МИЛАН РУЖИЋ: Шамар за Уроша Предића

ИСКРА на Фејсбуку

Гледам слику сирочета на мајчином гробу и размишљам како би било добро да је жив Урош Предић, па да му звизнем шамар. Хтео бих да га питам зашто је насликао најболнију слику која вређа сву сирочад овога света. Питао бих га због чега се баш он нашао паметан да још једно дете које не постоји начини сирочетом и положи га на гроб мртве мајке да плаче док се са њом у смрти не изједначи.

Питао бих га зашто невино дете мора образом да осећа земљу у коју су му спустили мајку. Шамар би му био најмање што би од мене могао добити, а и нешто што би га највише увредило да је икако жив да га образом прихвати.

Не бих изоставио ни да га питам шта му је крив крст дечакове мајке или прецизније, што му је крив крст. Не бих му дао ни да зуцне, а већ бих му уста завезао делом шаке како не би рекао нешто смислено што ће још више заболети. Не знам што јој на крсту не написа име да не морамо сви патити и плашити се да није то мајка некога од нас и да то дете нисмо ми, не дао Бог. Што дечакову мајку затрпа камењем да дете на хладноме спава, било би још једно од питања и додатни ударац на његов образ.

Кад год бих прошао крај црвенога Љига и истоимене реке, видео бих да је у њој корито на једном месту проваљено и у ту рупу увире огромна вода. Као да иде од оковратника сирочета, па се спушта низ његово тело попут оне тканине којом се покрива и нестаје испод његових руку у згужваним ивицама црноплетене покривке. Плоча преко плоче стоји, а између нестаје Љиг.

Годинама сам размишљао где може ићи та вода. Куда се она провлачи до нечега што њу прихвата и избацује, јер вода не може остати у земљи. Није земља мирна док не одуши.

Опет бих Уроша стресао шамаром да се однекуд нацрта испред мене. И даље гледам слику сирочета и шака ме сврби жудећи за сликаровим образом.

Што сам дуже гледао слику, све више сам хтео да са рамена Урошевих отресем његову главу, али ме смири помисао да је можда и он сироче своје мајке или оца и да баш он плаче на том гробу. Због тога сам тај шамар дужан себи.

Док сам, као и милион пута раније, био загледан у ову слику, случајно подигох главу према огледалу са стране и видех своје црвене и уплакане очи.

Тада сам сазнао где излази сва она водурина која увире тамо иза Љига у пукотину међу двема плочама и ускраћује Колубару за моје сузе.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.