Последња пјесма Бранка Миљковића: Време је да цвет проговори, а уста занеме

Више ми нису потребне речи, треба ми време;

Време је да сунце каже колико је сати;

Време је да цвет проговори, а уста занеме;

Ко лоше живи зар може јасно запевати!

Веровао сам у сан и у непогоду,

У две ноћи био заљубљен ноћу

Док југ и север у истоме плоду

Сазревају и цвокоћу.

Сањајући ја сам све празнике преспавао!

И гром је припитомљен певао у стаклу.

Не рекох ли: Ватру врати на место право,

А пољупцу је место у паклу.

И хлебови се под земљом школују;

Ја бих се желео на страни зла тући;

Па ипак, по милости историје,

Повраћајући и ја ћу у рај ући.

За пријатеље прогласио сам хуље,

Заљубљене у све што пева и шкоди.

Док ми звезде колена не нажуље

Молићу се побожној води.