Милош Ковић: Жарко Видовић – човек Завета

ИСКРА на Фејсбуку

Извор: Двери.рс

Када сте први пут чули за Жарка Видовића и колико сте знали о њему и његовом раду?

Милош Ковић: За име Жарка Видовића по први пут сам чуо пре тридесетак година, отприлике 1988. или 1989, у кући свог друга са студија и потоњег кума, Станоја Бојанина. Његов отац, неуропсихијатар Светомир Бојанин, био је Видовићев пријатељ и саговорник. Том кругу припадали су и писац Ђорђе Оцић и филмски критичар Богдан Златић, које сам ту такође сретао. Било је занимљиво видети како његове идеје плодно утичу на креативне људе различитих духовних усмерења. Биле су то последње године самоуправног социјализма и прве после пада Берлинског зида. За мене, који сам тада гледао како се историја поиграва са званичним истинама, идеје Жарка Видовића, човека који је, неспреман на компромисе, живот провео у логорима, затворима и на маргини, имале су неку врсту алтернативне, субверзивне дражи.

Тада сам, међутим, имао двадесет година. Постао сам истински отворен и спреман за Видовићеве идеје много касније, тек пошто сам стекао одређено животно искуство. Био сам дирнут кад сам га видео у публици на Коларцу, на промоцији своје прве књиге, Дизраели и Источно питање. Прочитао ју је и рекао ми да му се веома допала.

Чести сусрети почели су тек 2013, кад смо се моја породица и ја доселили у његов комшилук и постали парохијани Цркве Светог Марка. Разговарали смо у парохијском дому, после Литургије, уз чашу вина, или шољицу кафе, у кругу његових, од тада и мојих пријатеља. Дијалог парохијана, људи различитих генерација, после Литургије, о завету, слободи, историји, заједници, личности, осећању и искуству – то је за њега имало посебно, суштинско значење и сви ми, који смо те тренутке проводили с њим, осећали смо се привилеговано. Сретали смо се и на путу између наших зграда и цркве и то су били посебно лепи и спонтани разговори. Ходао је полако, ослоњен на руку пријатеља и увек би почињао разговор о стварима духа, као личности из романа Достојевског, које живе да би решиле судбинска питања, која нису од овога света. Позивао ме је и у свој стан и тада сам могао да га до миле воље запиткујем о свему и свачему. Осећао сам да воли моје друштво и да ми верује.

Жарко Видовић имао је и сувише „узбудљиву“ младост, достојну највећих филмских заплета. Како га је то одредило и усмерило у животу и раду?

Милош Ковић: Човек који је имао такву животну судбину, испуњену страдањима и личним трагедијама, који је преживео скоро све што је било најгоре у страшном ХХ веку, био је, у својим позним годинама, кад сам га боље упознао, увек ведар и насмејан. Он је, видео сам то, дубоко у себи, решио питање смисла. Имао је звање професора универзитета, говорио неколико језика, био човек несвакидашње мудрости и личног интегритета, али тражио је да га зовемо „деда Жаре“. Био је, једноставно, човек огромног животног искуства и зато оно о чему је говорио није звучало књишки, него проживљено и аутентично.

Косовски завет је историјски став; једино тим ставом (тим доживљајем историје) можемо да разумемо и расцеп, и римокатолицизам, и историјски положај православља, и појаву ислама, и разлику хришћанства од сваког – како исламског тако и римокатоличког – метафизичког монотеизма, па најзад и да све то превазиђемо и као заветни народ се одржимо.“ Овако је писао професор Видовић још 1989. године, а данас нам говоре да је Косовски завет некаква митоманија и сметња напредовању и бољем животу. Коме веровати?

Милош Ковић: Верујмо деда Жарету. И Светом Јустину Ћелијском, који му је рекао да ће он у његовом тиму бити лево крило, и да би требало да се од Плотина окрене ка Његошу. И Светом Владици Николају, кога је пажљиво читао. И бескрајном низу наших предака и светих Срба, у протеклих осам стотина година, све до Светог Саве. Зашто бисмо пре веровали холивудским глумцима, поп музичарима, полуписменим политичарима него њима? Да је Косовски завет митоманија, сметња напредовању и бољем животу, говоре нам, ево вековима, сви они који су хтели да нас потурче, покатоличе, поробе и избришу с лица земље. Ништа ново под капом небеском. Већ наши далеки преци знали су да таква филозофија води у ништавило и сигурну смрт.

Историја је континуитет, или што рече Његош, настава; непрекидно постојање заједнице само као приче – јер историја значи прича на грчком – и само у мојој машти или у уметничком делу у мени оживи та прича. То осећање непрекидности чини нас заједницом са генерацијама којих више нема, али које су живе у нама, и у којима смо живи и ми, смртни у бесмртној генерацији. То је морално-историјска заједница.“ Овако је Жарко Видовић разумевао историју. Да ли је историјска збуњеност и многе бесмислице које су нам учитане као историјске чињенице о себи заправо узрок или последица дисконтинуитета и неосећања припадности многих Срба светосавској историјској моралној заједници?

Милош Ковић: Да, та врста збуњености јесте последица дисконтинуитета у нашој историји. Они најчешће нису настајали нашом кривицом. Једноставно, подигли смо кућу на путу, како је говорио Јован Цвијић. Наши Завети учинили су нас превише самосвесним за укус империја. Ратови и страдања јесу наш усуд и ми данас можемо само да се вајкамо и губимо време преиспитујући се да ли смо нешто од тога могли да избегнемо. Жарко Видовић није волео ратове, епски етос био му је стран. Али је веома добро, из прве руке, познавао наше непријатеље и није имао никакве илузије о њиховој вековној, крсташкој решености на уништавање српских, православних јеретика.

Жарко Видовић је говорио да је преображај човека једино могућ путем дејства Духа Светога. Из тога следи да је и преображај народа могућ само кад Дух Свети сиђе у нас. Да ли очекујете да има наде да ускоро Дух свети зађе у српски народ и да поново будемо заветни народ како бисмо опстали?

Милош Ковић: То ипак зависи од нас. Историја је, у то сам уверен, подручје људске слободе. Биће онако како ми одлучимо. Зато је и одговорност само на нама. Наша судбина и данас се решава на Косову. Ту се сада одлучује о смислу наше историје и наших појединачних судбина, о томе ко смо и куда идемо. Јесмо ли Народ Светог Саве и Светог Кнеза Лазара, Народ Завета, или смо већ претворени у биомасу. Време у коме живимо меље и народе дужих сећања, као што су Грци, и много већих културних ресурса, као што су Французи. Завет тражи љубав и жртву и зато је кључно питање – шта смо спремни да дамо, коју цену да платимо за своју заједницу, за оно што волимо? Дух Свети јесте већ са нама. Ако ми не верујете, у то ћете се уверити ако одете у српске енклаве на Косову и Метохији, међу људе који неће да беже, који живе Косовски завет – у Ораховац, Велику Хочу, Гораждевац, Штрпце, Шилово, Ранилуг, Ново Брдо, Грачаницу, Дечане, Пећку патријаршију, Драганац, Девич, Зочиште.

Како бисте некоме ко никад није чуо за професора Видовића у једној реченици описали ко је био тај човек?

Милош Ковић: Човек Завета.

Разговор водио: Ивица Кузмановић 

Животопис Жарка Видовића (1921-2016)

Васпитаван сам највише од своје баба Марте, која је знала целу литургију напамет и која је мислила да је то најважнија ствар коју и ја треба да научим. Пре Првог светског рата деду су ми одвели и никад се није вратио. Мој отац је добио премештај у Нови Сад, тако да сам тамо завршио четири разреда основне школе, а затим ишао у гимназију осам година. Свих тих осам година имали смо веронауку два часа недељно. Затим сам отишао на студије у Загреб зато што се тежило да се Срби што више шаљу тамо како би ојачали српски елемент међу студентима, а и да се не развија антисрпски покрет. Такође, родитељи су се бојали да шаљу децу у Београд јер је тамо био јак комунистички покрет, док је у Загребу био националистички. Мој отац је говорио: „Некa иде у Загреб па да ми се врати као Србин, јер ако оде у Београд вратиће се као комуниста“.

Моја генерација је била у сукобу не са црквом него са клиром – клерикализмом. Јер клерикалци су, по обичају који је настао у Срба после сеобе 1690. године, прихватили привилегије аустријских жупника – римокатоличких свештеника, који су сматрали свој чин важнијим од вере. Ми смо у тој веронауци, коју није писао макар ко, схватили да је вера ипак важнија од свештеника.

На државном Универзитету у Загребу сам уписао медицину, положио биологију, хемију и физику и сместа прешао на филозофију, зато што је у Загребу био велики сукоб – такозвани „Сукоб на левици“. То је био спор између СКОЈ-а и Партије. Скојевци су били југословенски расположени – добровољачка деца, фанатични Југословени, док је КПЈ била националистичка. То је било после пропасти конкордата, када је Комунистичка партија Хрватске стала на страну Мачека и кардинала Степинца. Устали су тада против Светог Саве, Видовдана, Косовског завета – уопште против српске националне свести, која је заправо била верска.

Априлски рат

Када се јави истински осећај патриотизма то више није партијска ствар, и ја сам морао, као и отац који је био официр, а и старији брат, који је био поднаредник, да се јавим као добровољац у Петроварадину. Брзо је потписана капитулација, и 1941. Мађари су ушли у Нови Сад. Моја мајка је покупила све ствари и возом дошла у Сарајево. Ту сам ушао у покрет са Валтером, који је био поцепан од раније, на страни оних који су остали Југословени. Ушао сам у Одбор народног спаса и постао главни секретар за први рејон, а Валтер је обилазио центар и први рејон, па је тако обилазио и мене. Био је старији од мене једно две године. Кад су Немци ушли у Сарајево, постојао је пакт совјетско-немачки, који су Совјети склопили са Немцима, препуштајући Енглезима да ратују против Хитлера. Енглези су 1939. склопили споразум са Немцима да им отворе пут кроз Украјину за напад на Русе. Они су знали да је то споразум три земље против њих и зато су склопили споразум са Немцима о ненападању.

У Сарајево су 1941. ушли аустријски војници, тј. Немци из Аустрије, и хтели да грађане Сарајева увере да обнављају културу Аустроугарске под аустријском управом. Понашали су се према Србима крајње толерантно. Сви смо се чудили зашто су истакли на згради Командантуре велики плакат којим се забрањује сваки терор над Србима. Тако да усташе нису смеле ништа током априла, маја и све до 22. јуна, кад је извршен напад на Совјетски савез, што је било огромно изненађење за све нас.

Логоровање

Ухапсили су ме потом на пијаци. Пошто сам био у Одбору за народни спас, а то није био одбор партизански него патриотски, и пошто се четници и комунисти у Босни нису сукобљавали, из усташког преместе ме у немачки затвор. Немачки затвор је био по свим правилима Аустроугарске, тако да мени дође адвокат Капетановић и каже: „Поручио ти отац, да кад те изведу на суд не би случајно причао којекакве глупости, него реци да си Србин, да си се борио за одбрану отаџбине, да су они победили а да си ти вршио своју дужност, а суд је војни и поштоваће тај став.“ Тако ме изведу пред војни суд и будем ослобођен као војни, а не политички обвезник који је бранио земљу. Како сам изашао из затвора, чекала су ме два усташка агента која ме поново хапсе. То је било 3. априла 1942, а 6. маја формира се огроман транспорт у возу дугачком два километра за Јасеновац. У том возу сам био и ја и Вукашин Мандрапа (Св. Вукашин Јасеновачки). Путовали смо од Ђурђевдана до Марковдана у том возу. На вагонима је писало 7 коња – 40 војника, а нас је било 200 људи у вагону. Били смо толико стиснути да нисмо могли нужду да вршимо. У Славонском Броду су нас претоварили у вагоне широког колосека. Кад смо стигли у Јасеновац, у тај спољни круг логора, Немци су ту тражили свежу радну снагу, за тешке стратешке послове. Из самог логора нису могли да узму ни једног човека јер тамо нико није могао да стоји на ногама. Нас су од усташа заправо спасили есесовци. Постројили су нас на једној ледини и онда нас је есесовац чизмама ударао испод колена. Па ко остане на ногама њега узимају и воде за Немачку, односно за Норвешку. До логора Сајмиште ишли смо путничким купеом од 6 до 8 људи, а онда бродом, па возом, па опет бродом до северног поларног круга. Након бекства, које су нам организовали Норвежани, побегли смо у Шведску, јер су тамо бежали и сви њихови. Шведска је била неутрална земља. Тако смо отишли у Стокхолм да се јавимо свом посланству и совјетском, јер смо хтели да идемо да се боримо. У совјетском посланству нас је примила мадам Колонтај, и кад смо јој рекли да смо нас тројица српски заробљеници и да хоћемо да идемо да се боримо за Црвену армију, она је рекла: „Будале, седите овде и школујте се!“ Ми опет хоћемо да идемо, а она каже: „Хоћете да вас Тито искористи?“ То је за нас било изненађење, да Тито није добар са Русима. Ипак смо у то изненађење поверовали и тако је дошло до тога да пишемо и мислимо о томе, а и већина међу нама су били четници.

Кад сам држао предавање о логору пред хришћанском омладином, преводио сам шта моја два другара причају, док су Швеђани говорили: „Ови су луди“, и нису веровали да је то могуће. Ја се због тога наљутим и нећу више да држим предавање. Потом дође један протестантски свештеник и одведе ме на вечеру код себе кући. Кад ме испитао шта сам студирао, устане па ме упита показујући фотографију: „Познајете ли овог овде?“ Ја рекʼо: „Познајем, то је професор Перовић из Загреба“, а он каже: „То је мој колега“. Испитао ме још које сам вере и где сам завршио гимназију па ми рекао да упишем шта хоћу, а да документа донесем по завршетку рата. Тако ја добијем стипендију шведског краља на препоруку протестантског свештеника.

Ослобођење

Кад се завршио рат, појурио сам у Југославију жељан своје породице, у нади да ћу провести месец дана кући, узети документа и вратити се назад да наставим студије, кад већ имам стипендију велику као професорска плата на факултету. Међутим, кад је требало да се вратим са документима, био сам опет ухапшен у Загребу 6.9.1945. године. На моју срећу отпремили су ме у Сарајево, јер су слали притворенике тамо где су били рођени. У Сарајеву су ме знали од 1941. године, и знали су да ни под батинама нисам никог одао, чак ни неке тада водеће који су ме посетили у затвору. Они су и сами завршили касније на Голом отоку. Док сам лежао у затвору у току суђења читао сам Толстоја и тако дочекао ослобађајућу пресуду.

Кад сам изашао из затвора одем прво у посету кући Светог Вукашина кога сам знао од ʼ41. године из цркве као појца. Он је иначе био један образован грађанин, али га је његов стриц Ђорђо Мандрапа саветовао те ʼ41. године да бежи у Херцеговину. Он га је послушао, обукао сељачко одело, па су га у њему и ухватили. Међутим, ипак је он био један грађанин који је знао и лептир машну да свеже. Ја сам затворен управо зато што сам тражио да се организује посебна заједница, јер ми Срби нисмо ни четничка ни партизанска нација него логорашка. Ни партизана ни четника није било више од 10% жртава, а 90% жртава су били логораши.

Прво запослење

По завршетку студија запослио сам се у Сарајеву на препоруку Смиље Кршић, секретара Сарајевског универзитета. Пријавио сам се на расписаном конкурсу за асистента за историју уметности, али она је рекла како им је потребан предавач за историју цивилизација, а то је комбинација историје уметности, културе и цивилизације, и да пређем боље на Архитектонски, па да тамо предајем тај предмет.

Тако сам од 1952. године предавао у Сарајеву, па у Загребу, где су ме по позиву изабрали на Филозофском факултету. У Загребу сам радио до 1967. године, кад су ме отпустили као редовног професора, што је могуће једино преко суда, који је утврдио да сам направио антидржавни испад. Тај испад сам направио кад је у Загребу пред студентима наступио Киро Хаџивасилев говорећи о неравноправности југословенских нација са великосрпском југословенском влашћу. Ја сам рекао да то није истина и да су Срби последњи добили Партију, а да нису имали могућност ни да се изјасне по завршетку рата, према томе, ако говоримо о привилегованим нацијама то једино можемо рећи за хрватску. Тито није дао да будем ухапшен јер сам тада био ипак мањи националиста него многи Хрвати. Међутим, ипак ме баце, да се о мени ћути.

Враћам се у Београд и бивам две године без сталног запослења. По Никезићевом упутству, Предраг Палавестра, који ме је знао из Сарајева, а на молбе Бранка В. Радичевића и Душка Радовића, даје ми запослење да уређујем свеске за естетику и теорију уметности, које пописују све есеје на основним језицима света. Тако формирам редакцију и радим на Институту за књижевност све до пензије, 1986. године.

(Животопис написан према казивању Жарка Видовића у емисији Радио Београда 2 Говори да бих те видео, 11. и 18. фебруара 2016. године.)

Опрема: Стање ствари

(Благодарје бр. 5, март/април 2019)

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.