МИНИСТАР ВУКОСАВЉЕВИЋ: Може ли се стати на пут порнографији у медијима

ИСКРА на Фејсбуку

(Владан Вукосављевић) Фото: Sputnik /

Када би данас неко сишао с памети и саградио поново неку арену у којој би се водиле гладијаторске борбе на живот и смрт — верујем да би она била пуна.

„Једна од особености нашег друштва је и та да се ствари често одвијају беспотребно споро. Од великих прича и од идеја па до реализације је мукотрпан пут који понекад подсећа на Сизифов посао. Али, било како било, после недопустиве паузе од 15 година, Народни музеј је отворен, а српски културни центар ’Иво Андрић‘ у Пекингу данас постоји, ради, и верујем да ће он бити велика платформа за афирмацију српске културе“.

Овако министар културе и информисања у Влади Србије Владан Вукосављевић, сумирајући резултате из године за нама, за Спутњикову „Орбиту културе“ апострофира најзначајније резултате институције на чијем је челу. У разговору смо водили дан уочи доласка руског председника у Београд, са пуно оптимизма „гледа“ у сусрет двојице председника.

„Са великим оптимизмом посматрам разговор између два председника, на коме тема повратка листа ’Мирослављевог јеванђеља‘ треба да добије свој коначни имприматур, после чега ће се приступити ономе што су се руско и српско министарство културе већ договорили“, каже министар, подсећајући је постигнут највиши степен сагласности о корацима који би довели до тога да ова културно-историјска драгоценост буде враћена. „Реч је о врсти размене у којој бисмо ми дали седам слика руског уметника Николаја Рериха, који је у Русији скоро култна личност и има велики значај. Добра коинциденција је што руски министар културе Владимир Медински и његово министарство намеравају да у току 2019. године отворе музеј Николаја Рериха у Москви, тако да верујем да ће до размене и доћи. Сва је прилика да ће то бити у току 2019. године“.

Да ли је уговорен датум отварања Српског културног центра у Москви?

— Не волим да дајем обећања иза којих не могу без остатка да стојим, али обећање које могу да дам јесте да ће у току 2019. године свакако бити отворен наш културни центар у Москви. То је наш стратешки циљ, Москва је наш приоритет.

После поновног отварања реконструисаног Народног музеја, што је био културни догађај у 2018, за ову годину најављујете отварање нових музеја?

— Верујем да ће до краја године бити урађен и завршен главни пројекат за реконструкцију зграде Музеја града Београда, где је по пројекту предвиђено око 14 хиљада квадрата. У том здању на углу Ресавске и Немањине улице, које је бивша зграда Војне академије из 1893. године, Београд ће добити свој дуго очекивани музеј. Ми смо једна од ретких престоница у Европи која нема свој завичајни музеј. Оно што је такође извесно је и да ће зграда старе железничке станице бити претворена у музеј. Да ли ће ту бити смештен Музеј историје Србије у комбинацији са Музејом Српске православне цркве, остаје да се види, али без сумње ће зграда старе железничке станице бити објекат намењен култури.

Добра вест с краја прошле године односила се на повећани буџет за филм: уместо прошлогодишњих 600 хиљада, предвиђена је милијарда динара. Да ли је та одлука мотивисана и присуством српског филма на водећим светским фестивалима, пажњом коју је тамо изазвао?

— Традиција филмског стваралаштва у Србији је велика, снажна и дубока. Србија је дала велике филмске редитеље, велике глумце, надмашила је своје габарите. У последњих десетак година дошло је до каскања у финансирању филмова. А филм је таква врста уметности у којој је новац битан предуслов. Прошле године је Филмски центар Србије добио рекордну суму од 600 милиона, а сад је дошао на милијарду динара. Верујемо да је та стимулација дала основ за то да се конкурси спроводе на квалитетнији начин и да се омогући финансирање већег броја пројеката. Али нисмо се зауставили на томе: ове године ФЦС је добио додатна средства, још 100 милиона динара. Држава је учинила оно што може у овом тренутку и сад очекујемо позитиван рефлекс из области филмског стваралаштва. Мислим да више не може да се каже да је буџет за филм мали, он је сада пристојан, а биће још финансирања филма.

Често говорите о важности очувања националног културног идентитета. Да ли је учињено све да се он афирмише?

— Нажалост, није учињено све. Простора за побољшање има, у првом реду мислим на побољшање стања свести. Живимо у једном изломљеном свету у коме Србија није усамљено острво, већ је повезана капиларно са другим културним зонама и из њих прима утицаје, али их и даје. Ти утицаји нису увек повољни, дошло је до великог степена банализације уметности, до безидејности; такав је једноставно дух времена. Важно је, међутим, да знамо да смо своју културу наследили од генерација које су живеле пре нас и наша је дужност да је сачувамо и запамтимо. И да је увећамо за најквалитетније доприносе и да тако увећани пакет предамо генерацији која ће доћи после нас. Зато бављење културом подразумева прегнуће читавог друштва, јер култура је све.

Имате ли утисак да су и ваше колеге у Влади свесне тога да је култура све?

— Како кад. Заузимање ставова о култури је врло једноставна ствар. Реално схватање значаја културних процеса не очитава се само у констатацији да је култура важна, него у великом напору државе да одвоји што је могуће већи буџет за културу, да он из године у годину буде већи, да се ствара систем културних установа, доносе закони из области културе који недостају а мењају они који нису довољно добри… Нисам задовољан сумом коју Србија одваја за културу. Унеско је још пре двадесетак година дао препоруку да је минимум одрживог културног развоја један одсто из државног буџета. Србија је далеко од тога. Ми смо сада опет на 0,73, и још када се од те суме одузме део намењен информисању… Али, приметно је, ипак, из године у годину, да Србија, додуше пужевим ходом, одваја све више. За ову годину српска култура је добила око 380 милиона динара више него у протеклој.

Ових дана, баш као и недавно, браните јавно поље од непристојности и вулгаризације, од порнографских садржаја… И у томе остајете усамљени, изостаје најшира подршка?

— Тих дана када су неке теме биле актуелне, Министарство културе је добило најширу могућу подршку од грађана из целе Србије. Стизао је велики број мејлова, телефонских позива од људи које не познајемо. Велики број њих је пружио подршку једном начину размишљања и једном ставу. И то је врло охрабрујуће, будући да се доказало да ово није народ који је изгубио компас у погледу моралног, етичког, естетског. Показало се да је ово друштво које има своје вредности и које до тих вредности држи. Рушење моралног интегритета на медијској сцени није наступило на препад. Ми сматрамо да ниједан труд уложен у борбу за одбрану језика, опште писмености, разумно схваћене моралности у медијима није узалудан, и да то што се свет мења никако не сме да доведе до закључка да је све дозвољено, и да су порнографски садржаји прихватљиви и могући. Тамо где је држава присутна, директно или индиректно, та борба неће престати, бар када је реч о моралу схваћеном у општем смислу, на онај начин како га схвата просечан разуман човек у Србији.

Да ли се може очекивати нека конкретна мера која ће ово питање регулисати, будући да је све „искочило из зглоба“?

— Последњих дана сведоци смо тог „искакања из зглоба“. Министарство културе и информисања је поднело прекршајне пријаве против четири дневна листа у вези са недопуштеним садржајем на насловним странама. Знате, ми увек мислимо да постоји једна тачка, да је пређена нека црвена линија, али та црвена линија се спушта све ниже. Не могу да кажем када ће се окончати ти процеси или када ће кренути у супротном смеру. На сву срећу, нису све новине такве и нису све телевизије такве, али тога за разуман укус има и превише. Проблем јесте и у нашим подељеним надлежностима.

Министарство културе нема могућност да нешто забрани или укине, да изриче казне, мере које би довеле до већег степена реда у некој неуређеној области. Министарство по закону таквим механизмима не располаже. Њима располажу тзв. регулаторна тела, а како она раде, јавност је имала прилике да види. Оно што је важно јесте да се непрестано у људима подиже свест о томе да морамо да водимо рачуна о томе шта нам гледају деца, и не само деца, него и пристојан свет, а таквог је света највише у овој земљи… Да ли желимо да видимо призоре какве смо имали прилике да видимо ових дана и да ли желимо да видимо сцене какве смо имали прилике да видимо у појединим програмима појединих телевизија? Присутност државе у неком медију значи да ће држава, тамо где може, учинити све да постоји ред.

Она то може да омогући, али то је процес. И свест о томе је у великој мери присутна, људи са много више енергије осуђују такве ствари. Али увек има и оних другачијих. Верујем да би данас, када би неко сишао с памети и саградио поново неку арену у којој би се водиле гладијаторске борбе на живот и смрт — таква арена била пуна. И то је вечити проблем друштава и цивилизација: како обесхрабривати оне негативне особине које човек има, а охрабривати позитивне.

rs.sputniknews.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.