МИЛОСАВУ ТЕШИЋУ – „ИЗВИИСКРА ЊЕГОШЕВА“!

Пише: Желидраг Никчевић

Са изузетком неколицине најупорнијих и лексичком рафинману најпосвећенијих, на српској поетској сцени углавном преовлађује брзопотезна потрошња материјала – грчевит напор да се инфлацији смисла супротстави инфлација језика којом ће актуелни хаос бити укроћен или бар осветнички пародиран. Милосав Тешић, један од ријетких који упркос захтјевима дана не могу одољети сну о лингвистичкој мотивацији, лагано креће уз матицу. На дјелу је темељна обнова филолошке пажње, баснословна потрага за првобитним језиком, оним који је претходио граматици, да би се пјесмом досегли врхунски објекти чежње: дјетињство, завичај и чаробни језик који не престаје да нас из њих дозива. Повратак исконском звуку и матерњој мелодији реализован је средствима одабраним толико брижљиво да нам се понекад учини да је ријеч о превише строгом концепту, о претјераној експлоатацији повезаности звука и смисла. Тешићева лирика доиста максимализује знаменити sound-meaning нексус, равнајући се према симболистичкој слутњи да ријечи и ствари крваре из исте ране. Фукоовски речено, Тешић реконструише ријечи на основу шумова из којих су рођене, поново изводећи на сцену „покрете, пробоје и насиља чији су они сада као неки нијеми грб“.

У „Linquistics and Poetics“ Роман Јакобсон наводи примјер српског сељака који потпуно слободно импровизује пјесме с утврђеним метром и рецитује их „никад се не преваривши у погледу мјере“. Тачно ту врсту непогрешивог осјећаја обнавља Милосав Тешић, никад се не преваривши у погледу бескрајне душевности српске акустике.

 

ПРЕТРЕС КУЋЕ

 

Шљивом бехар – пролеће. С пропланака, с гајева

дјевојчи се природа. А y кући претрес је.

Мамицу ти четничку, гдје је слика Краљева!?

виче тројка скојевска. – Затурила негдје се

одговара дједа им. – Шкрипе шкриње, полице,

кревет срушен, проваљен, а климаве столице

под чизмама крцкају. (Скочи мачак с пенџера

уврх трешње попне се.) – Претурање, лупњава.

C пећи чунак тандркне. Из раздртог џемпера

испадају ораси. Тресак, вика, тутњава

зачују се таваном. – Кријеш вуну, пшеницу,

мамицу ти четничку! (Смрси старац у њедра:

Нисам четник – Србин сам.) – Крваву ти чесницу,

хајде подрум отварај! – Бурад, каце и ведра

испремећу момчине. – Угледају празан рам…

Цикне један чворугав: Нану ли ти нанину,

немаш слику – имаш рам! Зар те није, стоко, срам! –

Кундак, шака – дједов крик. – Кроз копрену тамину

крену даље скојевци. – А из гуња убога

шушка дједу сличица Краља Петра Другога.