ПЕСНИК НАШЕ РАСЕ И НАШЕ ДУШЕ: 95 година од смрти Алексе Шантића

При сваком повратку Песнику који је умро 2.фебруара 1924.године, Песнику у чијем имену забрује слогови присности и нежности, топлине и тихог бола, враћам(о) се утихлом пламену оне ватре Претпразничне вечери чије буктаве жишке заре и ово опако и наопако доба, и чије нам искрице осветљавају стазе и богазе кроз беспућа и безвреме.

Име песника Алексе Шантића сабрало је  руковет стишане радости, необузданог пролећа, предвечерње сете и непревазиђеног жала за одбеглом младошћу и недостижном срећом.

Приликом откривања споменика Алекси Шантићу на Калемегдану, 19.октобра 1968.године, Скендер Куленовић је с пијететом изговорио следеће:

„Пријатељи!

На лијепу главу, чији ће лик, у виђењу вајара Александра Зарина, за који тренутак остати да ћути својом бронзом под овим,  калемегданским, крошњама, сручиле су се оне најгоре невоље овога свијета. Опаке болести, губитак најдражих бића, самовање, патријархални табуи, тешка судбина нашег тла – куд ћемо више. А у свему томе Алекса Шантић био је невин, просто – као што ми у Босни кажемо – таксирату, судбини дужан, био је – као што је написао његов драги Дучић – „ највеће дете у нашој књижевности.“

Био је скројен од достојанства, са  својим јадом носио се у себи, мало коме се тужио.“

Милица Јанковић, књижевница и Шантићева пријатељица, са којом се скоро до сaмог животног краја дописивао, и којој је у последњем писму написао да је обневидео, пише после његове смрти:

“Мостару је пала вредност, Мостару је светлост потамнела. Он је био славан због Шантића, сад је славан ради свога гробља.“

   

Исцељитељске песме за молитвеник

 

Шантићеве песме прихватило је и усвојило васцело Српство; њихов родопламни жар прожима најдубље национално биће, а неке од њих, како је сматрао Дучић, требале би да уђу не само у антологије него и у молитвеник.

Скерлић, најпрецизнији критичар српске књижевности, истакао је да је Шантић један од ретких песника који не лажу. Он у стихове меће откуцаје свога срца, не као песник, но као човек. И пре но што је написао своју књигу, он ју је сву у целини осетио и проживео. Није потребно тражити биографска објашњења, јер из сваког реда бије искреност и топлота. Шантић воли своју земљу и свој народ дубоком и дискретном љубављу којом се воли породица. Он је најбољи родољубиви песник наш, који понижену и готово заборављену родољубиву поезију подиже до негдашње њене висине из доба Змаја и Јакшића.

„ Пјесме Алексе Шантића који је у толикој мери песник наше расе, нашега доба и наше душе, врше над нама чудесан исцелитељски утицај. У њима купамо ми своју клонулу, охладнелу и укочену душу, оне краве са ње лед сумње, сувоће и подсмеха; и као да смо се напојили воде на студенцу вечите Младости, у нама се буди оно што је било заспало, и васрксава оно што је било умрло, ми се верно враћамо самима себи, и постајемо бољо, светлији, чистији и јачи

Племенита чистота Шантићевих песама, у чијем се сваком стиху зацарила дубока душевност и светла доброта, меки и нежни и добродушни, до суза изведен уздах : Вај, ветар струји…или  она пролазношћу рањена патријархална слика  старог родитељског огњ, ишта у Претпразничкој вечери, слика минулог времена чији спомени заре и греју душу. И свака је његова песма нежна топлина, присна и незаменљива слика патријарахалног света који у свом неприкосновеном поретку држи чврсте нити  кућне у одсјају кандила.

Такве су све Шантићеве песме – одсјаји и бљескови који се крећу у распону од идиличног: „ Сва новом срећом огране нам соба! / На сваком лицу свето,  сјајно нешто… „ до спознаје страшног и ужасно поражавајућег света чији се одраз огледа у сузи:

„ Све се весели. Само неко плаче.

    Дубоко негдје, у мразу, у гробу…  ( Мраз)

 

Таква је и   песма – балада

„ Мати“

        (Мајци Николе Тесле) …    

    Старица отвара ормар и докле крила ормара /

    Шкрипућу ко да цвиле,

    Испод старога рубља вади и на сто слаже

    Комад по комад свиле.

    И снова Богу се моли и смежуране усне

    Шапућу кротко и ти`о:

    О, Бог ти, Никола, дао здравља и дуга века!

    Где био, свуд сретан био!“

 

– чији је пуни доживљај непрестана мајчинска суза исплакана у немости синовљева одсуства. У тој брижној сузи Николине мајке слегле су се сузе свих мајки у непрегледној осами туге.

 

Племенита и човекољубива песничка фигура

 

Алекса Шантић је био племенита и човекољубива песничка фигура: природан и егзотичан у исти мах, везан за своје родно тле и срцем и разумом, он је изражавајући свој град и свој ужи завичај успео да постане присан нашем свету и у осталим крајевима земље. Но своју уметност није довољно неговао, и то у времену када је ниво наше писмености нагло скочио, и када су језичке и формалне небрижљивости већ постајале грех, истина –привремен…

Био је то песник с веома широким тематским дијапазионом, који инструменте свога израза није на жалост развио у мери која би од њега начинила једнога од првих песника, пише у својој чувеној Антологији Миодраг Павловић.

Постоји у српском песништву додуше не тако честа и породична традиција, рецимо у владарским лозама Немањића и Петровића, али и у породици Илић ( Милутин, Драгутин и Војислав) и Шантић ( Алекса, Јефтан и Јаков). Браћа Илић су свој књижевни дар наследили од оца Јована, а отац браће Шантића је она светла слика у балади „Претпразничко вече“ : „ Затим би отац, ведар ко сјај дана, / узео гусле у жилаве руке, / и гласно поч`о, уз гањиве звуе / лијепу пјесму Страхињића бана“ – слика породичне среће  оживљавање наше јуначке славне прошлости.

Отац Алексе Шантића. Риста  био је сакупљач народних епских песама и севдалинки. И Јефтан и Јаков умрли су млади: Јефтан у двадесет првој, а Јаков у двадесет четвртој години, покошни јефтиком.

Алекса је рођен 27.маја 1868. године у Мостару у трговачкој породици.  Отац Ристо је умро у песниковом детињству, тако да је његова мајка Мара остала да сама одгаја, поред Алексе, и његову браћу Јакова и Јефтана и сестру Персиду. Алекса је трговачку школу учио у Трсту и у Љубљани а п повратку у мостар радио је у очевој радњи . По повратку у родни град ту је затекао , како о њему пише Владимир Ћоровић „ необично мртвило“ настало гушењем херцеговачког устанка против аустороугарске. Књижевност и уметност му убрзо постају главна преокупација. Сарађује у „ Голубу“, Новој Зети, Отаџбини. Певачко друштво „ Гусле“ оснива 1888. са циљем јачања националне свести, затим је изабран и за првог потпредседника мостарског пододбора „ Просвете.“

 

Mи пут свој знамо, пут Богочовјека

 

Са групом мостарских књижевника Светозаром Ћоровићем,  Јованом Дучићем Османом Ђикићем и др. покреће „ Зору“ и постаје њен први уредник.

Покреће и Малу библиотеку 1889.године.  Године 1904. учествује у стварању Српске народне организације у којој је стални представник Мостара. За време анексије Босне и Херцеговине са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, бежи у Италију. Ставља се на располагање српској влади.  За време Првог светског рата затворен је као талац и оптужен због својих српских патриотских песама ( Бока и Рибари).

Био је  члан Српске краљевске академије.

Почиње озбиљно да побољева 1908. године, прво од камена у бубрезима, а после од тобопарализе.

Ослобођење је дочекао у Мостару као председник Народног већа, уз песме које је спевао српској војсци која је донела победничку заставу у Херцеговину.

Важнија дела: Пјесме (Мостар, 1891, Под маглом,  Слика изГорње Херцеговине, (драма,  Београд, 1907) Пјесме,( Београд, 1911)  Хасанагиница. Драмска слика у стиховима с пјевањем ( Нови Сад, 1911, Пјесме ( Загреб, 1918),  Лирски интермецо.  Пјесме Хајнриха Хајнеа( Мостар, 1897) Из њемачке лирике. ( Мостар, 1910) и др.     Преводио је са немачког и чешког језика.

Прву Шантићеву  збирку Пјесме објавио је  мостарски књижар и издвач Владимир Радовић; на чијој насловној страни пише да je„чист приход ове књиге намијењен је у корист подизања споменика нашем неумрлом књижевнику и пјеснику Сими Милутиновићу Сарајлији.“

 

Песник „крви јуначке а душе дјевојачке“

А Шантић,  песник „ крви јуначке а душе дјевојачке“ умире од туберкулозе у Мостару 2. фебруара 1924. године.

У предсмртној постељи пише своју лабудову песму Из болничке ћелије:

    Ноћ је, је ли

    Сврх врата бије

    Часовник стари.

    Напољу вије

    Ветар, и сипа

    У окна наша

    Пахуље беле.

   

    Заклопи зборник

    Па седи ближе

    Уз одар мој

    Погледај како

    Ватра се жари

    И хукти, и букти

    У пећи тој…

 

Тога дана, писало је ондашње Време „ на кућама висе црни барјаци, чак су и улични фењери обавијени црним крепом. У црно утонула варош пружа дирљив призор мајке за својим сином…

„ Песников ковчег носили су чланови српског певачког друштва Гусле и хрватског  Хрвоје. Док је пет километара дуга поворка пролазила кроз уцвељнеи Мостар, авиони су надлетали град у знак жалости. Све радње су биле затворене. „ А народ био он православни, католик или муслиман, подједнако је оплакивао свог великог песника… Овакву жалост и овакав погреб, Мостар никада није видео.“

Леп , стасит, наочит и господствен, био је миљеник жена, али није имао среће у љубави.  Врло млад се заљубио у кћерку путујућег фотографа, лепу Анку Томлиновић, девојку другог верозакона, због чега њихова љубав и није могла дуг да потраје. Нешто касније упознаје младу и богату лепотицу Зорку Шолину, која је њега оставила. Али ту су и све оне бајне деве чији је поглед или сјај ока доспео у његову песму, све оне мостарске лаконоге лепотице, све оне  Јеле, Емине, Шерифе, Фериде… којима је певао:

„ Ти си она сила света

        Ти си онај Бог,

        Што си дигла небу, вису

        Крила духа мог!

У жестоким дуготрајним борбама за стварање националне заједнице и очување њене самосталности, родољубиво осећање, какво и јесте у поезији Шантића, развило се до најјачег степена. Такве су песме: Моја отаџбина, Ми знамо судбу, Пред Битољем, Кајмакчалан,  Јутро на Косову, Видовдан, Моји очеви, Сеоба, Ловћену, Остајте овдје, О класје моје, Вече на шкољу.  Сијачи…

чији стихови исказују најоштрији бунт и отпор против завојевача, против насилног умирања своје отаџбине и знаног живота, против растакања наципоналног  микрокосмоса.

У једној од последњих записаних строфа стиховима се опростио од знанога света:

Онамо на врху, ко дан један бео,

        Ја ћу с копљем стати, ти, маглена хордо,

        И ко жар златан, радосно и гордо,

        На брегу Лепоте изгорети цео…“

-и сагорео је певајући лепоти и лепоту, овај наш благи песник „крви јуначке, душе дјевојачке“,  оставши занавек у олтару српског духовног песништва.

 

Највеће дете наше књижевности

 

Ниједан писац није толико личио на своје књижевно дело као Алекса Шантић. Овај песник је био највеће дете наше књижевности. По карактеру више северни Словен, добродушни и доброћудни, него јужни Словен из Средоземља, компликовани и критични. Зато и поред све његове урођене бистрине духа, и његових дубоких личних искустава, Шантић није веровао у зло међу људима. Није био илузионист толико по духу, колико само по укусу: имао је потребу да све преиначи на лепо, и све преправи на симпатично. (…. ) Шантићеве песме су пуне нежности и када прете тирану, а пуне наивности и кад изгледа да се даве у љубавним отровима. Он је сва своја осведочења црпио из таквог свог чистог и детињег срца.

 

Јован Дучић

ПЕСМОРОДИЛИЦА

        Алексиној сени

У светлој магми светих слова

Кругом обмане и разјашњења

Из мреже пуне светлог улова

 

Скинувши први слој са стења

И трепер лисја у белегу

У нултом часку магновења

 

По нетакнуту перју –снегу

Тело се песме указује

Од речи крика до усхићења

 

Док  сенка једна пређу снује

И  златокриле пчелице зује –

То  Биће се Песме указује