И КРИТИЧАРИ НА 65. МЕЂУНАРОДНОМ БЕОГРАДСКОМ САЈМУ КЊИГА

Сајам је поново ту

Пише Никола Маринковић

После пропуштених пандемијских година, Међународни београдски сајам књига, под слоганом „Повратак написаних“, поново је ту. У стандардном термину (последња седмица октобра, 23–30), он окупља преко деведесет посто свих релевантних издавачких кућа са простора Србије, Црне Горе, Републике Српске, а традиционално су присутни и гости из других бивших југословенских република. Ове године и библиотеке из Србије, од којих неке имају завидну издавачку делатност, имају штандове на видљивијим местима, што свеукупно понуду чини још већом него раније

Шта ово обиље присутних излагача и изложених књига на првом месту показује? Да је издавачки сектор у Србији заправо порастао за време пандемије, и да се тај раст (још увек) наставља упркос инфлацији и захукталом рату на Истоку. Упркос песимистичним статистичким подацима о уделу читалаца у укупној популацији Србије, који је сличан проценту активно религиозних људи (а што није случајно, напротив), само један поглед на Халу 1 Београдског сајма ових дана ипак буди наду. Јер за књиге и те како постоји интересовање и буџет.

С тим у вези, „вашарски“ карактер београдског Сајма књига, који су му многи замерали, поредећи га са Франкфуртским или неким другим, где малопродаја књига није на првом месту, заправо је постао залог виталности наше манифестације. Не постоји друго место у овом делу Европе на којем се толико много добрих књига може наћи скупа, и по повољним ценама. Још увек нема таквог књижарског ланца, нити толико примамљиве интернет-књижаре која би могла да замени куповину књига на Сајму. Тога су посетиоци и те како свесни, па није реткост срести људе како лутају коридорима вукући торбе на точковима: оне за пијацу или путничке кофере, свеједно. Разуме се, међу тим путницима у тексту залута и покоји инспектор да провери да ли су сви „е-фискализовани“, али то је за неку другу причу. Надамо се да ове године нико није кажњен, што је претходних био случај.
Оно што је већ на први поглед различито од претходних година јесте изостанак „сајамских пљескавица“, које су заменили курири „Глова“ и „Волта“ који доносе храну до капија – пут хране до гладног стомака се дигитализовао, књиге још увек нису. Но то не значи да и оне неће у неком тренутку јер тренд продаје књига преко интернета неће нестати само зато што је Сајам поново ту. Већина издавача и за време Сајма није прекинула са продајом по истим, сниженим ценама преко интернета, што може значити и да не рачунају са значајном посетом из унутрашњости. Али то ће се видети на крају манифестације, када се преброје све продате улазнице и валидирани уласци.

Посета првог дана, у недељу, 23. октобра, показала је да пандемија има благотворни утицај на овај догађај. Субјективни осећај излагача истоветан је са статистиком организатора: преко 15.000 посетилаца већ тог дана је било на Сајму књига, што је апсолутно рекордан број за почетак. Да ли ће се овај висок темпо посете наставити не знамо у тренутку када пишемо овај текст, али нема разлога да не буде тако. Јер кључно је ипак да су се људи ужелели Сајма. Ужелели су се дружења, препознавања људи, књига и амбијента који је довољно дуго био ускраћен да бисмо макар и накратко заборавили како су Сајму многи пре три године прорицали гашење. С тим у вези, чак и неки издавачи који су претходних година одбијали да учествују сада су поново ту.

Сајамски програм је веома богат, и права је штета што не постоји боље место за његову реализацију од постојећих сала у коридору пре Хале 1, које посети неупоредиво мање људи него сам изложбени простор. Треба увек напоменути да је Сајам књига такође и једино место где се разговори са писцима, промоције књига и тематски догађаји одвијају седам дана од 13 до 19 часова, што га чини и највећим културним догађајем ове јесени.
Готово сви издавачи имају промоције својих издања ових дана, што значи и да не можете мимоићи наше најзначајније писце и интелектуалце, леве и десне, црвене и црне, ако посетите Сајам. Другим речима, сви они за које нема места на „националним фреквенцијама“ ових дана су ту, и то као доминантни гости.
Програм организатора тематски је везан за различите јубилеје, али и проблеме које је изазовна савременост ставила пред културу: од пиратерије, преко замирања књижевних трибина, стогодишњице рођења Васка Попе и Михиза, 150 година од објављивања Злих духа Достојевског. Посебно је интересантан циклус трибина под називом „Пишем, дакле постојим“, у оквиру којег ће одабрани модератори угостити водеће српске и светске писце: од Матије Бећковића, преко Ђованија Дозинија, Горана Петровића до Патрика Бесона.

У том контексту, Сајам књига, премда продајни у својој сржи, није место где се речи само купују већ и где се много тога може чути. Било би неопходно да организатори овај сегмент више истакну наредних година и да макар најважнијим програмима дају повлашћени простор – уместо прилично неразумљивог и мегаломанског штанда Поште у партеру Хале 1. Централни књижевни програм неког будућег сајма могао би да буде смештен управо ту. Долазак страних аутора због програма требало би да постане правило, које би подигло дигнитет саме манифестације – јер они долазе ту због српских читалаца, а не да би се срели са агентима и издавачима, као што је другде случај. Пословни сусрети, уосталом, у књижарском свету неретко су сведени на формалну преписку купаца и продаваца ауторских права који се никада неће, нити желе, упознати.
Ипак, овогодишње нагло повећање интересовања за Сајам неће, средњорочно, отклонити разлоге због којих овакве манифестације могу пасти у кризу. Његова масовност, која показује колико је књижевна сцена у Србији велика (у регионалним оквирима), може лако да се излије у безброј дигиталних рукаваца, а да се аутентичност сусрета са другим човеком занемари у корист безбедне дистанце преко мреже – јер ко зна шта нам будућност носи. Због тога се важност и позиција сајамског програма морају ојачати, како би се показало да величина и виталност нашег књижевног тржишта не заостаје и за духовним потенцијалима наше културе, тим пре што само на Сајму сви ти потенцијали могу бити на једном месту, суочени, супротстављени или синергични, како који и како за кога.

ТЕРАПИЈА КЊИГОМ

Пише Наташа Анђелковић

На сајам треба да одете чак и ако не купујете књиге, јер је важно да се „терапијски“ обавијете енергијом књиге, књижевности, енергијом вашарског дружења која је у основи наше цивилизације а чему је покушано било да се стави катанац у претходном периоду

Дуго очекивани Београдски сајам књига, после свих пандемија и постпандемија, коначно је опет међу нама. Без обзира на све промене које су нам се за ове две године десиле, без обзира но то што је тзв. онлајн-куповина почела да узима примат, стиче се утисак да се извесна радост и узбуђење шире и међу посетиоцима сајма књига и међу „протагонистима“ – издавачима, писцима, критичарима. Ужелели смо се једни других.
Код „великих“ издавача понуда је богата и разнолика. Читаоци који прате домаћу књижевност моћи ће у „Лагуни“ да нађу нове романе неких најважнијих савремених писаца. После скоро двадесет година Горан Петровић нас је обрадовао новим романом. Тачније, пред нама су сада два романа Папир и Иконостас, који чине прва два дела романа делте који ће се градити и настајати у наредном периоду. У оба романа Петровић се креће на фону алегорија и постмодернистичких везивања историјских тема и фантастичних обликовања, које су нам познате из његових прича и романа Опсада Цркве Светог Спаса или Ситничарница „Код срећне руке“. У „Лагуни“ читаоце очекују и нови романи Владимира Кецмановића Кад ђаволи полете и Горана Милашиновића Мук. Социјалне и политичке теме, којима ова двојица аутора прилазе на различите начине у складу са својим поетикама, доносе преко потребну актуелност у савременој књижевности. Насупрот томе у новим књигама Владимира Копицла Паклена путарина и Мирјане Ђурђевић Мица, Београд и одвратни Британац, доминирају хумористични тонови. Од преводне књижевности „Лагуна“ наставља да објављује нова дела својих писаца Фредерика Бакмана и Уве Јонзона. Од Бакмана, кога читаоци памте по сада култном роману Човек по имену Уве, сада је изашао роман Победници, а од Уве Јонзона читаоце очекује четврти део серије романа о сваком дану у години Гезине Креспал, Сваки дан у години 4. Међу новитетима су и романи Пребивалишта Џумпре Лахири и Мала Италијанка Лусинде Рајли.

У понуди „Вулкана“ као најважнију треба издвојити књигу сабраних свих прича Милорада Павића Све приче. Овај издавач је обележио и 60 година од првог објављивања Друге књиге Сеоба Милоша Црњанског, па тако сада имамо поново ово велико остварење нашег највећег писца. Бавећи се Црњанским, „Вулкан“ је поново објавио књигу Мила Ломпара Црњански и Мефистофел о Роману о Лондону, која је 2000. године добила награду „Ђорђе Јовановић“. Од савремених прозних стваралаца из „Вулкана“ нам долази нови роман Миодрага Мајића Рудник, књига путописно-мемоарске прозе нашег чувеног новинара Душана Микље Градови као судбина и првенац Јоване Дишић Вакуум, својеврсни роман одрастања и „портрет уметника у младости“.

Из „Академске књиге“ пред читаоцима су сада преводи неколико релевантних савремених друштвених мислилаца или историчара. Књига Глобалисти Квина Слободијана, историчара који предаје на америчким и европским универзитетима, представља студију о неолиберализму и његовој тежњи да неутрализује политичку власт на нивоу државе. У овој књизи он доказује да су глобалисти ограничили моћ демократије јер за глобалну економију и слободан проток капитала грађани и радници представљају смртоносну претњу. Још конкретнија и савременија глобална друштвена критика уочљива је у књизи Глобални удар италијанског филозофа Дијега Фузара. Овај мислилац усредсређен је у овој књизи на феномен увођења ванредног стања у епидемији ковида 19 које је у служби глобалног капитала који то користи да реорганизује друштво, политику и економију, укидајући права и слободе, чији је крајњи циљ програмско уништавање радно способног становништва и средње класе зарад просперитета господара финансија, е-трговине и интернета. Из понуде „Академске књиге“ треба издвојити и мемоарско-дневничку књигу Век љубави, век страдања, чији су аутори Денг Ђун, Ирина Магарашевић и Денг Ђијенћијао. Ова необична књига представља повест о српско-руско-кинеској породици, која почиње у 19. веку када српски коњички официр у Русији одлази у борбе у Сибир, тамо упознаје Рускињу с којом касније одлази у Кину. Настала као породична повест, ова књига говори о пријатељству и љубави ова три народа, а ауторова унука Денг Ђун једна је од најпознатијих русиста у Кини и одликована је Путиновом медаљом за промоцију руске културе.
Издавачка кућа „Дерета“ за сајам представља добитника „Букерове“ награде за 2021. годину Дејмона Галгута. Његов награђени роман Обећање писан је стилом Вирџиније Вулф и Џејмса Џојса, а окренут тематски Јужној Африци. И претходни роман овог писца који је сада преведен, У непознатој соби, био је у најужем избору за „Букера 2010. године. У „Деретиној“ престижној едицији „XX век“, у којој се објављују дела класика светске књижевности из претходног века, изашло је Казанцакисово ремек-дело Грк Зорба, мемоари Владимира Набокова Причај, сећање, као и нова, редигована издања романа Главна улица нобеловца Синклера Луиса и Испод вулкана Малколма Лаурија.

Од нефикције у овој издавачкој кући читаоци могу пронаћи дела из историје, естетике и антропологије: Српски средњовековни градови Николе Гилјена занимљива је читаоцима које интересују историја овог периода и хералдика; од недавно преминулог естетичара и филозофа културе Сретена Петровића „Дерета“ објављује последњи део трилогије о стању савремене уметности и естетике Естетика и прогрес, а Манцонијево завештање Бојана Јовановића је књига антрополошких огледа савремене културе.

Млада издавачка кућа „Блум“ са својим искусним уредничким тимом излази на овај сајам с доста релевантних писаца који обележавају савремену књижевност и књижевност 20. века. Можда најважније дело јесте Франкенштајнова мајка прослављене шпанске списатељице Алмудене Грандес. Тај роман је пети део сесталогије која тематизује страхоте франкистичке Шпаније. Румунски писац Лућијано Дан Теодоровић који је „Блумов“ гост на овом сајму, представљен је култним романом ове књижевности Матеј Брунел, који се пореди са Кундерином Шалом и говори о патњи читавог народа у тоталитарној држави. Као изврстан избор из савремене књижевности треба издвојити код истог издавача и романе Двоструки портрет Агнете Плеијел о фикционалном сусрету Агате Кристи и Оскара Кокоште и Allegro pastel немачког писца Лајфа Ранта који преиспитује вечна питања љубави, људских односа, али у овој, миленијумској епохи. „Блум“ представља и модерног класика, награђиваног писца Јуна Фосеа, сталног кандидата за Нобелову награду, романом Меланхолија.

Издавачка кућа „Штрик“ на сајму представља овогодишњу добитницу Нобелове награде Ани Ерно, романом Запоседнутост, дубоко интимном и интроспективном прозом. Ова издавачка кућа се својим програмом залаже за презентацију дела списатељица које представљају канон светске књижевности, али које су бивале понекад заборављане или неправедно запостављане. Тако читаоци сада имају прилику да читају први роман Симон де Бовоар Придошлица, који наговештава потоње стваралаштво ове ауторке која је обележила 20. век. „Штрик“ представља и култну америчку списатељицу Џоун Дидион, романом Године магијског мишљења. Романом Пролећe који је сада изашао, овај издавач је заокружио сезонски квартет Али Смит који чине још и Лето, Јесен и Зима.

Издавачка кућа „Плато“ могла би овога сајма да обележи тачно 20 година објављивања Бернхарда Шлинка. На сајму 2002. нашој публици представљен је његов култни роман Читач у преводу Споменке Крајчевић. Сада, после две деценије током којих је излазило десетак његових романа и неколико збирки прича, излази најновији роман Унука, у којем Шлинк тематизује време подељене Немачке после Другог светског рата. „Плато“ представља и немачку књижевницу Штефани фон Шулте чији је првенац Дечак са црним петлом награђен важном немачком књижевном наградом „Мара Касен“ и који елементима бајке и хорора проговара о злу, бруталности и дубоком хуманитету и нежности која надвладава. Од немачке књижевности овај издавач представља и нови роман Бенедикта Велса Тврдо срце земље, где овај писац још блиставије развија своје теме одрастања, стицања искуства љубави, пријатељства у најрањивијим годинама, којима је везао младу читалачку публику за себе. Они „старији“ који су волели Мандолину капетана Корелија и Птице без крила могу читати најновији роман Луја де Бернијера Прашина што са снова пада, који доноси причу о урушавању пуританске енглеске породице и Енглеске уопште у годинама пред почетак Првог светског рата и након њега.
Овај избор који смо направили може нашим читаоцима бити сигуран и практичан водич кроз море штандова и обиље нових наслова. На сајам треба да одете чак и ако не купујете много књига, јер је важно да се „терапијски“ обавијете енергијом књиге, књижевности, енергијом вашарског дружења која је у основи наше цивилизације а чему је покушано било да се стави катанац у претходном периоду.

Оживео је Сајам књига: Рат против ништавила се наставља

Поново смо се окупили око књига које су, између осталог, и непристајање на смрт

Руски филозоф Владимир Варава, у својој књизи Етика неприхватања смрти, каже: „Човекова особеност је у томе што не прихвата смрт, пре свега морално. Никаквог закона, никакве неизбежности, никаквог помирења са природном бесмислицом нема и не може бити. Управо је човек позван да види и распозна највећу неправду смртоносног кружења, да сагледа сав његов ужас и апсурд. Човекова антрополошка особина је морално протестовање, а не обично констатовање чињенице смрти. Ако су смрт и дивљаштво закон, онда човек нема шта да тражи у свету. Он остаје без свог етичког задатка, који оправдава његов живот. Човек препознаје смрт као безакоње, и управо зато јесте човек.“
Док читаш Еп о Гилгамешу, и тугујеш над Енкидуом, оживљаваш људе који су отишли пре више од четири миленијума. О томе је, у беседи у Стокхолму, причајући о Шехерезади, говорио и Андрић. Истинске књиге у себи увек носе клице бесмртности.
Оживљавање Сајма књига ове, 2022. године, после две године смртопоклоничке коронократије, за писца ових редова баш зато није само тренутак у културном него и у моралном животу Србије. Окупили смо се око књига које су, између осталог, и непристајање на смрт.
Ево једног погледа на овогодишњи рат против танатофилије маскиране у технолатрију 21. века.

 

ПРОМЕТЕЈСТВО ЈЕ ЗАДАТАК У КУЛТУРИ Новосадски „Прометеј“ не може проћи без сјајних књига о тајнама језика. Поред свих изврсних наслова из ове области, не можемо да заобиђемо Данка Шипку и његову књигу Од наших Руса до комшијине краве, која се бави стереотипима наших разговора: „У иностранству је све чисто и сви раде, код нас зиме нису као што су биле, Американци свима соле памет, Руси се подижу, а Кинези ће ускоро завладати светом. Градови су се посељачили, а села изумиру, најталентованији фудбалер генерације не успева да изгради каријеру због склоности чашици, зубари и лекари краду, а комшија који се годинама охолио скупим колима и путовањима остао је без средстава за живот (другим речима: цркла му крава).“ Духовито, лепо написано, и веома корисно – јер стереотипи се рађају и умиру, али их треба надзирати – да не овладају нашим мишљењем.

Поред сјајних књига о Првом светском рату (издавање незаобилазних наслова се наставља), ту је и трећа књига Славице Гароње из круга „аркадијске трилогије“, Шапати Мале Влашке, у којој романескно као аутобиографско бди над тајнама језика, који нам је остао једино сведочење о Србима у данашњој Хрватској, у којој потомака Светог Саве, после клања и протеривања, има мање од три посто. Славица Гароња је књижевница чији текст има сутонску лепоту ожиљака које не заборављамо, јер су они знамења нашег порекла и трајања.

Ново издање Ефемериса Дејана Медаковића нас подсећа на великог српског научника који је, као представник угледне српске породице из Хрватске, учен и уман човек, показао како је тешко сачувати своју самоистоветност у „веку – вукодлаку“, какав је био 20. век. Медаковић памти и приповеда: „Стојим на Јелачићевом тргу препуном света. Заталасана гомила чека, као да наслућује: догодиће се нешто посебно, нешто што ће у ову општу збуњеност и пометњу унети јасноћу, извесност, крај лутањима. Баш добро. Одједном, из Јуришићеве улице пристиже један немачки тенк. Радознала маса се збија око тенка… У том тренутку, као по нечијој заповести, на кућама вешају хрватске заставе… Сада је јасно. Нема сумње. Загреб је пао. Из Дуге улице силази бучна поворка која пева ’Лијепу нашу’, носећи огромну заставу са словом ’У’ … Избезумљене жене озарена лица пиште на сав глас, засипају тенкисте малим ’Нестле’ чоколадама у сјајном црвеном омоту и букетима цвећа. За то време многобројни цивили устремили су се на јавне зграде, обарајући насилно све симболе некадашње власти…
Проглашена је Независна Држава Хрватска.“

Не треба заборавити ни зборник Јасеновац и ми.

Године 2019. упућен је апел српских интелектуалаца Светом архијерејском сабору Српске православне цркве поводом покушаја да се умањи број жртава страдалих у усташком логору смрти Јасеновац. Након тога потписник ових редова је, на сајту „Стање ствари“, чији је уредник Александар Лазић, покренуо анкету о месту Јасеновца у српској култури сећања. У анкети су учествовали писац и преводилац Никола Живковић, географ и геополитичар Миломир Степић, тумач књижевности и културе Мило Ломпар, истраживач геноцида Стефан Каргановић, медиевиста Драгиша Бојовић, песник и књижевни критичар Драган Хамовић, прозаиста Милан Ружић, историчар страдања Срба, Јевреја и Рома у НДХ, Владимир Умељић, књижевник Срђан Воларевић, свештеник и професор етике Стојиљко Кајевић, правник Дејан Мировић, историчар и архивиста Јован Пејин. Њихови одговор чине прву трећину ове књиге.

У другој трећини дато је неколико апела против србофобне ревизије истине о Јасеновцу, објављених од 2006. до 2021. године, као и текст Зорана Чворовића, Александра Лазића и потписника ових редова о разлозима потписивања антиревизионистичког апела упућеног СА Сабору СПЦ.
У поглављу „На путу чувања истине“ налазе се текстови који помажу ширу контекстуализацију савременог ревизионизма. Социолог Слободан Антонић сведочи о најширој основи геноцида над Србима у НДХ и смислу јасеновачке патње, правник и историчар Никола Милованчев указује на манипулације бројем жртава Јасеновца, чиме се бави и Славица Гароња, издавач и публициста Маринко Вучинић сведочи о савременом стању наше културе сећања, а директор куће која објављује ову књигу Зоран Колунџија пише о броју људи његовог презимена који су оставили кости у понорима јасеновачког уништилишта.

ДЕСЕТ ГОДИНА КАТЕНЕ МУНДИ Поводом десетогодишњице рада, „Катена мунди“ се својим читаоцима одужила низом лепих наслова. Никола Маринковић је приредио беседе краља Петра Првог Ослободиоца – о слободи, демократији, Косовском завету, ослобођењу и уједињењу српског народа. Нова Србија и Славеносрбија Мите Костића је књига о људима који су послужили Милошу Црњанском као инспирација за Сеобе и Другу књигу Сеоба. Она прати историју српских сеоба у јужне крајеве тадашње Русије од првих српских јединица у првој половини 18. века, па до већих покрета и оснивања Нове Србије у Херсонској области, односно Славеносрбије у Донбасу. Аутор прати прве податке о пресељењу у Русију преко докумената из архива у Бечу и Будимпешти. Данас само понеко име места чува успомену на њих, највише град Славјаносербск у Луганској области. Ту је и избор најрепрезентативнијих огледа Жарка Видовића Завет и слобода, где је Видовић представљен и као литургијски мислилац, и као историчар цивилизације и историозоф, али и као тумач књижевности.

У тротомним Сећањима Косте Чавошког сабрано је аутентично сведочанство о најважнијим догађајима, политичким процесима и личностима друге половине 20. и почетка 21. века – од доласка комуниста на власт до Бриселског споразума. Књига је пуна докумената о борбама за слободу и демократију у Србији. Чавошки није штедео ни себе, ни друге, али је показао да је патос слободе најважнија одлика Срба као народа који се не мири са злом у свету и око себе. Ако се овоме дода непревазиђена књига Чедомира Попова о миту званом „Велика Србија“ и студија Мила Ломпара о Драгиши Васићу, интелектуалцу који је служио свом народу и као војник и као писац, и који је живот дао за културне и националне идеале, можемо рећи да је „Катена“ остала верна себи и да наставља путем који је започела пре десет година – путем непристајања на лаж и стајања уз истину која ослобађа.

ОБРАЗ СВЕТАЧКИ, ОЧЕВ ДОМ Православно издаваштво је на Сајму књига увек имало своје место. Библиотеке „Образа светачког“ и „Очевог дома“ показују да је то место заслужено. Митрополит Антоније (Блум), чувени руски проповедник после Другог светског рата, и кипарски митрополит лимасолски, Атанасије, ученик старца Пајсија, понудили су свеже тумачење Литургије, најважнијег православног богослужења.
Увек се, како каже Откровење Јованово, треба сећати своје прве љубави према Христу и Царству Његовом. А Литургија су двери ка Христу и Царству, при чему нам је искушење да, ако редовно одлазимо на службе, заборавимо где смо, и да идемо по навици. А зар се на источник спасења може ићи по навици? Митрополити Антоније и Атанасије, један Рус и један Грк, својом књигом Уђите у Царство Небеско кроз Свету Литургију, не дозвољавају нам да дремамо пред чудесном тајном литургијског Христа, који прима и који раздаје, који жртвује и који се жртвује, и који нас обожује собом, да бисмо постали усвојени синови и кћери Његовог и нашег Оца. Они нас подсећају да се на источник иде смело и радосно јер се све жеђи овога света могу утолити Сином Божјим, који, преко свештених лица, служи сваку Литургију, од Тајне вечере до краја света.

Књига За свет који нестаје: три сузе покајања и наде такође је леп пример православног издаваштва. „Свет нестаје полако. Загледани сви су лажљиво време на зиду. О, хајдемо! Границе у којима живимо нису границе у којима умиремо“, певао је Бранко Миљковић, а књига у којој савремени грчки духовници, оци Стефан и Варнава и митрополит Николај сведоче о истинама наше вере управо то показује – часовници лажу, време протиче, али ми се не миримо са границама овога света, него хоћемо друге и другачије границе, чији прелазак значи улазак у вечно и непролазно. Потребно нам је да се сетимо свог порекла и назначења, и да у речима мудрих грчких отаца препознамо себе као у огледалу – јер док се не огледнемо у истини Еванђеља, чини нам се да смо најлепши, најпаметнији и најбољи и да смо све то сами открили. А онда схватимо ко смо заиста и заплачемо пред Богом који нас, у смирењу и понижењу, узводи себи, вечној љубави и утехи. Ова књига каже да смо живи јер је жив онај који нам дарује живот.

Митрополит Нектарије (Антонопулос) срео се са Светом Гором још као дете, када су монаси манастира Ксиропотама донели у Атину честицу Часног и Животворног крста Господњег, и када је цела његова породица пошла да му се поклони. Деценијама је ишао у Градину Мајке Божје, сретао дивне старце и учитеље, и писао дневнике. У њима се чувају оригинални записи о сусретима и разговорима са светогорским оцима, са свим њиховим ширинама и дубинама, али у пуној њиховој људскости, која није безгрешност него смерност и свест о сопственој вери пред Безмерним. Велики део књиге Тамо где почиње вечност посвећен је старцима Јефрему Катунакијском, ученику оца Јосифа Исихасте и Пајсију Светогорцу. Одавно се на српском језику није појавила овако жива књига, лишена стилизованости и реторике.

Понекад се православни хришћанин упита – да ли смо ми уопште заслужили Свету Гору? Јер у свету који тоне у бесмисао она преко хиљаду година обасјава све четири стране нашег постојања вером, надом и љубављу које не пролазе. И стално долазе међу нас њени нови светилници, попут отаца описаних у књизи Света Гора – духовно срце света: Партенија, игумана Светопавловског, Григорија Дохијарског, стараца какви су Гаврило Карејски и Јулијан Продромски. Сви они, Грци, Руси, Срби, Румуни и ко год се нађе међу атоским подвижницима говоре да „проћи живот није поље прећи“ (Пастернак), али да смо ми, ако се кајемо и Христу враћамо, људи чија су тела потенцијалне мошти, а душе велики светилици Царства. Из зверског у божанско – то је порука Свете Горе, коју нисмо заслужили, али коју нам, као и Сина свога, дарује Пресвета Богородица. Прави је час да се тргнемо, и да у свом срцу саздамо светогорску обитељ смисла.

Читајте, читаоци! Борите се против ништавила и нестајања, против смрти, коју свака дубока култура не признаје, борећи се за бесмртност човека и света. Сајам књига је опет с нама.

pecat.co.rs
?>