МИЛАН РУЖИЋ: Да ли је српска култура махање задњицом по телевизији?

ИСКРА на Фејсбуку

Ово је друга година у којој отварамо Дане културе у Гучи. Дошло је време да се све мора отварати ногом, али ми бирамо да ове године сачувамо врата културе иза којих радимо током целе године, па их поново отварамо речима.

Колико год људи мислили да речи више немају снагу, варају се. Да је ико речи лишио снаге и службе, не би се у ово време људи делили по ономе ко је шта рекао, не би се због изреченог забрањивали уласци у разне државе, нити би се сви тресли када се некоме дода микрофон.

Свака добро измерена реч и оно што она нишани су разлози да се неко обрадује. Ми се овде данас сигурно радујемо што Дани културе у Гучи нису доживели судбину осталих дана културе који су се гасили и пре него што су почели. Ово је друга година, а као и сви двогодишњаци, тако и ова манифестација тек почиње да проговара, запиткује и размишља о томе где је култура у Србији?

Да ли је српска култура махање задњицом по телевизији или махање дипломом факултета? Да ли је култура гомила смећа након поплаве или свака нова канта која се негде постави? Да ли је култура инцидент или је култура добро планирано, увежбано и емотивно стварање и извођење лепих уметности?

Почели смо да мешамо друштво и друштвене мреже, реалност и ријалитије, културу и некултуру. Докле нас је то довело?

Довело нас је до тога да мерило нашег образовања буде што мањи фонд речи, да нашу начитаност мере ишчитаним статусима по Фејсбуку уместо томовима књига, да наше напредовање у правцу идеала демократије исказујемо тиме ко ће боље пљунути на своју државу. Довело нас је до тога да се наш културни живот сведе на оживљене телевизијске формате у извођењу лоших уметника са добром политичком позадином. Довело нас је до тога да овде уметност није живот, већ је уметност преживети.

Међутим, да се култура не протерује као што се протерује, верујем да не би било ни жеље ових младих људи да организују фестивал на којем смо сада и којим пркосимо некултури, тропским врућинама и годишњим одморима.

Дани културе у Гучи нису измишљотина доконих људи, већ неопходност и жеља за обогаћивањем културом сиромашне средине коју ови млади људи покушавају да отму од политичког воајеризма и утапања у воде некултуре.

Они су рекли да културу стављају на прво место са чим се ја слажем, али бих морао да их исправим. Култура нас ставља на прво, друго, треће и свако следеће место. Ако немамо културу, онда не постојимо. Ниједан народ није упамћен по добром вођењу државе, по сили коју је имао, већ по ономе шта је свету оставио у наследство. Уколико себе меримо овим параметрима, ми смо европска, па чак и светска сила.

Рекли су да су ови дани посвећени људима од дела. Замислите колика је ствар и колика вам је потребна храброст што у време људи од недела неко велича оне који иза себе имају дело. Овде се управо то чини. Уздижу се људи који стварају, који обећавају и који чувају оно што је вековима круњено и разбијано.

Док ја овде вас презнојавам и одузимам вам време, тамо негде у некој соби неко дете је већ ухватило гитару као да му живот од ње зависи. Негде на некој ливади неко је отворио књигу, а са њом и врата ка бољем себи. Испод неке стрехе кисне неки будући писац размишљајући о свету. У неком запуштеном дому своју лажу већ у уста ставља неки будући глумац. У овом тренутку на море је отишао неко ко ће од цртања у песку прећи на сликање по платну. Та деца су они који ће показати колико вреди ова земља, а колико су безвредни би-ди-пи, џи-ди-пи, суфицити, максимуми, минимуми савремене српске историје, избори, реизбори, намештења и фотеље.

Од нечијег гласа, речи, камере, оловке, платна, рекета, зависи наша будућност у историји великих народа.

Мени је ово други пут да отварам ове дане културе и увиђам да култура у Србији и не траје дуже од два дана колико траје овај фестивал. Онда нам остаје да га више ниједне године не отварамо, већ да његова врата данас оставимо одшкринутим, или да организатори организују годину културе.

С обзиром на то да сам позван да отворим фестивал, а не да мудрујем, у време када су људи затворени у екране својих мобилних телефона и ухваћени у раље простаклука, отварам овај фестивал као живу рану некултуре коју она неће лако преболети.

 

(Беседа на отварању Дана културе у Гучи.)

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.