Милан Ружић-писац који даје нови глас и снагу српској књижевности

ИСКРА на Фејсбуку

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Милан Ружић, писац, рођен је 4. маја 1988. године у Чачку. Основне и мастер студије завршио је на Филолошком факултету у Београду на катедри за општу лингвистику. Аутор је књига “Некад неко, негде“ (Штампар Макарије, 2014), ,,Наше су само речи“ (Службени гласник,2017) и ,,Народ за издавање“ (Службени гласник 2019). Запослен је у Андрићевом институту у Андрићграду, у оквиру Одељења за српски језик и стални је сарадник и уредник ,,Искре“ (електронских новина Андрићграда) где пише колумне. Колумниста је новина ,,Печат“ и портала ,,ИН4С“ и ,,Спутник“, а своје текстове такође објављује и у другим електронским и штампаним медијима у Србији, Републици Српској, Црној Гори, Америци, Русији, Канади…

Да ли се писац рађа или га изнедре животна искушења?

Сваки човек се рађа са неким талентом. Не постоји нико ко не уме да ради баш ништа и ко ни у чему није добар. Тако је и са писцима. Ако је некога Господ даривао талентом за писање, онда је само питање времена када у свом животу тај човек може да уради нешто што ће бити окидач да почне да пише. Још важније, када ће неко приметити тај његов таленат. Знам много људи који причају да пишу за себе и да им није битно да ли ће то неко читати, а објављују књиге. Објављивањем су порекли свој став и дали нам до знања да су недоследни и да им се не може веровати. Сигуран сам у то да сви који пишу, у неком смислу пишу да би то неко прочитао и да би на некога утицали, или само пренели своју срећу, бол или неко запажање. Стога, искушења свакако изнедре прилику да човек сазна у чему је добар. Неко изазове прилику, а некоме једноставно дође кад тад.

Са колико година си почео да пишеш?

Са 26 година. Пре тога сам, као и сви, смеха ради, записивао понеку риму. Оне су најчешће биле моје ,,исправке“ популарних песама и за циљ нису имале ништа друго, него да насмеју. Тако да су ти осмеси били озбиљан резултат неозбиљног рада. Мој пут када причамо о писању, свакако није био свакидашњи. Наиме, као дете сам много читао поезију Матије Бећковића, па сам за време студија ишао на сваки његов наступ, што сам наставио и након студија па све до дана данашњег. Елем, Матија је негде у публици мене приметио, јер ме је често виђао, а није ме било тешко видети са мојих скоро два метра. И тако смо се на једној промоцији запричали, а онда смо почели да се дружимо. Након годину дана нашег редовног дружења, питао ме је да ли ја ишта пишем. Наравно, одговор је био да ја читам, а да ми писање није ни падало на памет. Он ми је рекао да ипак покушам нешто да напишем на двадесетак страна, па да му пошаљем. Мучио сам се три месеца са двадесет страна, јер нисам знао шта и о чему да пишем. Када сам му их послао, рекао ми је да напишем још сто, као да је то најлакша ствар на свету. Након четири месеца послао сам му и тих сто страна. Он их је прочитао, рекао ми је да у томе види нешто што он сматра великим даром и казао ми да рукопис пошаљем најбољем књижевном критичару кога могу да нађем. У то време читао сам многе приказе Желидрага Никчевића и нашао његов мејл. Послао сам му рукопис, а он који је тада био главни уредник у издавачкој кући ,,Штампар Макарије “, након вишедневног читања, мејлом ми је одговорио да би он да то штампа као књигу што пре, јер у том рукопису види неки нови глас и нову снагу српске књижевности у њеном савременом, али и у оном најбољем традиционалном, класичном, контексту. Мене је тај одговор одушевио и пристао сам на штампање прве књиге која носи назив ,,Некад, неко, негде“, баш у ,, Штампар Макарију“. Та кућа је у то време објављивала претежно сабрана дела српских класика, од појединачних књига је ретко шта штампала.

Када си схватио да је оно што напишеш нешто истински вредно?

Оног тренутка када су неки велики писци и песници, читајући неке кратке приче заплакали, али и када ми је стигао мејл Желидрага Никчевића. Мада, и даље не сматрам своје писање толико вредним, не из лажне скромности, већ зато што знам да увек може боље, а на тај начин, са размишљањем да ништа није довољно добро, човек држи на повоцу свој его и оставља себи простора да расте.

Препознали су те многи великани домаће књижевности, да ли је то част или обавеза?

То је огромна част, али и велика обавеза. Замислите само да све те велике речи, а многи су изговорили баш велике речи, не оправдам својим радом. То би било ужасно због поверења које сам добио, али и због тога што, уколико не оправдам те речи начинио бих лажовима људе који су их изговорили.

Кога сматраш нашим најбољим писцем прошлог века?

Ово је питање на које не могу да одговорим, јер нисам склон рангирању писаца. На неки начин то сматрам неодговорним. Можемо рећи ко су најславнији писци, али то није суштинско мерило нечијег квалитета. Мени је важно да сваки од тих писаца има велико дело које је уткао у културни индетитет српског народа и да нас тим својим делом брани од заборава, некултуре и самоуништења.

Шта је оно најважније што те је научио Матија Бећковић?

Мене Матија својим радом, речима, поступцима, свакога дана учи нечему. У њему сам нашао једног од највећих и најбољих пријатеља које човек може пожелети. А он је тај који је притиснуо онај окидач, који сам раније споменуо, и указао ми на то да ја знам да пишем. Тиме ми је указао на то да нешто знам да радим и учинио ме срећним човеком који се радује свом послу.

Окружен си духовним оцима нашег народа. Да ли они имају снагу да пробуде колективну свест?

Они су имали и имају снагу да својим делима, па често и речима буде читав народ, тако да свакако имају снагу. Она је неупитна. Оно што код њих поштујем изнад свега јесте то што они своју снагу, ауторитет и славу не желе да упрегну у кола политике. Ти људи су свесни да стварањем својих дела, свако у својој области, човек може највише да допринесе, али и да кроз та дела траје и делује много дуже, него што траје његов физички живот. Свести своје дело и свој живот само на привремено, уместо на вечно, била би то неопростива будалаштина која би некога од великих људи препоручила за мање. Стога сав бунт, добру намеру, револуцију, праве речи, бодрење, ми можемо наћи у њиховим делима, и то у много већој мери него што бисмо могли да их добијемо њиховим појављивањем на говорницама или на гласачким листићима. Зашто један мандат уместо читаву вечност?

Да ли мислиш да губимо младе људе?

Зависи са ког аспекта гледамо на ово питање. Физички –да. Ми смо народ на путу ка нестанку. Али до овог физичког, довело је духовно посрнуће, пребацивање вере са богочовека у човекобога, сметање самољубивих икона у смартфоне, заробљавање мозга у репетитивним и агресивним таласима и фреквенцијама овог ђубрета које називају музиком, свођење вокабулара на сто речи, одсуство узора у понашању и раду, недостатак времена родитеља за своју децу и све остало што већ сви унапред знамо, а ништа по том питању не предузимамо. Зашто? Зато што нам је увек било драже да дигнемо ноге на сто чекајући ручак, него да тај сто поправимо и на њега ставимо храну коју смо сами зарадили или створили. Тако, омладину губимо у неким новим ,,вредностима“, јер су нас убедили да су оне старе, праве вредности, задртост и примитивизам. Искрено, верујем у омладину и у то да ће се једног дана тргнути, али они то не могу без нас, нити то без нас треба да раде. Ако немамо вере у њих, онда не смемо веровати ни у кога другог. Ја верујем у њих и у враћање на прави пут. Велика су и њихова искушења која ми, који нисмо одрастали у оваквим условима, не можемо можда ни да схватимо.

Која је најскупља српска реч?

Много је скупих речи које смо јефтино продали или дали за џабе. Остаћу при ономе да је Косово једна од њих, али бих додао и да је најјефтинија антисрпска реч ,,геноцид“, јер су је сви користили против нас, а нико за то није платио.

Шта твојој генерацији значе Призрен, Книн и Ловћен?

Не могу да говорим у име целе генерације, јер је то неодговорно и увек ће неко рећи да то није тачно. Али ако говорим у своје име, сигурно говорим и у име истомишљеника који су припадници моје генерације, па и у име нас, колико год нас било, могу да кажем да су то речи које су замешане у темељ нашег индетитета и државе и њих по сваку цену треба бранити.

Зашто нема културе на телевизијским програмима са националном фреквенцијом?

Зато што је ово време некултуре. Исто као што у време титоизма није било духовности. Човечанство гаји оно што му треба. Зашто би садило поврће ако му треба коров. Нигде више него у Србији нема анационалних телевизија са националном фреквенцијом, нити се игде мање пажње посвећује култури него овде. Појурили смо у свему за светом, па смо у некултури, нажалост, престигли оне које јуримо.

Како победити све пакости и пороке које нам нуди данашњица?

Једноставно. Живот је крајње једноставан за живети, али ми га компликујемо. Уколико имате избор, онда се одлучујете за једно или друго. Ако одаберете прво, последице су такве, ако одаберете друго последице су овакве. Размислите и одаберете. Не видим простор за дилему. Пакости се могу победити, иако то звучи јефтино, једино добротом. Она уме да разоружа далеко ефикасније него ударање на неко оружје већим калибром. А о победи порока нека мисле они који их на себе навуку. Када је пред нама искушење, треба само мало воље и стрпљења да се оно превазиђе, а онда Господ награди, а он даје, не жали. Најбоље је избегавати пакости и пороке. На тај начин нећемо имати шта да побеђујемо, нити против чега да ратујемо. Уколико избегавање није опција, онда се свом силином сручимо на њих и затремо их као да никада нису ни постојали. Треће не постоји. Све је ствар избора. Постоје они који говоре да није све црно или бело, већ има много сивог. Има, али само ако доведемо себе у такву ситуацију.

Да ли ти је православље главна снага у овим тешким временима?

Православље је главна снага у добрим и лошим временима, у бившим, садашњим и будућим. Једноставно, не желећи да вређам људе који нису верници, морам цитирати Достојевског уз мању исправку, не зато што мислим да је у праву, већ зато што се то његово мишљење уклапа у мој доживљај људи које сам упознао, а који не верују ни у шта. Он каже: ,,Руски човек без бога је ђубре.“ Једноставно, само бих избацио ово ,,руски“ и учинио његову реченицу унивезалном.

Ко је заправо Милан Ружић?

Онај који се чита врло лако, јер га је написао, као и све остале, највећи писац, а то је Господ. Његово писање одликује велика једноставност коју ми читамо као нешто компликовано. Овај за кога питате је неко коме су довољни породица, књига, природа, понеки пријатељ и филм да би био срећан. Чињеница је да га је лако прочитати у његовим књигама, па кога интересује нека крене. Незгодно је говорити о себи ако није у питању набрајање мана.

Хвала на указаном поверењу.

casopisfenix.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.