МИЛАН РУЖИЋ: НА ЛОВЋЕНУ
Пут ме је са Цетиња водио само теби, Трагошиљаоче. Није било другде до узбрдо опасним путем на опасну планину пошумљену лепотом, а осуту камењем које су ваљда бацали они који су мислили да су безгрешни, Реткосвече. Цео Ловћен ти је у дрвљу и камењу, а ти, висок и поносан као сама планина, лежиш горе где се и орлови замарају док излете. И иако те засипају злобом, нико на тебе није потегао камен довољно јако да те пробуди, јер се плаше и твог погледа, а камоли речи, Словозлатниче!
Пео сам се теби, Васзналче, преко оних нагомиланих стена посматран будним оком сунчевога врелог погледа и нисам желео воду, само да под ногама, ако их читаве довучем горе, осетим било ловћенскога врха и земљу у коју си утиснут, Никадмрче.
Колико је људи дошло на Ловћен због тебе, а колико си био сам… Не могу да не кажем, иако знам да грешим и хулим, али мени је тебе било жао, Никадпрежаљениче. Знали су како ће до тебе, а о теби и себи не знају ништа. Нико се прекрстио није. Моје су очи биле зажарене пред великим тунелом и бескрајним степеништем, а ниједне такве више не сретох тамо. Све остале биле су уперене у екране и море које се плавкало у даљини.
Тресао сам се, не од зиме која царује на високим планинама и лети, већ од близине твојих златних костију толико пута разметаних, Седмогробниче. Што сам ти се више приближавао, више сам ћутао. Ко може ишта да каже пред оноликом лепотом и тугом. Сва се Црна Гора са Ловћена види и цела се Ловћену клања, а ја ти стојим на изласку из ходника шибан ветровима са најљућих кршева, Овдеуснули. Тад сам схватио да све клечи пред Ловћеном не због његове висине, него због твог гроба.
Поје ти твој крш оду какве нема на свету, Оносветниче, а ја, нико и ништа, али увек твој и од српског рода, саслужујем литургији на којој служи ветар на Ловћену као храму, са Боком као кандилом, морем као светом водицом.
Уђох у онај мермер и раскош какве никад ниси ни желео, па те видех поред орла како гледаш у мене, а ја у тебе и не могу се нагледати, а ти би се, чини ми се, одмах окренуо да си могао, јер ко сам ја према вама двојици, Смислословче!
Прођох кроз мрачне тунеле и дођох до места на ком лежиш, Никадспаваоче. Гроб ти сија као да може тебе надсијати и надлучити. Пољубих ти крст и прекрстих се, па осетих како нема већег места ни мањег поштења до сахранити те у овоме што никад ниси ни видео. Говорио сам ти дуго и знам да си ме све чуо, јер ме је ветар миловао кад сам изашао напоље. У свом кршу около, видео сам славу и поезију. Свуда су се просули моји снови и на јави сам видео оно што никад не бих. Заплаках се, Натпоето, и свака ми је суза била за тебе. Сам си горе на једном од врхова света, чувају те орлови и брани те крш, шибају те олује, пече сунце, затрпава снег, а ти лежиш као да све то није ништа. И читав Ловћен си присвојио откупивши га стихом вреднијим од света. Твој је, Владико, и ти си његов. Браћа сте и покушајте још једном браћу у подножју са свих страна измирити, па да ти сви долазимо насмејани да се имаш и ти коме обрадовати, Самотниче.
Одох ти са Ловћена, али ме је горе остало више него што можеш да помислиш.
Одмарај, Свепесниче – има ко да те чува!
