Петер Хандке – нобеловац и пријатељ Срба

ИСКРА на Фејсбуку

Петер Хандке (фото: РТРС)

Аустријски књижевни нобеловац Петер Хандке рођен је на данашњи дан 1942. године.

Седамдесетих и осамдесетих година 20. вијека славу му доносе романи „Љеворука жена“ и „Кратка писма за дуга растајања“.

Хандке је написао више од 70 прозних радова и двадесетак позоришних дјела, а опробао се и као лиричар, есејиста, сценариста, преводилац и режисер.

У театрима широм свијета већ деценијама се играју представе према његовим текстовима, а то су „Каспар“, „Псовање публике“ и „Путовање у сонорну земљу“.

Роман „Голманов страх од пенала“, који је ушао у школску лектиру, екранизовао је Вим Вендерс, а Хандке је написао сценарио и за чувено остварење овог режисера „Небо над Берлином“.

Петер Хандке живио је у Грацу, Диселдорфу и Берлину, а касније у Паризу, Кроненбергу и САД. Тренутно живи у француском Шавилу.

Добио је Нобелову награду за књижевност 2019, која му је додијељена на свечаности 10. децембра исте године.

Хандке је одавно везан пријатељством са Србима.

Тако је 1996. године путовао у БиХ и написао жестоко оспоравани есеј „Правда за Србију“, у којем се залагао за диференцирани приступ западних земаља и против сваљивања кривице само на српску страну.

Након тога, Хандке је „преко ноћи“ прогнан из глобалне интелектуалне заједнице у екскомуникацију, у којој се налази до данас. Послије првог есеја услиједила су даља дјела о тој теми.

У првим данима априла 1999. године, на почетку бомбардовања СР Југославије, Хандке је отпутовао у Србију, у знак протеста вратио Бихнерову награду и ишчланио се из Католичке цркве.

Од њемачког министра Рудолфа Шарпинга, Хандке је захтијевао да му врати све његове књиге.

Хандкеови есеји о Србији су међу најтемељнијим и најсадржајнијим критикама медија писаним посљедњих година. Србија је за њега само метафора, повод за његове литерарне и филозофске расправе о „дереализацији свијета“.

Петер Хандке изабран је 1. новембра 2012. године за иностраног члана Српске академије наука и уметности, а Повеља о чланству му је уручена 9. априла 2013.

Добио је 29. маја 2013. године посебну плакету 50. „Дисовог пролећа“ и том приликом превео пјесму „Можда спава“ на њемачки језик, а рукопис поклонио градској библиотеци у Чачку.

Удружење књижевника Српске прогласило је Хандкеа почасним чланом у децембру 2019. године.

У фебруару 2020. године, на сцени театра КПГТ у Београду постављена су Хандкеова дјела „Велики пад“ и „Дон Хуан“ у режији Љубише Ристића.

РТРС

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.