МИЛО ЛОМПАР: Хандкеова дела у перспективи модерног европског романа

ИСКРА на Фејсбуку

Петер Хандке (фото: Искра)

У САДРЖАЈИМа приповедне свести, какви су премрежили светску књижевност после Првог светског рата, да потом прожму једну од константи књижевног и егзистенцијалног искуства, драматичан је сусрет са духовном осећајношћу модерног човека.

Њен збијени израз доносе почетне реченице једног романа из тог времена: „Јесен, и живот без смисла. Провео сам ноћ у затвору са неким Циганима. Вучем се по каванама. Седнем до прозора и загледам се у маглу, и у румена, мокра, жута, дрвета. Где је живот?“ Реч је о роману Милоша Црњанског Дневник о Чарнојевићу. Објављен 1921. године, он је наговестио изворну двосмисленост речи живот: као двосмисленост која одређују један важан ток модерне књижевности. Јер, почетни исказ доноси тврдњу: „Јесен, и живот без смисла“. Као да се даље не може отићи: нити се ишта више може рећи. Но, ту где се чини да је све решено, одједном, на крају параграфа, појављује се питање: „Где је живот?“ У том питању је слутња да живота негде мора бити.

Помињање писца чије реченице срећемо у Правди за Србију није случајно. Јер, реч је о једном избору по сродности. Књижевни јунак који се појавио у Дневнику о Чарнојевићу, као јунак чија свест у асоцијативном луку обилази прагове свог искуства, допире до приповедне свести Петера Хандкеа. Но, дуг је пут светске књижевности до романа Голманов страх од пенала. Скициран намах, он подразумева Флоберов Новембар: као асоцијативно, лирско и фрагментарно приповедање. У подручју иморалистичког искуства искрсава један заборављени роман: Сањин Арцибашева. И, истовремено, сетна и дубокосежна заокупљеност уметничком судбином, какву доносе – фрагментарни и асоцијативни – Рилкеови Записи Малтеа Лауридса Бригеа. Сви ти романи добијају посебан одјек у светлости уласка Фридриха Ничеа на велику позорницу европске књижевности. У време Дневника о Чарнојевићу, пак исписују се Кафкине реченице које ће добити свој одјек у Хандкеовом приповедању, као што ће убиство имати свог претходника у Камијевом Странцу.

Ко је тај јунак? Ко је тај модерни човек који лута тунелима сопствене свести? Ко је тај Блох, бивши голман и отпуштени монтер, као чудни и необразложени виновник једног убиства и потоњег кретања у различитим правцима?

Немотивисане кретње, тумарања улицама, нејасни и безразложени дотицаји са случајним сусретницима и спорадичним познаницима: сав прожет неодредивошћу, Блох убија благајницу биоскопа са којом је провео једну ноћ. Он, дакле, долази после Мерсоа. Његов апсурдни чин као да је наговештен у часу када она понови његове речи: „сметало му је што она, како му се чинило, без икаквог зазора користи његове речи“. Она као да раскида везу између њега и речи. То је важно за унутрашњу драматику Хандкеовог приповедања, јер се оспољава егзистенцијални раскол између речи и ствари: речи могу да дотакну ствари на које се не односе, ствари могу да се виде у речима које њима не воде.

Мило Ломпар (фото: Искра)

Човек непрестано плута унутрашњом страном спољашњег света: његов утисак и опажај налазе се у реактивној вези са светом, изокренутој а не реалној. Он приповедно тежи аутентичном значењу ствари које измичу речима или аутентичном значењу речи које пак не могу допрети до ствари. Отуд се егзистенцијално појављује страност у свим типовима односа. Као немотивисано понашање: „Блох замоли келнерицу да упали телевизор, али је онда гледао као да га се све то уопште не тиче.“ Као повезивање неповезивог: „Каква веза постоји између празног купеа и његовог лудирања, то Блох, дабоме, себи није умео да објасни.“ Као апсурдна веза појаве са значењем које не постоји: „муве на плафону нису ни на шта апеловале“. Као отуђење у комуникацији: „све то му је и даље… деловало као обострано претварање“. Као апсолутна страност која предмету даје предност над бићем: „За тренутак је имао утисак да му је ташна у њеној слободној руци мање страна него она сама.“

У тренутку када је починио убиство, Блох је био погођен речима које је чуо: „Иде ли данас на посао? – питала је она.“ Отпуштен с посла, он речима бива враћен у неурозу отпуштања. Његове речи су се у устима другог бића појавиле у изокренутом виду. Но, биле су то околности за које она никако није могла знати да негативно одјекују у њему. Оне су мање реални подстицаји на убиство од арапске претње и сунчане врелине Мерсоовљевог дана. Јер, та претња и та врелина беху представљиве чињенице искуства. Одјек речи у Блоху остаје заувек непредстављив. Отуд његов апсурдни чин не може окончати човеково разлагање у предметностима његових сензација, привида и афеката.

Јер, човек више не разуме ни себе ни свет, будући да не може ништа кристалисати у егзистенцији. Он плута по сопственом постојању, које заувек осећа на удаљено-отуђен и стран начин. И кад је пасиван до непокрета, у посматрању филмског платна или зурењу у новине. И када је агресиван до физичког ударца и бола. Кроз транспоновање свести о убиству и личној кривици, долази до виртуелизације чина у филмско препознавање: „Кад је посреди убиство, човек у мислима прави скок, сетио се речи из неког филма“. То је виртуелна представа сопствене граничне ситуације: убиство се приповедно разумева као скок из граничности у виртуелност – и из виртуелности у граничност.

Тај чин остаје на периферији његове свести, приповедно сплетен са мрежама површних утисака. У јунаковом померању у простору, од града до града, у разгранатим приповедним асоцијацијама, које описују јунакове чинове и помисли са подједнаком несигурношћу, он на ивицама свести опажа како му се истрага примиче. То га не води скривању, свесном окупљању у средиште бриге за себе, већ и у непознатим местима скреће пажњу на себе: безразложним тучама или инцидентима у наговештају. У страху да буде откривен, као страхом који почива на разлогу, сусреће се са страхом који претходи сваком разлогу. Он, штавише, чека да буде откривен: као што голман чека да пенал буде изведен, да лопта крене ка голу. Сaмо чекање није окупљање егзистенције око неког средишта, јер се она више не може окупити у себи, ни кроз чин какав је убиство. Блох се не може вратити у Мерсоовљеву позицију.

Јер, ствари су поодмакле: не-стварност свести, њено плутање у неаутентичности, раскол речи и ствари, разлажу саму стварност. Страх, међутим, расте, јер – како је осетио Ниче – егзистенцијална пустиња расте: ни тако радикалан чин као што је убиство не може изградити јунака у подручју воље за моћ, јер нема егзистенције која би се могла успоставити као пркос модерној пустињи. Голман осећа страх пред пеналом: премда је тај страх његова последња веза са собом.

Као да је меки став нихилизма, у различитим облицима присутан код Рилкеа и код Црњанског, доживео ново преобличење код Хандкеа. Јер, није наступио заборав живота у надирућем нихилизму свести него заборав човека, па неаутентичност није тек прекрила живот, истински и прави, није се ни бавила њим, јер је нестало човека: „био је толико далеко од свега што се збивало да у ономе што је чуо или видео он сам уопште није био присутан.“ У том часу, неприсутан у ситуацији, њој стран, где је био?

То је нешто што обележава модерну ситуацију: сви говоримо, али како речи допиру до онога ко нас слуша? Ко је наш слушалац? Драма модерности у једном краку литературе свакако је драма аутентичности: као могућности да се аутентичност појави у људском искуству после искуства које је обележила Ничеова реч о смрти Бога. После искуства у којем су се разложиле велике приче модерног времена, културна, историјска, национална, идеолошка, остао је страх пред питањем: где се крије аутентичност једног човека? У колоплету лиризма и асоцијанизма, у одсуству фабуле и усмерене догађајности, у доминацији утиска и опажања над објашњењем у приповедном опису, у наговештајној структури реченице и сугестији која је смештена у подтон једне речи, одвија се кретање нихилизма у модерном роману. Отуд модерна књижевност делује као прича упућена појединцу, којем је поверавамо да не би нестала са нама.

novosti.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.