Под њим ће довека остати млада та старица – најлепша “Девојка из града”: Песма Добрици Ерићу

ИСКРА на Фејсбуку

(Добрица Ерић) Фото: Screenshoot

Остала је њива без свог беседника,

остала је шљива без свог сапатника.

Остаде опанак на пола корака,

оста зора довека удовица мрака.

Остала су стада без свога пастира,

остала је фрула лелеком да свира.

Остало је класје без свога каплара,

оста уцвељена воденица стара.

Остао је поток без свога водича,

остала кудеља причу да исприча.

Оста липа сама, премеће шајкачу,

остало је плуга у детињем плачу.

Остала погача, неломљена, врућа,

оста пуста давно опустела кућа.

Остадоше пчеле жално да се роје,

остала карлица да се пита ко је.

Остало ливадом мирисних откоса,

остала је коса и гола и боса.

Остао је извор, на извору ведро,

остала топола – ливадарско једро.

Остао је облак насукан на небу,

оста звезда снилих на ражаном хлебу.

Остао је ветар, не зна куд да дува,

оста пљусак летњи – нико да га чува.

Остало је мраза јутром да се млати,

нико крај бубњаре мило да га сврати.

Остала тишина ћутњом да се мори

никог домаћински са њом да прозбори.

Остало ракије, “љуте” да се љути,

с киме да запева, са ким да оћути?

Чекају звоници кудравог звонара,

чекају здравице благог здравичара.

Тихо пошла брда молебанском реду

јоште снегом беле за ту косу седу.

Сви бркови и браде у жалости,

нестало је речи – реку да премости.

Клонуле тарабе ко пали јунаци,

безгласни су петлови – сеоски мудраци.

Храстови ко крајпуташи, не листају у жалости,

пожурило јагње орлу да опрости…

И соко се свио крај стада, да му се изјада,

да се помажу миром – брашњавим кромпиром.

Утекло класје из амбара, стало крај одра,

опело служи “свештенство” јоргована модра.

Кола испрегла волове,

на гувну чекају вртаче и долове.

Чекају славује, зрикавце, свице,

чекају небо да оцрта лице…

Да пусти браду и бркове, да стави наочаре,

да огрне гуњ и стихове старе.

Да громом рекне “Пркосну песму”,

да ветри одврну небеску чесму…

Да на опанцима довека остане њива,

дланови мирисни од палих шљива.

Нек вазда васељеном вољено влада

једра чобаница под леском крај стада.

Над сеоским гробом нићи ће дрво стихова,

дуње – строфа, зове – риме,

да узбиремо, да ћутке седимо под њиме…

Под њим ће довека остати млада

та старица – најлепша “Девојка из града”…

Михаило Меденица

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.