Олга Андрејева: СЕЋАЊЕ НА ВЕЛИКОГ И СТРАШНОГ Д. БИКОВА

фото: З. Шапоњић

Сећам се, једног дана сам спровела у дело дугогодишњи стратешки план – да видим Диму Бикова уживо. Сви знају Д. Бикова, а ја не.

Морам чути великог и страшног Д. Бикова, рекла сам себи. Па добро, не свиђа ми се начин на који он пише, али не увек, не свиђа ми се ни шта говори, али не увек. Понекад, рекох себи, у његовим речима се чује туга усамљеног генија који жели да га воле и савременици, а не само потомци. Треба помоћи човеку.

И пошла сам.

Д. Биков је представљао књигу мемоара различитих писаца о њиховом школском совјетском детињству. Наступао је као колекционар и менаџер – његово име је ипак било на насловној страни.

Мало сам закаснила и ушла баш у тренутку кад је велики Д. Биков објашњавао публици да је књига коју је требало да препоручи веома лоша. Просто ужасна. Зато што су сећања тамо углавном добра и светла. Детињство, учитељи… уопште нема немилосрдне истине времена. Све саме глупости, јер је совјетска власт страшна, страшна и још једном страшна.

Публика се смејала, уверена да је то шала.

А његова, Д. Бикова, лична сећања на совјетски режим и школу су апсолутно ужасна – наставио је Д. Биков. Гњавили су га другови из разреда, али, на срећу, нису га додавили, и ако он сам напише своје мемоаре о школи, назваће их „Белешке недодављеног“.

Публика се поново смејала. Стегнуто.

Онда је велики Д.Биков почео да објашњава да је овде присутна публика одвратна, баш као и совјетска власт, јер им се, наравно, неће допасти његове будуће Белешке, јер имају обичај да расправљају о Јеврејима у кухињи, али будући да ће, кад он напише Белешке, његова слава већ бити бескрајно велика, уопште га неће бити брига.

Публика се поново смејала, али без ранијег младалачког ентузијазма.

Затим је своје добила књижара која је организовала презентацију, па издавачка кућа која је књигу објавила, па Русија у целини, лично Путин и још понеко…

Публика је наставила да се смеје, али некако нервозно и суздржано. И ја сам почела да гледам около. Испоставило се да је сала била испуњена сасвим различитим људима. Сви око мене су се освртали. Али на различите начине.

Један део публике је грабежљиво погледивао око себе. У очима је јасно сијала жеђ за крвљу и свежим месом са кавијаром. Хајде, говориле су те очи, ко се ту спремио да увреди великог Д. Бикова? Само зуцни, и ми ћемо те одмах појести. Остала публика је бојажљиво и уморно гледала око себе. То јест, схватили су да ће их, ако само мрдну, прогутати на лицу места, па су тихо седели и покушавали да погоде где да се смеју, да се не би одали.

У међувремену, у очима великог Д. Бикова све јаче је сијала жеђ за крвљу и месом, а у његовом гласу – разочарање. Изгледало је као да је велики Д. Биков дошао да задиркује лавове, али се показало да су лавови старе мачке, које су лежале на сунцу и нису напале Д. Бикова. Нико га није називао петом колоном, либералом и другим примитивним речима. Напротив, публика је била нема. Велики Д. Биков се ипак још надао и трудио се свом снагом да га бар неко лупи по њушци.

Помислила сам да сам свој стратешки план већ испунила. Видела сам великог Д. Бикова, и није ми потребно да знам ко ће кога овде лупити по њушци. Зато сам кренула према излазу.

Ако сутра у вестима прочитам о случајевима масовног канибализма у Москви, нећу се изненадити. Све је томе водило.

 

(Превео Ж. Никчевић)

?>