Милован Данојлић: Прича о говору

ИСКРА на Фејсбуку

фото: standard.rs

Правац, у коме је кренула наша новија историја крајем 20. века, учинио је да наш говор постане безвредан. Реч нам је изгубила снагу и тежину

Jедно необично лексичко престројавање, започето пре тридесетак година, данас улази у завршну фазу. Глагол причати истиснуо је из употребе глагол говорити како у медијима и политичком дискурсу, тако и у иступањима јавних личности на малом екрану. Од говорења остаде пуста прича. Предњаче електронска општила, те неуморне националне причаонице. Један слабо омеђен, празњикав лексем просто се залепио за језик ТВ водитеља, то им дође као израз љупке опуштености и народске непосредности, као упозорење да не треба придавати превелики значај ономе што казују. Говор, са својим именичким и глаголским изведеницама, никако им није по вољи: намеће уозбиљење, подразумева строго промишљање. Прејака реч, могла би, по песнику, и да убије. У једној Дисовој родољубивој песми, и вулкани су проговорили. Говор у Савету безбедности улази у летописе те организације, док кафанско причање испарава заједно са попијеном ракијом. Дакако, и крута озбиљност се даде ублажити, свести на говоркање, оговарање и говоранцију, али ни тада не достиже лакоћу брбљања.

Моћ говора је дар Неба, или чудесни домашај Природе, зависно од тога у шта верујете. У почетку је била Реч, са њом смо се усправили под звездама, да бисмо вековима певали и приповедали о том објављењу… Говор, и прича: веза је лабава, померљива. Овамо, суво злато; онамо, разводњени раствор за дневно коришћење. У енглеском језику, којим је наша елита опчињена, однос је нешто друкчији. А story долази од а history, то јест приповест је изронила из повести. И то се, затим, грана на сто страна: у бајку, гатку, бапску причу, у заплет романа и драме, у новинску вест, малу лаж, којештарију, телевизијску репортажу. Ово, последње значење очарало је наше ТВ раднике, па нам предлажу да погледамо причу, односно снимљени извештај о неком догађају. У енглеском је овакво, телескопско повезивање лакше изводљиво, језик је склонији таквом сажимању захваљујући завидном технолошком прогресу. Ми можемо видети причу Иве Андрића у празничном броју новина, и оставити је за вечерње читање. И то је то, што би рекли наши англомани.

Ситнице, нијансе, зачкољице, о да… А управо такве ситнице одражавају укус и боју нашег осећања ствари. Речи су оријентири у помрчини постојања. Кад им се помути смисао, отежано је споразумевање, губимо стајну тачку у простору. У последње време, често ми долази на ум упозорење оног кинеског цара на заседању Врховног ратног савета. Град је опкољен, непријатељска коњица њишти пред зидинама, ваља донети хитне мере за одбрану. А цар овако отвара седницу: „Пре свега, морамо утврдити тачна значења неких речи“. У таквој култури и са оваквим осећањем озбиљности, не би се могло свако убиство, или ратни злочин, проглашавати за геноцид, а законито изабран председник државе, који нам се због нечег не свиђа, називати диктатором. Овде речи не служе за квалификацију, него за дисквалификацију, за вређање и клеветање. У старом Риму, звање тиранина није добијано на улици, према нечијем тренутном лошем расположењу; о томе је одлучивао Сенат, тиранији је одређиван рок трајања.

Кад се с говора пређе на причање, онда све може да буде, а ништа не мора да значи. Непоштовање речи, неодговорност према њиховом посвећеном смислу води у омаловажавање човека, у поништавање његовог достојанства. Какве све прљавштине тзв. опозиција не баца на главу политичког противника, који се труди да јој одговори равном мером! Шта све не чусмо о овој проклетој епидемији, ми, осуђеници на смрт чије се извршење из дана у дан одлаже… Живот се свео на препричавање и опричавање непредвидљивих, опаких могућности. Годинама се прича да су дипломе и докторска звања неких функционера купљени, или плагирани, а оптужбе долазе од оних који немају ни велику матуру или су високе научне титуле стекли докторатима из самоуправљања и несврставања.

Прича је, код нас, освојила важност и част једино као књижевни род, као уметничка творевина, наратив о стварном или измишљеном збивању, срочен руком даровитог приповедача. Њу, у извесном смислу, можемо и посматрати код усмених приповедача; они су срочили прелепу књигу забележену трудом Вука Караџића и његових ученика. Као млад писац, уживао сам гледајући, и слушајући, Вељка Петровића, Милоша Н. Ђурића и Бранка Ћопића. Телевизијске причалице, данас, не могу им ни присмрдети. Њихово чуло вида је хипертрофирало, заменило све остале телесне и духовне врлине. Причају, и причају, и још обећавају да ће и у наставку програма о нечему причати.

Неразликовање семантичке тежине говора и причања изгледало ми је, у почетку, као знак запуштеног језичког слуха. Чудио сам се како школован градски свет не зна оно чега је сваки сељак у мом завичају свестан. Кад се комшије посвађају, они престану да говоре, и о томе се, по селу, свашта прича. Политичке вође говоре, разговарају, преговарају, а пакосни завидљивци их оговарају. „Пази шта пред њим говориш! Не вреди му говорити… Велике људе познајемо по говору и твору. Он говори енглески, и о томе прича на све стране, хвали се.“ Просто, и јасно, да јасније не може бити. Па откуда застрањење, како је дошло до срозавања говора у причу?

Незнањем и неразвијеним језичким слухом, ово се посрнуће не да потпуно објаснити. То су пратеће последице једне дубље болести која је захватила здраву памет. Правац, у коме је кренула наша новија историја крајем 20. века, учинио је да наш говор постане безвредан. Реч нам је изгубила снагу и тежину, од ње је остало причање, разглабање и наклапање, жалосно врћење у затвореном кругу, без утицаја на ток ствари. Тако је то у средини у којој се, с времена на време, појави нечији опуномоћени изасланик, да нас подсети шта нам је мислити и чинити. Ћутке га саслушамо, знамо шта знамо, и то што знамо, њему нећемо открити. Сатерани смо у ћорсокак своје историје, шапућемо као ђаци остављени у затвору. Да бисмо се укључили у велики свет, и у модерно доба, од нас се тражи да променимо свест, да се одрекнемо себе, свог језика и свог историјског искуства, да усвојимо колонијалну свест. Опиремо се тим захтевима, а неслагање исказујемо муцањем и ћутањем.

Ћутња је последње уточиште пољуљане колективне свести. Одузето нам је право на делатно говорење. Причамо, ћаскамо, споримо се ни око шта; оно што нас највише мучи, то не помињемо, то и од себе кријемо. Јавне личности, оне на власти и оне које би да се дочепају положаја, причају без краја и конца. Прича се у Скупштини, у преговорима са унапред одређеним исходом, у Кризном штабу. Уместо да се објаве обавезујуће одредбе, власт нас моли и куми. Уједамо се отровним и поганим речима, причамо и ово и оно, за разлику од моћника који су нас увалили у сос. Они говоре, устима званичних поклисара, грмљавином ракета и касетних бомби које и после двадесет година одјекују у нашем памћењу. И то је наша права прича. Говор је повластица јаких, она не трпи поговор. Одвраћамо главу, кашљуцамо, околишимо, опипавамо терен, на коме још има трагова ослабљеног уранијума, што једино доктор Даница Грујичић доводи у везу са порастом малигних обољења…

Избор је скучен. Или ћемо следити мазохистичке послушнике који правдају агресију НАТО-а тврдећи да смо оно заслужили, или ћемо пустити на вољу дивљем отпору, да олакшамо души. Тужан је положај лепо васпитане деце која поштују очинске савете окупатора. Кад сам, почетком двехиљадите, једној уредници београдске телевизије, у четири ока, рекао шта мислим о бомбардовању Србије, она се уплашила и пријатељски ме опоменула: „Пазите, то се не сме говорити!“ Био сам непослушно дете и тешко ми је разумети дечји страх код одраслих особа. Уосталом, наши непријатељи показују и нешто разумевања за нашу нелагоду, стрпљиво чекају да се опаметимо. Новонастала стварност ни њима није увек по вољи, то је сада виша сила, јача и од њих и од нас. Наши званичници иду на преговоре као на мучење, и уместо да саучествујемо, ми се радујемо њиховим мукама као да то нису и наше муке.

Зло је споља наметнуто, лишени смо права на слободан и делатан говор, чекамо чудо. И то је наша мукла, неиспричана прича.

 

Аутор Милован Данојлић

 

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

 

Извор Печат, 23. јул 2020.

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.