ОШТРИ ЗУБИ НОБЕЛОВЦА: Да ли смо за Амере зоолошки врт?

ИСКРА на Фејсбуку

Марио Варгас Љоса, перуански нобеловац (фото: Sputnik/ AP Photo / JULIO CESAR AGUILAR)

„Зар ми нисмо за Амере зоолошки врт?“, пита се јунакиња новог романа Марија Варгаса Љосе, мислећи на Гватемалу средином прошлог века. То је, међутим, питање које важи и за све друге земље које су се, препречивши пут финансијским, политичким и идеолошким интересима моћника, потпуно изобличиле у моћном кривом огледалу пропаганде.

Отровно дејство пропаганде опште је познато. Ипак, када њене механизме до најситнијих детаља анализира и уметнички уобличи бескомпромисни Варгас Љоса, читаоце попут отрежњујућег шамара затекне један снажан, упозоравајући поглед на болне тачке савременог света, који се урезује дубоко у свест.

У роману „Бурна времена“ перуански нобеловац приповеда о новијој историји Гватемале, средњоамеричке државе која је педесетих година прошлог века преживела низ разорних политичких и друштвених потреса, укљештена између борбе за слободу и интереса светских моћника. Варгас Љоса нам уверљиво и оштроумно указује на перфидне механизме којима моћне корпорације управљају не само појединцима, него и читавим нацијама и државама, на то како се непросвећеност користи за јачање популизма, како се манипулише страхом, бесом, похлепом и другим негативним емоцијама.

Како је демократски председник проглашен комунистом

Један од кључних ликова у роману је Хакобо Арбенс, некадашњи председник Гватемале, који је био искрено посвећен демократизацији своје земље и вољан да својој нацији пружи могућност да се коначно реши сиромаштва, беде и заосталости. Међутим, један од његових најнапреднијих закона, који је требало да врати земљу сељацима, представљао је трн у оку некада моћној компанији „Јунајтед фрут“.

Америчка корпорација која је управљала продукцијом тропског воћа у Средњој Америци и извозила га на северноамеричко тржиште нипошто није желела да се одрекне монопола у овој сфери, због чега јој Арбенсова аграрна реформа није одговарала.

Тада је на сцену ступио интелигентни, али бескрупулозни Едвард Л. Бернејс, саветник за рекламу „Јунајтед фрута“, који је осмислио пропагандну стратегију за одбрану интереса компаније. Задатак је био убедити америчку владу и обавештајну службу да је мало позната „банана република“ у средишту америчког континента постала средиште совјетског утицаја и легло комунизма на континтенту. У томе су Бернејсу помогли штампа, радио и телевизија, који су се невероватно лако упецали на причу о комунистичкој претњи и постепено креирали јавно мњење које је створило услове за војну интервенцију.

Бернејсова теза да ће се у 20. веку публицитет уобличити као главно оруђе моћи и манипулације јавним мњењем, и у демократским, и у ауторитарним друштвима добила је данас, у веку интернета, још страшнију димензију.

„Иако је реч о догађају из 1954. године, овај роман показује да медијска манипулација и ‘фејк њуз’ нису данашња измишљотина, да су се тиме моћници, поготово САД, служили још средином прошлог века“, каже у разговору за Спутњик писац и публициста Бранко Анђић који је роман „Бурна времена“ превео на српски језик.

Оштри зуби перуанског нобеловца

Према Анђићевим речима, роман „Бурна времена“ изненађује пре свега по томе што Варгас Љоса пред крај своје каријере „поново показује зубе, не либећи се уласка у жестоку полемику која је уследила после ове књиге“.

„Не сећам се када сам прочитао књигу која тако оштро и отворено говори против манипулације једне земље, као што је у овом случају оркестрирани државни удар који су САД уз помоћ ЦИА и марионетске владе Кастиља Армаса, једног гватемалског пуковника, извеле против првог аутентичног латиноамеричког председника Хакоба Арбенса“, каже Бранко Анђић.

Иронија целе приче, како указује наш саговорник, јесте у томе што је „Јунајтед фрут“ уз помоћ тадашње Ајзенхауерове владе и свог великог мага који је предвидео епоху постистине и лажних вести, извео пуч против човека који је од Гватемале хтео да направи земљу по узору на САД, са чврстим институцијама и демократским устројством.

„Арбенс није могао бити даље од комунизма. Био је из готово аристократске породице, школовани војник, који је имао жену наочиту и образовану у САД. Управо она га је и подстакла на позитивне реформе“, наводи Бранко Анђић.

Зар ми нисмо за Амере нека врста зоолошког врта?

У једном од дијалога у роману Арбенсова супруга Марија Виланова каже председнику: „Зар ми нисмо за Амере нека врста зоолошког врта?“ Ова реченица одсликава однос једне моћне државе, у овом случају САД, према малим, неразвијеним земљама.

„Интервенција у Гватемали 1954. године је заоштрила идеолошки расцеп у Латинској Америци. После обарања Арбенсове владе, током наредних десетак година, формирале су се и ојачале екстремне левичарске гериле које су биле узрок или непосредни повод да се јаве десне диктатуре. Како год окренемо, народ је био жртва и једних и других, Сендера Луминоза у Перуу, Сомозе у Никарагви, Дивалијеа на Хаитију, Трухиља у Доминиканској Републици, војне хунте у Аргентини. Ни лева, ни десна варијанта не могу да извуку те земље из заосталости. Напротив, само се репродукује једна институционализована пљачка, која се практично не може заобићи“, каже наш саговорник.

Варгас Љоса у књизи подвлачи да су Американци веома погрешили што су исфабриковали причу о комунизовању Гватемале, јер је то неке у почетку демократске режиме, као што је био кубански након револуције, одвело у екстрем.

„Варга Љоса тврди да Куба не би постала ауторитарна левичарска диктатура пролетеријата да Фидел Кастро није видео оно што се десило у Гватемали. Надам се да ће се генерације које иза нас долазе одвојити од оне енглеске изреке да нас ‘историја учи да нас историја ничему не учи’ и смислити квалитативно нову верзију система који ће помоћи тим земљама да се брже развију и да избегну своје ендемске болести из прошлости“, оптимистичан је наш саговорник.

Роман близак српским читаоцима

Српски читаоци, као и латиноамерички, имају посебну предност у читању овог романа, јер се њихово искуство у великој мери преклапа с оним о чему пише перуански нобеловац. Смењивање диктаторских режима, крхка демократија, војне интервенције, немаштина и жртвовање грађанства ради остваривања глобалних интереса мање су блиски и разумљиви ономе ко живи, на пример, у некој скандинавској земљи, него ономе ко је рођен у Латинској Америци, на Балкану, или у некој другој ужареној тачки света.

„Иако се бави темом повезаном с Хладним ратом педесетих година, ова књига је врло савремена и универзална, јер трага за методама изласка из заосталости, начинима да се оствари напредак без насиља, без репресије, без свега онога што данас и те како брине свет. Сматрам да је цела афера, у интерпретацији Варгаса Љосе, врло читљива, поготово за наше и латиноамеричке читаоце“, каже Бранко Анђић.

Неписменост и непросвећеност – улаз у зачарани круг заосталости

Тражећи узроке који су Гватемалу и друге сличне државе увукли у зачарани круг заосталости, Варгас Љоса се пита „како би могла да постане модерна демократија земља од три милиона становника у којој седамдесет одсто њих чине неписмени Индијанци који тек што су искорачили из паганства, или су и даље у њему, и у којој на сваког лекара долазе по три-четири шамана“. Тиме нас упућује на још једно важно питање данашњице, а то су писменост, образовање, просвећеност.

„На глобалном плану то је неоспорно једно од горућих питања. Имао сам прилику да разговарам с високим финским функционерима и амбасадорима те државе у Латинској Америци и питао сам их како је могуће да земља која не располаже природним богатством постане једна од водећих држава света. Један од њих ми је рекао да је Финска пре педесетак година била веома заостала земља, с великим процентом насиља у школама, с огромним проблемом алкохолизма, и да је једини излаз из такве ситуације био да се све карте положе на образовање. То, наравно, ни леви, ни десни популисти не желе. Када кажемо да данас у европским, или развијенијим латиноамеричким земљама нема неписмених, мислимо, пре свега, на то да нема оних који не могу да препознају слова и који не умеју да се потпишу. А да ли је писмен човек који никада није прочитао ниједну књигу и који никада није покушао да прошири своје образовање? Статистика веома обмањује“, упозорава наш саговорник.

rs.sputniknews.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.