ОТПЛОВИО ЈЕ: НА ВЕСТ О СМРТИ ЂОРЂА БАЛАШЕВИЋА

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Tanjug / DRAGAN STANKOVIC

ПРЕ СВЕГА

Да се унапред разумемо: текст који ћете читати после овог увода настао је 2008. године, кад је покојни Песник био жив и у пуној снази. И овај текст није политички. Он је „сентиментално – метафизички“. И југоносталгичан, ако хоћете. А и ако нећете. У њему нема речи о Балашевићевом политичком ангажману; и не пише да су Срби били безгрешни кад се Југославија распадала ( напротив! ). 

У овом огледу има, пре свега, свести о Песнику који је, поред Арсена Дедића, био наш највећи кантаутор после Другог светског рата. И који је био наша Војводина. И „Словен, белац, слободни стрелац“. И химнопојац трећој смени, свим „уморним ливцима“ и „пролетерима“. И коме није било лако да живи у дому који се руши, али је живео, са својим сетним осмехом на лицу, подупирући остатке тог дома стиховима и шалама. И који је био одани супруг своје Оље и веран породици, онако по старински. Који је, бар неке од нас, задужио мелодијама што помажу да се не изгубимо док смо овде, доле. Био је, тај Балашевић, песнички предах пре но што орао дође да нам кљуне јетру, одмориште на Сизифовом путу…Свако ко га је слушао памти шта му је Песник био…Ко га је слушао и ко га је, „канда“, „знао са штранда“…

Пре дванаест година сам рекао све што сам осетио, и какав је садржај моје антологије Песникових стихова и мелодија…

А свако има свој…

И писао сам, да знате, ма како патетично звучало, „крвљу срца“. Као о сваком озбиљном Песнику…

СМРТ У УТОПИЈИ
ИЛИ О ЂОРЂУ БАЛАШЕВИЋУ,
ЈУГОНОСТАЛГИЈИ И ЕВРОИНТЕГРИСАЊУ Човек је склон утопизму. Тако би желео да двосмисленост историје буде преовладана једним другим и срећним животом. Поподневном дремком после доброг ручка. Или „вечним миром“ о коме је говорио Емануел Кант. Или „крајем историје“, о коме је говорио Френсис Фукујама… Било чиме… Само да буде тихо, мирно, опуштено… Да се скочи „из царства  нужности у царство слободе», по могућству – лежећи на каучу. Тако, некад, дође и мени. Онда, рецимо, нешто читам. Читам Ђорђе Балашевића, „Додир свиле“. Својевремено сам хтео да пишем о његовој поезији. Рекоше ми: „Немој! Шта сад хоћеш, да критикујеш још и Балашевића? Пусти човека на миру! Пљувао си рокере и хеви-металце, а сад хоћеш да пљујеш Балашевића…“ А ја нисам хтео то. Ја сам хтео да анализирам поезију овог лиричара, једног од последњих песника наше романтичарске поезије. Јер, Ђорђе је лирски песник. А ширина треперења му је на граници између битија и ништавила, између: „Ала је леп овај свет“ и „Моје небо, јер је црно“, између «Ђулића“ и „Ђулића увелака“. Ми нисмо имали песника који опева обичног човека, најобичнијег, оног нашег свакодневног комшију, врата до врата, из чијег дворишта мирише паприка и по томе се зна да је јесен, нисмо имали таквог песника док се није појавио Ђорђе Балашевић. Он је,  уз гитару, ушао у душу малог човека, који се сећа као се „некад добро јело“, али који је способан и да баци све, ако није срео праву љубав (као у песми о Васи Ладачком). Толико добрих, тачних описа свега што се  дешава малом човеку („а у војсци сам стекао друга до гроба,  / и хроничну упалу зглоба“;  „ушао сам на прстима, мати беше већ будна и брзо се прекрстила“; „један Д мол ме развали / неки би то тугом назвали, / није туга, шта је туга за Д мол“)… Толико жеље да се живи нормалним животом („Само да рата не буде…“), да све буде мирно као у „Вировитици“, да се избегну и Амери и Совјети…  Толико сећања на прву љубав,  стрипове испод клупе… Читав један свет који нестаје у доба клонираних мафијаша и силиконизираних спонзоруша… Права Војводина, она грађанска, крофнаста и пуфнаста, из „Поп Ћире и поп Спире“… Југославија, које више нема… Од Триглава до Ђевђелије, у којој су на стотине хиљада тих обичних људи долазили на концерте Ђорђа Балашевића, и гледали купање лепе протине кћери и сретали фаталну жену у „Црном лабуду“, дрхтурили на киши „Словенске“ … Да, сви смо били Јужни Словени, који пију и слине заједно, на исти, сентиментални начин; имао сам друга Џенана из Травника, муслимана – песника, који је пио као смук и поклонио ми „Травничку хронику“ – наш човек, наш… А сад? Где је Адиса из Мостара? Томаж Бранко из Марибора? Мислав из Загреба? Примож из Крања? Симон са Косова? Сњежана из Слуња? Вишња из Карловца? Платиће ми Европска Унија: она је себе градила, разграђујући ту несрећну СФРЈ, иако је СФРЈ, таква каква је била (а била је на вулкану безбројних лажи) ипак била интегрисана, и економски и културно, више но што ће Европска Унија икад бити… Првих двадесет година живота провео сам читајући „Алана Форда“ у преводу Ненада Бриксија („биједни остаче свог неспретног оца“, обраћају се Боб Року, и „Sir Oliver“ ми заувек остаје„Sir Oliver“)  „Strip Art“ из Сарајева, „Полет“ и „Форум“ из Загреба… Знали смо ко је Павао Павличић, и ко је  Ивица Видовић, и ко је Мустафа Надаревић, и Фабијан Шоваговић… Звонко Лепетић је био прави, рођени брат Бати Стојковићу у „Балканском шпијуну“. Још се сећам Неле Ержишник (мада ми је Чкаља био смешнији) и Саше Зелепугина који води „Недељно поподне“ из загребачког студија, и Оливера Млакара у „Квискотеци“… Старог моста у Мостару, и Сарајева у магли… И Пуле, у коју смо летели авионом на екскурзију… И Охрида где смо такође били на екскурзији, па ми је лепота овог града остала заувек у души, јер сам тамо срео мистично срце Балкана…  Зар ми доктор Росман у Карловцу није давао редовно упуте за Војну болницу у Загребу (тобож, да контролишем вид) а знао је да због наочара не идем, него да цуњам по загребачким књижарама? Зар Миславова мајка није спремила торту за мој рођендан, и зар ми његов отац није поклонио књигу о ренесансној философији тим поводом? Зар нисам с Миславом ишао у Војну болницу само да бих добио потврду, а онда ми је он давао цивилку свог оца, па смо излазили у шетње по Загребу? Нису ли ми били симпатични Сершен и Хочевар? А командир вода, Шербовић, муслиман из Црне Горе? А господствени Хрват, комадант касарне, Рудолф Брлечић, с ким сам попио последње пиће, већ пресвучен у цивила, по одласку из касарне „Петрова гора“ у Карловцу? Дајте, молим вас! Теофил Панчић већи југоносталгичар од мене? Тешко, сине! (Израз из војске.) Све се, на крају сводило на Босну. СФРЈ се некако сажимала у Босни, и људи из истог краја у касарни су један другог звали „Земо“, као да су сви из Босне… Отишао сам предалеко. Крив је Балашевић, са својим описом концерта у сарајевској Скендерији, после седам година. Дакле, тај Балашевић, чије девојке имају чардаш ноге и косе пуне полена, који носи чизме скитаљке и кога је тешко волети, који је препевао Дунав, Балашевић, свестан сакралне мисије старинског кловна (данас, у доба виртуалне стварности и „Великог брата“, циркус ми постаје узвишен као античка трагедија), Балашевић, који је, као дечко у двадесетим годинама живота, умео да отпева „Мој деда већ дуго оре небеске њиве“… Да, песник обичног човека, намћор у његово име, који не воле никог осим ње, а и то што је тако много воле – не воле, песник комшилука, пристојног „Добар дан“ сусетки у пролазу, песник дечјих фудбалских утакмица у слепој улици, дечко који је читао „Тома Сојера“ и хтео да бежи (а данашња деца, основци, – жале се на ту књигу да им је неразумљива, и хоће да је избаце из лектире; у међувремену, негде, неки, на мобилним телефонима снимају порно-филмове, у којима глуме њихови другови и другарице)… Ђорђе Балашевић, који је умео да испева песме о „свим првим љубавима“ које су тужне, да направи модерну басну („Блуз мутне воде“)… Балашевић, који је, као и многи други обични људи бивше СФРЈ, веровао да је Броз цемент те идиле обичног човека, подигнутог из балканског блата у сан о светској политици мира и несврставања… И који је певао о Брозу, па то, касније, и објашњавао… Овако, или онако, али није крио, као Радомир Константиновић, писац „Филозофије паланке“, који је 1980. Тита поредио са Де Брољијем и Ајнштајном… Да, сви се сећамо тога, са сетом. И сви волимо мирис јесени из комшијског дворишта у коме се пече паприка… И сви имамо градове у којима смо служили војску… Сета је од сећања… Али… Али, смрт… Као и сваки човек у чије име је певао, Ђорђе Балашевић нема одговор на питање смрти. Он је уоквирује у лепе слике, ставља сребрне рамове патиниране шаптавом поруком… Но, то није никаква утеха. За њега и његову слику света Бог је далек, и меша се тек као неодређена судбина у земаљски поредак… Као оно: „Има Нешто!“ Као: „Помолићу се пред испит да положим!“; „Упалићу свећу деди!“; „Одох на „полноћку“ у лепи, стари новосадски храм и од мене доста за ову годину!“ А у свој тој лирици често промакне ђаво, представљен као стара лола, која помаже, мало са стране, мало „илегално“ али помаже ( Ђорђе Балашевић: „ Није био sweet baby dream, глупи evergreen / (нема љутње, Синатра!), / то смо смислили враг и ја, / то је магија – за још један леп сан…“) И обичан човек је задовољан далеки добри „дедица Бог“ и неваљали, али полетни, враг, који ускочи да се умеша кад треба, и да подсети да „Деда“ на небу и није баш тако праведан како  нам се чини (ево шта каже тај кад је човеку тешко: „Бог је каткад прави шерет, / на стрмини дода терет / и потура недохватно да се дохвати… / Бог је добар… Како коме… / боље не питај о томе… Ућутаћу… Или ћу опсовати“, што остаде у песми „Последња невеста“.) Да, сви бисмо волели миран и тих живот. Али, иза тог мира и тишине зјапе провалије зла и небитија, и ђаво као лав ричући хода гледајући кога да прождере… Југоносталгија за добрим комшилуком, мир Титославије… А испод свега се спремао ужас рата… Само нека повремена језа је то наговештавала… Нека спомен плоча у Карловцу да је ту био усташки затвор… Мермерно „U“ латиницом на поду команде стана „Петрове горе“ које су невешто прерадили, додајући му две пушке и петокраку звезду… Посета Јасеновцу… „Окупација Дубровника у 26 слика“ (претварање тихе, грађанске идиле у покољ)… Некакав „Хрватски дом“ у Карловцу у који војсци није било дозвољено да иде… И ти, обични слушаоци балада који су се, 1991-1995, претварали из др Џекила у мистер Хајда, на ратиштима… Без обзира шта су пре тога слушали… Зато ми је страшан филм „Лепа села лепо горе“ Срђана Драгојевића који је, касније, изгледа, решио да се прода Нечему Неистинитом. (Колико пута ми се учини да у излогу видим оглас „Продајте се!“ и да бацим поглед на фирму на којој пише „Дисконт бића“.) У том филму најстрашнија је песма „Индекса“, «Бацила је све низ ријеку», са свим сентиментализмом за који су Даворин и другари (оно Сарајево, из песама Кемала Монтена) били способни. Крв која је легла између дојучерашњих најбољих другова само зато што су рођени у другој вери… Само зато? То евроунијати кажу „Само зато“. Није то „само“. То је много јако, ужасно јако. Најгоре усташе нису били ни чакавци, ни кајкавци, него западни Херцеговци, до XVIII - XIX века православци, који су примили „царску веру“ да презиме, добивши пшеницу од Ватикана, па после нису могли да се врате. Павелић, Артуковић, Љубо Милош, Макс Лубурић, Филиповић-Мајсторовић… Какве то везе има с Балашевићем? На први поглед – никакве. И мени је жао што то помињем у свом „југоносталгичном“ тексту, ја који сам растао на „Алану Форду“, „Стрип арту“ и Оливеру Млакару… Али, шта ћеш да поменеш? Наш живот је кратак, и само га сусрет са Личношћу Која је Истина и Победник над смрћу, том рупом кроз коју у комшијско двориште куља ништавило, може да му да смисла. Дедица „Бог“ на небу је немоћан; он је само склеротични „први покретач“ деиста. А враг не пише успаванке: он убија, режи, дава, баца у бездане јаме… Тихи и ћутљиви комшија у Пазови коље свог комшију и његовог сестрића, а сусед из Јабуковца убија деветоро… Мирне улице, попут Цвијићеве из Ђолетових песама, претварају се у ратишта с барикадама… Ученици друге вере силују учитељицу… Ужас! Зар се не може тихо и мирно поживети у свом свету говорећи „Добар дан“ комшији и пијући кафу с комшиницом? Зар се не може одбранити своја тиха, скромна, брачна срећа, своја Дулсинаја од Тобоза, свој лонац у коме се крчка сарма, своје шненокле? Зар песме Ђорђа Балашевића  не могу да буду најлепша мера заокругљене стварности нас обичних? Тако бих волео да могу. Тако бих волео да поновим с Мићом Данојлићем да желим да отпутујем до Жагубице и „проводим лета вечита / с књигама које нико не чита“… Али, то не може. Свет је погођен смрћу. Свет је пун бола. Свет је овај тиран тиранину а камоли добром комшилуку. И само Он, Бог Који је постао Човек да би Га, невиног заклали као Жртвено Јагње и да би Он, Свесилни, сишао у царство смрти и смрт победио, само Он може да нас ослободи… А ми то чисто нећемо. Живели бисмо подаље од Њега. Нека Њега тамо па ћемо доћи на Божић, славу, евентуално Васкрс. Упалићемо свећу. Даћемо парицу. Али, да нас  остави на миру, у нашој кућици и баштици, с комшијама… Али, Он јасно каже: „Око вас је пожар, пожар греха и смрти! Ускоро ће захватити и сламнати кров ваше кућице! Само Моја Крв може тај пожар угасити! Похитајте, док није касно!“ Ко га чује? Напољу пада снег, и све је тихо. Гости ће можда доћи. Сутра… Она спава на твом рамену. У другој соби – деца… Ко мисли о пожару? О Крви која га гаси? Ђорђе Балашевић је песник. Не, Песник чак. Песник једног пристојног света, али малог света који нестаје у апокалиптичним убрзањима краја великог света. Његов „Slow motion“ више не може да заустави бујицу времена која нас плави, рушећи све традиционалне вредности који је Балашевић опевао. Комшилука више  нема. Бракови се разводе. Ближњи изненада луде и постају убице. Директори самоуправних шећерана одавно су купили Војводину. Геда није био једини. Распоређени су правилно, у све партије и оне у опозицији и оне на власти. Сви су они помало Геда. Европа није исто што и Европска Унија. Мој комадант касарне Рудолф Брлечић био је командант „Зенги“ у Карловцу 1991. У Сарајеву жене носе шалваре, зарове и фереџе. Томпсон у Загребу пева о „црнцима“ Јуре Францетића. На Косову је багрење одаво поломљено, а многа српска гробља преорана. За то није крив Балашевић. Нисам га кудио, да знате, ви, који сте ме упозоравали. Ђорђе Балашевић је лиричар који је хтео да заустави време. Али, време је подивљало, и, како рече Хамлет, „искочило из зглоба“… Буди нас Онај Чија Крв гаси пожаре смрти. Хоћемо ли се пренути из наших снова и наших песама док не буде касно?

2008-2021.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
 

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.