НЕПОНОВЉИВИ ПЕСНИК ЗЛА: МИОДРАГ БУЛАТОВИЋ: 89 година од рођења

ИСКРА на Фејсбуку

Миодраг Булатовић, писац коме је „литература заменила крвну освету“ рођен је на данашњи дан, 20.фебруара  1930.године у Окладама код Бијелог Поља.

Са непуних десет година остао је без оца.

То неутешно сироче у чијој је нејакој шаци остало помешано парченце камена сa издубљењем искидане нежне коже с длана, каменчић трајни жиг- којим се бесомучно ударао по челу загледан у распуклу локву крви. У тој крвавој речици, у чијим је замирућим дамарима, налик истањеном прекинутом кончићу  отицао живот, лежао је у самртничком ропцу отац.

Устрављено дете у магновењу је схватило да оца више нема, а да је онај који  је без речи убио и његово детињство – Фјодор Архипов, теча, муж његове тетке. У неизмерном јаду под теретом огромне несреће негде у неком кутку дететовог срца намах се родила и одлука о освети.

Тако ће дечак запалити теткину кућу, истовремено схвативши да га сам тај чин не ослобађа  и не много касније, његова генијалност одабраће чин освете, најжешће и најпотпуније изведене помоћу речи. Тако ће реч Миодрага Булатовића попримити осветничка својства:   жестока, силовита, плаховита, бритка, саркастична, иронична, магична, карикатурална, еротска, страсна реч, демонска РЕЧ- реч којом ће не само осветлити тачке сопствене патње и неспоразума са светом, већ и свет који ће горети на ломачи његових реченица, у разгорелом пламену приче и причања, из чијег ће се матичног језгра изнова рађати  у просијавајућем облику, у стању које и ослобађа и опомиње.

Тај  Миодрагов теча, Фјодор Архипов, козак, белогардејац, свађалица и прзница,  био је ожењен његовом тетком са којом се често свађао и мирио, и управо ће због прекора које му је упутио Миодрагов отац,  без иједне речи уперити пушку и испалити два метка. Потом је поново нанишанио у скамењено дете- у Миодрага( Вука како га је мајка Милица од милоште, а и да га сачува од урока, звала )и… тај трећи метак  заглавио се у цеви.

Недокучиво Зло на самом почетку живота које му је усуд даровао населиће се у његовим делима, и он ће све до задњег исписаног ретка причати причу о кривици и греху, о свету опаком и наопаком, причу о злу које у крвавим мукама рађа ново зло и тако све до кончине знаног света и видиљивих облика.

То  изубијано сироче за прву,  злим усудом даровану рану, у збијеном низу рана које му је живoт нештедимице даровао, обрело се у једином свету у коме је могло да буде све то пожели и  да учини све што замисли—у свету богате имагинације, у литератури, коју је успео да потчини и од ње сагради врхунско дело. И да се од оног првог увода у завичајни пакао отисне као валовље Лима у светски роман-реку.

Ја сам вратио себе у завичај преко језика и први пут мислим да сам написао читаве странице у језику завичаја, истовремено га дижући исмејавајући га. Јер, и у народном схватању драматургује, зна се, за афирмацију преко исмејавања.(…)Вратити се завичају, значи вратити се живим споменицима, вратити се божанственим речима, језику, сликама, вратити се на балзаковско-гогољевски начин , на начин Беле Бартока, Бројгела, Боша, вратити се са читавим једним иснтрументаријем, ако га имамо, вратити се једном свету, једном страховито великом духу и ставити га, видети, шта је сад живо, а шта није

 

Ципелице за доба када сам био дете

 

То худо сироче(како га је назвао Рајко Петров Ного, такође још једно сироче у милости српског језика), у литератури која му је даровала обиље радосних тренутака(уважавање, преводе дела на сијасет светских језика, успех на међународној књижевној сцени, награде, путовања…љубав читалаца), као да је васцелог свог живота трагало за очевим окриљем, за сигурношћу и ослонцем коју је пружала стамена и чврста очева рука. Тај кућни стуб саградиће од своје љубави његова  мајка Милица, која ће њихову родну кућу у којој се десило убиство њеног мужа, продати неком Варагићу и још једном ће та кућа бити место обновљеног злочина, у којој ће отац,после дужег малтретирања од рођеног сина, убити сина.

Худо сироче ће тек у књижевности пронаћи еквивалент срећном животу и тек ће му књижевност пуном мером вратити онај део раног детињства који му је безмилосно отео.  

У књизи Милована Витезовића“БулеРлеска у Паризу“, „душевној, осећајној књизи о рањивој и повређеној души, која се поред осталог лечи и сном о слави“ – постоји  и прича „Дете“ .

Када је сам пролазио кроз Париз, Миодраг Булатовић се најдуже задржавао на Јелисејским пољима, на која га је, ваљда због имена, бар једном дневно водила носталгија за родним крчевинама. И ту се, зурећи у излоге, најдуже задржавао испред луксузне продавнице дечије одеће и обуће. Тим својим упадљивим и честим застајањима Миодраг Булатовић је изазивао пажњу продаваца.(…)Поглед подршке и поверења продавца дечје обуће увео га је у продавницу, где је осврћући се као да ће неко иза њега ући, затражио полудубоке дечје ципеле. –Који број, господине?“- продавац је био сушта љубазност..

„Какав број?“- Миодраг Булатовић био је збуњен.

„Број ципела“.

„Па, тако, не знам…Није важно“.- запетљао се.

„Који је узраст детета?“-продавац је желео да помогне и да прода, али је у великој љубазности постајао и неумољив.

„Кога детета“?Миодраг Булатовић је почео да се зноји.

„Детета коме купујете ципеле.“-продавац  је претерао са услугом.

Продаје ли овај ципеле или води истрагу?-помилсио је Миодраг Булатовић и бојажљиво процедио:

“Нема  више тог детета!“

„Како нема?“згрануо се продавац, док је његова љубазност постајала арогантна и претећа:

“Господине, шта сте урадили са тим сиротим дететом?“

„Пустио сам га да одрасте без ципела“- отресао се одједном Миодраг Булатовић:“Све морате да ми упропастите… Те проклете ципеле су за мене кад сам био мали.“

 

Откривање старог злата

Приповетке објављује у „Нашој стварности“(прва приповетка коју је објавио носи наслов“Моја мајка“1950), у „Задрузи“, Београдским новинама“, „Студенту“, „Путевима“…

Већ прва објављена збирка приповедака“Ђаволи долазе“(1955)доноси преврат у дотадашњем постреволуционарном приказивању људских судбина у простору социјалистичке стварности. Њена појава доводи до бурних реакција, осуда и негативне критичке оцене.

Књижевни критичар  Велибор Глигорић истиче ову Булатовићеву књигу као“ рецидив већ одавно познатог натуралистичког сликања људског блата и људског ђубрета“ и систематску  пропаганду морбидности увезену из“оних средина у којима се у распадању друштвене класе, распадају и људске вредности.“

 

Потом следе: „Вук и звоно“(1958, приповетке), „Највећа тајна света“(1971), „Црвени петао лети према небу“(1959), „Херој на магарцу или Време срама “(1967, роман), „Рат је био бољи“(1978, роман, наставак претходног – рат као порнографија),“ Gullo gullo“(1983), „Тетовирање срца“(роман у припреми).

Критика  је већ после објављивања приповедачке књиге“Вук и звоно“ и „Црвени петао летипрема небу“  истиче да је Булатовић:“ творац гротексне визије света у српској књижевности који је изразитом песничком способношћу симболизације и емпиријске грађе први остварио савремено поетско виђење зла, несреће и патње у људско постојању.“

Многоструки облици људског зла, облици  овоземног пакла и непојмљиве ругобе, чији је аутор човек,  које је разоткривао са непоновљивом снагом и разбокореном имагинацијом, приказујући стајна места људског ужаса као центре  из којих се и рађа и у којима Зло увире и наново израста попут наказе са п+сипруженим пипцима—слика је овог света какав он заправо и јесте. Слика без замагљивања, илузија и свесних варки о лепоти и срећи.

Људи са четири прста- нихилистичка поезија

Појава романа „Људи са четири прста“, фантастична гротеска, односно црна европска хроника(емигрантско подземље, тероризам…), покренула је лавину похвала и књижевне и читалачке јавности, и  југословенске и иностране. Роман је првобитно објављиван у наставцима у Књижевној речи 1974-75. године.

Милисав Савић, тадашњи уредник Књижевне речи, каже да је“Појављивање Булатовићевог романа представљао мали шок за београдску средину, јер је у то време за партијску врхушку био споран, да не кажем проблематичан и непожељан писац.“

После Књижевне речи роман је објављен 1975.године у Бигзу, и добио заслужену НИН-ову награду.

У образложењу жирија за НИН-ову пише:“Изузетно романсијерско дело…слика емигрантске каљуге у тоталном и симултаном пресеку, као на Бројгеловим и Гросовим платнима…“

И светска штампа дели и одушевљење и запрепашћење пред сликама непојамног зла:“зло на тисућу начина…Бандитски шеф Ал Капоне и његова бешћутни револверашаи прави су мачји кашаљ према типовима о којима пише М. Булатовић(Вус);

„Усташки свињац… Контрасти из пакла, ужас и лирика…епски надреализам; „Пред овом нихилистичком поезијом ништа није поштеђено“…

Опсесивно исписујући поетику зла кроз уланчане слике ововременог демонизма, изводећи на јасно видело и оне ликове који су све до замаха његовог пера,  обитавали у непрозир- магли, тај непоновљиви Миодраг Булатовић, то худо сироче из Оклада код Бијелог Поља, приуштило је овом худом свету као светло уздарје велику књигу посвете трошном земаљском праху и трошној земљској нади. Свима којима се у његовог апокалиптичној причи  на крају реченице осмехује доброта.

А да је свет препун апсурда (и Бекетовог и Камијевог , а надасве Булатовићевог)   доказује и вест  у једним дневним новинама,  објављена 31.марта 1998.године, која каже  да се Грубан Малић, најпознатији Булатовићев јунак, нашао на листи највећих хашких оптуженика. Испод имена Грубан на потерници пише: старост – непозната, националност- непозната, опис- непознат.

(Аутор ове  новинарске подвале коју је један амерички новинар, несуђени добитник Пулицерове награде, и објавио , јесте српски писац  Небојша Јеврић.)

Песник је стравична гомила фосфора

Миодраг Булатовић, после Андрића, наш најпревођенији писац, коме се дивила не само књижевна Европа већ и цео свет, умро је 15.марта 1991.године у Игалу после инфаркта.

(„Е сад идем да легнем и на миру дочекам инфаркт! То је оно узети жељу, опростити се од једног света тиме што књигу завршаваш…Песник је стравична гомила фосфора, једна велика крља!Ви је можете одаламити, разбијати маљевима, поливати свакаквим водама, а она – светли!“

Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу.

Грумен земље из песниковог завичаја на свежи гроб положио је у име завичајних писаца Љубисав  Милићевић.

Грумен у коме као старо злато занавек сјаје утиснуте детиње стопе.

Као и ругалачки подсмех непоновљивог песника чије су слике зла у непрестаном додиру са добротом.   

 

МИЛИЦА КРАЉ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.