МИЛАН РУЖИЋ: Ако сте се икада тако осећали…

ИСКРА на Фејсбуку

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Сигурно сте се некада осећали као да су вас сви издали. Имате осећај да ви верујете у све њих, а ретко ко од њих верује у вас и уважава оно што за њих чините. Чини вам се да нико не би за вас ни руку померио без неке користи за себе, а ви бисте за свакога дали руку, па и живот.

Често се осећате као да волите све људе, а они то не узвраћају, осим ретких који су све ређи и ређи. Душу вам цепа то што живите за некога, а тај неко живи само за себе.    Морали сте некада осетити и ону поражавајућу емоцију када изгорите да одбраните неког човека од других људи, а он вам узврати тако што тврди да је могао и сам или вас упита зашто се уопште ви и мешате. Не верујем да је могло да се деси да избегнете бујицу разочарања у замену за једно одушевљење.

Радујете се због нечије среће, тапшете га по леђима када успе у нечему, бодрите га, шапућете му речи наде, а он вам узврати тако што, попевши се на неки безначајан трон, а људи мисле да безначајног трона, столице или фотеље и нема, одмах забораве на вас.

Увек изнова доказујете како сте некоме пријатељ, а он и даље сумња, јер њему треба чудотворац. Испаднете и чудотворац напнувши се до својих крајњих граница и лансирате тог некога тамо где је желео да оде, а чим, наравно својом кривицом, падне са те највише тачке, он ће окривити вас.

Жртвујете се због некога, а он за ту жртву каже да је то најмање што сте могли учинити и да је то оно што је он од вас свакако очекивао, јер мисли да је тако нешто заслужио.

Сви моле да им помогнете, а они вама не помажу никад. И иако знате да вам никада неће помоћи, срећни сте што је њима лепо. Толико сте добри да вас радује само туђа срећа. Помогли сте да се окупе неки људи који су једни другима важни, али вас не зову и још се дрзну да тврде како то није имало никакве везе са вама.

Нико вас не види, нити их је брига за вашу самоћу. Вредите им једино у невољи, док се у радости на вас неће ни осврнути, па сте осуђени на то да целог живота служите људима да им блажите тугу, док вашу тугу, сузе којима служите, као и срећу, нико не види, не чује, нити их је уопште брига.

Ако сте се икада тако осећали, онда знате како је Господу.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.