МИЛАН РУЖИЋ О КЊИЗИ „НА ЛИНИЈИ“ ЖОЗЕФА ПОНТИСА: Сви су једнаки у неједнакости

ИСКРА на Фејсбуку

„У фабрици је ропство добровољно“, каже Понтис уводећи нас у фабрички круг.

У овој књизи описан је универзум фабрике и законитости које у њој владају. Аутор је овај спев-роман фабрици дефинисао као фабричке цедуље. Фабрика је описана као логор, али и као уточиште. Као осуда, али и као избављење. Као да та радна трака иде у оба правца и као да се они сусрећу негде на половини кугле земаљске, па та два улазни и излазни део, од којих опет оба могу бити и своја супротност само ако замене правце, па се планета дели на раднике и нераднике, социјалисте и капиталисте, осуђене и поштеђене, на смрад и опојне мирисе. Понтис показује да је све што осетимо било којим чулом може бити лепо или ружно у зависности од тога како се према томе поставимо.

Док ишчитавате ауторове записе, имате осећај да сте са сваком његовом мишљу и као да не читате, већ само размишљате онако како је он размишљао. Фабрика постаје цео свет, књига постаје покретна фабричка трака на којој гледате мисли и пребирате оне које су вам по вољи, а до краја вам се укаже да никада не можете бити сигурни да ли су на траци рибе које треба паковати или су на траци радници које те исте рибе и држава селектују и кладе се који ће више да издржи грозоте које им се намећу неплаћеним прековременим сатима и паузама на које имају право када трака тако жели.
Фабрика експлоатише социјализам да би учествовала у капитализму. Једнакост постиже неједнакошћу. Дакле, сви су једнаки у неједнакости, у зноју, у смањеним платама, у доприносу уздизања нових богаташа који од туђег рада живе.

Понтис рад у фабрици види као рат против машина у којем људи заврше баш као и машине. Нараде се, послуже онима који су их купили платом, пропадну и буду замењени новим постројењем жељним плата које зарадити трошењем себе. Аутор нам показује да је капитализам победнички систем и да он радника омекша прилагођавањем приликом ког су дозвољена сва средства. Он капитализму, приликом тумачења паузе на раду, у уста ставља реченицу у коју стаје све оно што знамо, а о чему се у фабрикама не прича. Капитализам каже: „Одмарај се тридесет минута, мој лимуне. Има у теби још сока који ћу да исцедим.“

Рад у кланици је описан онако како би се очекивало, али је изостајала трака, као да је и недостајала у појединим тренуцима. Међутим, лешеви су заменили шкољке, рибе и пужеве, а крв је запљуснула зидове фабрике, радничке обале, како писац каже „моје Средоземно море“.

Понтис каже да се живот радника дели на недеље под уговором и паузе током радног дана.

Он штрајкове види као прилику за побољшање услова рада, али их капиталисти који се баве неплаћеном експлоатацијом радника виде као губљење времена после ког ће све морати да се стигне за дан, па тражењем бољег положаја, радници себе уваљују у лошији. Оно што се преживљава у фабрици је магија добровољног ропства.

Понтис је, између осталог, објаснио и опседнутост радника фабриком у којој раде, али у којој им мисли увек живе. Појаснио је како се од фабрике живи и умире.
Искреност преношења доживљаја и успон у магловите метафизичке висине радничког ума, као и све згоде и незгоде које се при успону доживе, подсећа живо на Хандкеову „Поуку са планине Сент Виктоар“.

Понтис нас, попут рингишпила, вози горе-доле, брзо улеће у кривине и баца нас увис до Бекета, Диме, Аполинера, па нас опет враћа у фабричке кругове и наивна филозофирања радника на одређено време и контролора производње, а затим нас баци у свет шкампи и шкољки, па вас од те покретне траке и свега што њом пролази опет одведе да чекате Годоа размишљајући о свему.
У посвети пише да је књига посвећена неписменима и крезубима, што ме је одмах навело да помислим „Ево књиге за велики број читалаца“, међутим, иако никако није за неписмене, био сам у праву. Ова књига ће заиста привући велики број читалаца, са или без зуба. Тешко да је у Француској 20 000 читалаца било неписмено и крезубо, а да им се ова књига свидела. Да не спомињемо чињеницу да је ово његов први роман.

Свака велика проза је у ствари поезија. Верујем у ову тврдњу. Такође, верујем и Фросту који за дела преведена на други језик каже да је поезија оно што се изгуби у преводу. Тачно је да дело губи на снази у преводу, али ако Понтис овако звучи на српском, не смем ни да замислим колику снагу ово дело има на француском.

Хвала нашем драгом госту за овако значајну књигу, па иако ни он ни ја нисмо пролетери, могу се ипак заклети на верност његовом писању и будућим делима које оно буде рађало.

(О роману „На траци“ француског писца Жозефа Понтиса – промоција романа на Сајму књига у Андрићграду)

Милан Ружић

1 коментар

  1. Божидар Шкобић каже:

    Коментар достојан поштовања!
    На коректан и конкретан начин представљен настанак и објективност описаног. Задивљујуће је како је у свом коментару представио аутора и његов статус пролетера у фабрици, јер и ја сам у Фабрици провео 26 година и имао сам утисак као да су говорили и о мени, мада нисам тај радни вијек провео у Капитализму, али сам препознао причи свога оца, много старијих од мене и мојих вршњака који су радни вијек провели у западним земљама!
    Нестрпљив сам да ову књигу узмем у руке и прочитам је у једном даху!
    Од срца хвала господину Ружићу за чији приказ ни аутор није могао да има примједбу!
    Као што рекох: Достојно поштовања!
    Још једна потврда оправданости и самог Сајма књига у Андрићграду!
    Да буде срећно и дуговјечно!
    Ваш Божидар Шкобић – Чика Бошко

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.