МИЛАН РУЖИЋ: СРЕО САМ ЧОВЕКА

ИСКРА на Фејсбуку

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

 Налетео сам на човека који живи на планини. Небо му је било у очима, химне анђела у ушима, кожа му је дисала са земљом. Он није имао никаквих мука осим самоће, а самоћа није имала ниједног пријатеља осим њега. И нису се жалили ни једно ни друго. Били су савршени пријатељи. Препознао ме је као свога и нудио ми да пијемо кафу, али сам знао да би та кафа пила нас, па сам одбио. Морао сам да идем назад, јер сам срео оно што се ових дана не среће нигде.
 Уста која говоре смислено, ноге које корачају изнад земље, капа која не штити од сунца и кише, него под собом држи успомене. Уста жељна разговора, уши жедне речи, кућа жељна људи.
 Све што сам знао, заборавио сам када сам њега видео под плавим небом испред беле куће, поред шарених крава и смеђег коња никад узјаханог, јер је оном кога сам срео било жао да животињи троши леђа, па је своја товарио као да су коњска.
 Дисао је на кредит, смејао се на лизинг, дуговао је самоћу онима из великог града. И нисам знао како да одговорим на толику људскост, на питања која не дотичу и не загревају највише сфере људске памети, не голицају досетљивост, већ гурају душу да изађе на уста и каже шта на њој лежи.
 Около је било снега, а било је и воде, било је и сунца, било је и блата. Све је могло да га оштети и упрља, али он је стајао чист као сунце над нама. Није хтео да одем. Хтео је да говори. Желео је да се наше речи друже, док за нас није имало везе шта ћемо и где ћемо.
 Био је жељан мојих ушију. Очи су му навикле на краве и коње, а уши на капу да се штити од дошаптавања ветра. Одавно у његово ухо улазе само звукови цврчака, рзање коња, мукање крава, лавеж пса, завијање вука и удар грома. Желео је реч. Био је гладан ње, а ја сам му је могао дати. И пружио сам му је из својих уста, голу и смислену на језику. Одлетела је с ветром у његове уши и обрадовала их жедне и гладне.
 Гледао ме је очима плавим од неба и испошћеним од сунца и суза, а ја сам знао – срео сам човека.
 И где год сада био, часни витеже пештерске висоравни, знај да су моје мисли с тобом, а пренеће ти их ветар звиждећи кроз оџак када будеш спавао.
 Одавно нисам срео човека, нити је моје очи тако напојила доброта, а твоје уши речи, као онога дана код Савине столице где Он и даље седи плачући Увац негде у бескрај где можда још увек има људи, а за свима онима који су изабрали да то више не буду.
 Срести човека… Каква срећа и каква реткост негде у ћошку света, на рубу људскости, ни на крај памети.
Милан Ружић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.