МИЛАН РУЖИЋ: Глумац као синоним за свој антоним

ИСКРА на Фејсбуку

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

У овом тексту неће бити спомињана имена „глумаца“ и серија на које се мисли у негативном контексту, не због тога што мислим да је то ружно, већ због тога што сви знају о коме и чему се ради. И када о глумцима пишем негативно, наравно да се то не односи на све који играју у тој серији или представи на коју се мисли.

Наиме, у Србији се никада није снимало више серија него сада, па се тако спомињу цифре између 22 и 36 серија које се тренутно снимају, али је важно напоменути и то да никада није био већи број академија и оних који их заврше сваке године, па тако сваког лета у овој земљи дипломира преко осамдесет људи којима диплома даје за право да себе називају глумцима.

Поједине серије, снимљене по узору на стране сапунице, па често и са откупљеном лиценцом, понашају се као усисивачи свих оних који имају горепоменуте дипломе и ангажовањем у овим пројектима, у потпуности лишеним уметности, дају им титулу глумца.

Ми не бисмо били ми да не идемо у све могуће крајности, па тако и сама публика која гута тај штетни садржај како би себе лишила и последњих симптома културе, најчешће уздиже у небеса оне глумце који су визуелно најприсутнији у тим пројектима. Тада настаје оно што би требало да забрињава, а то је да се тим дивљењем одсуству талента појединих људи, понижавају прави глумци. А истински глумци, уметници првог реда, они који имају пуно право себе да назову тумачима људских судбина, такође имају где да играју, али се клоне ових неуметничких остварења која доносе много новца и славе, не зато што их они не желе, јер је природно уживати у тим стварима, мада не претерано, већ због тога што осећају одређену дозу срамоте у траћењу свог талента и осећаја за уметност на нешто што има циљ да ту исту уметност затре.

И нису увек криви глумци, било да се само тако називају или да су стварно оно што се им именом назива, већ је највећи проблем, у ствари, публика. Публика у Србији је већ деценију и по, а можда и нешто дуже, „негована“, тачније, њен (не)укус је формиран ријалити програмима, тако да њена потреба за аутентичном уметношћу потпуно замре и ишчупа се из корена, а да се њихов осећај за лепо поистовети са осећајем за спектакл. Одрасли људи су сведени на децу од две године, па им је занимљиво све оно што је светлуцаво, све оно што прави буку, што се смеје, што лепо изгледа, и такви људи представљају публику, нажалост најбројнију која поистовећује ријалити програм и серије чији сценарио се уопште не разликује од онога што се виђа у Фарми, Великом брату или Задрузи и свим осталим септичким јамама.

Како са таквом публиком и таквим серијама можемо очекивати да аутентични глумци, величине првога реда, преживе пред најездом оних који су пуки носиоци диплома драмских уметника, а који не знају ни шта је драма ни шта је уметност. Све ово што се догађа у том свету је један огроман део системског затирања уметности и свести о њој, а то је једино што нас људе разликује од било којих организама са којима делимо ову планету.

Ако се сложимо у томе да је Александар Берчек глумац, шта су онда ти људи који играју у више серија, зарађују више новца (што је најмање важно) и који су овенчани огромним аплаузима и овацијама? Где је ту правда? Да ли је могуће да је неко довољно глуп или злонамеран да поистовети велике глумце са тим извођачима лоших радова са дипломом? Имамо ли право да наше глумачке величине називамо исто као и те неталентоване појаве које је неко начинио глумцима у очима јавности, а који иза себе немају дело којим би подупрли ту титулу да она не падне?

Једино решење за праве глумце, барем док ова навала неправде и владавине одсуства талента не прође, јесте да се држе позоришта. У позориштима се и даље крије публика која вреди. Разлика између те публике и оне која гледа серије о којима је реч јесте у следећем. Они који гледају серије о којима је реч су људи са недостатком пажње који уз оно што гледају морају да куцају поруке, грицкају, разговарају и слично. Због чега? Они то раде несвесно, јер је њихова подсвест свесна чињенице да се мора радити још нешто, јер гледају у ништа. Те серије им не држе пажњу, а знају да ако не одгледају једну епизоду или делове, то уопште неће нарушити целину тих серија, нити ће пропустити нешто, јер већ знају шта ће се догодити. А публика која иде у позориште, спремна је да одвоји време да оде до позоришта, да у тишини седи и прати представу, да искључи свој телефон, да плати карту колика год била њена цена и да осети катарзу коју представа може да донесе, али и не мора, јер нису ни све представе добре. Међутим, та публика у позоришту је спремна на одрицање.

Иако у београдска позоришта иде само 0.2% становништва, то је довољно, па и превише с обзиром на то да људи који себе називају уметницима нас већ дуго трују уместо да нас лече.

Да се цела та прича не би завршила тако депресивно, нека прави глумци и остали уметници буду сигурни да ће се спустити и та завеса и да ће неко почистити, а најпре суд времена, сав тај шут, па ћемо удруженим снагама на сценама позоришта и пред камерама поново правити и гледати чуда.

За то време, прави уметници и прави конзументи уметности опстају претворени у једну омању публику која плачући гледа ову трагедију коју живимо на згаришту велике уметности.

Милан Ружић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.