МИЛАН РУЖИЋ: О глуми и глумцима

У овом вртлогу изговора за уметност и свесном протеривању праве уметности, дошли смо до онога да се укрштају путеви протеривања и претеривања. Једна од уметности, за коју не разумем због чега је САНУ не сматра уметношћу, јесте глума, а уз њу и режија. Српска академија наука и уметности очигледно је мишљења да је у питању интерпретаторска уметност, али зар свака од уметности нема интерпретаторску црту? Глума је кума свих уметности, али се у њеним оквирима већ одавно дешава оно што не би требало.

Одузевши глумцима карактер и сводивши их на пуки говорни апарат који ће изговорити оно што је неко написао, глума је постала безначајнија од Мекдоналдса. Неки би рекли да је Мекдоналдс важан, јер се тамо људи хране. Одговор на ово морао би бити да се и глумом поједини људи хране, с тим што, гледајући праву игру, гладни конзумент уметности, за разлику од онога у Мекдоналдсу, зна шта једе. Али како је све постало ишчашено, тако се и глума срозала.

Више се у тој уметности не цени ни добра дикција, ни спретан сценски покрет, ни држање, ни леп глас, ни емоција, већ искључиво изглед. Глумци су сведени на манекене који служе да некоме нешто увалите преко њихових лепих лица и витких фигура. Читав свет глуме који је некада почивао на добро одиграним улогама сада се своди на добре улоге (читајте исплативе) које доносе популарност. Неки од најбољих глумаца који су и даље активни, принуђени су да свој таленат бесомучно троше на лоше филмове и копије страних ситкома не би ли их тамо приметили они који праве ремек-дела. Међутим, они који творе велика дела, не могу лако да се помире са пристанком појединих глумаца на комерцијализацију и играње у лошим пројектима, па се све враћа на почетак.

Велики глумци су на темељу, а темељ је све од познавања текста и разумевања лика, па до експлозије емоција и уметничке принуде конзумената на катарзу, подизали дворове глумачког умећа и њихове улоге остајале су урезане у главе гледалаца заувек. У ово време када све, па и глума, замире и једино профит је важан, као глумце нам подваљују пуке познаваоце текста који на крњим темељима не могу да подигну ни шупу, а камоли да учествују у некаквом духовном или емотивном прочишћењу и задовољењу високих стандарда озбиљне публике.

Филмове, серије и позоришне представе распродају распродата лица популарних глумаца, ако „глумац“ у случају многих није прејака реч. Популарним се постаје огољавањем приватног живота, тачније учествовањем у општој ријалитизацији свачије приватности. Онај ко је спреман да покаже где живи, какве су му навике, шта облачи, где излази, са ким се забавља, постаје свесни учесник рушења сопствене каријере зарад неколико улога које ће бити запажене од стране публике која и захтева само воајеризам.

Култ познатих уништава културу и уметност, разара све стандарде и заговара оне који се тичу једино исплативости пројеката. Разградњом глуме, изгубљени су и прави глумци, наравно, не сви. Чак би се многи и зачудили колико у Србији има добрих глумаца, али они своју прилику добијају тек када пусте камере у своје куће и када дођу на поједине насловне стране на које се пење силаском са ума.

За разлику од филмова и серија у којима је обмана могућа, она у позоришту није у потпуности нашла своје уточиште. Тамо и даље можемо уживати у игри правих глумаца у сјајним комадима. У позориште неће доћи публика која је навикла да полугола преко интернета гледа серију или филм грицкајући нешто и пратећи ријалити и Инстаграм помоћу „слике у слици“. У позориште долазе они који знају како се тамо понаша и који и даље мисле да је оно храм уметности и место кроз које се одражава цело друштво.

Истина, има и позоришта које преживљавају или фабрикују веће драме од оних које се играју на њиховој сцени, што је још један немерљив допринос банализацији и поништавању најважнијег храма уметности, барем за мене.

Како не би цео пут у провалију глуме био поплочан критикама, морам рећи да постоје и одређене кочнице које не дозвољавају да се глума тек тако сручи у бездан и погине као да никада није ни постојала.

Прави глумци као да ходају сами по бескрају који пружа њихова професија, а ограничени сопственим изборима.

Иако је лиферовање глумаца на годишњем нивоу постало хоби ове државе, међу њима има заиста великих нада пред којима је тежак задатак – опстати без већих компромиса.

Мени на памет падају две глумице које би, ако буде правде, могле превазићи многе најбоље представнике своје професије кроз историју глумишта. Оне могу да владају вашим осећањима, да из вас истисну сузе и смех, да вас разбацају по сали и саставе кад им падне на памет, а све уз помоћ онога што многи немају – талента, уз несебичну помоћ онога што многи неће – рада.

О једној знам мање, о другој више, али знам оно што је најважније – оне су уметници какви су нам потребни и као ретко ко способни да одбране своју професију и глуму из наших живота врате на сцену.

Ако вам имена Анита Стојадиновић и Ива Илинчић не значе ништа, а Марина Абрамовић вам је све, онда уметност и није за вас. Останите са оне стране реке и дивите се високоплаћеном изругивању уметности и „Чистачу“ који ће очистити сва ваша осећања, а нас нека са ове стране да уживањем у уметности чистимо град од онога и оних што је овде нанела квазиуметница.

Драги глумци, дајте да глуму вратите где јој је место – тумачите ликове, не глумите глумце.