МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Пошао јутрос а стигао вековима раније… Србин сам, на својему!

ИСКРА на Фејсбуку

Михаило Меденица (фото: in4s.net)

Можеш да станеш пред мене, али не можеш да ме зауставиш.

Тамо куд сам пошао ја сам стигао одавно…

Још пре ђеда мојега ђеда и који час послије унука мојих праунука.

Којом ћеш то силом, несрећниче, кад сам, ево, гробове упртио на леђа..?
Знаш ли колко су распећа преда мном а ти ми бројиш кораке, аветниче?
Па да се корацима мерим не бих се Србином звао, мене су векови стопе…
Где ти поставиш забран ја ћу планину!

Знаш ли колико су ми их прађедови оставили у завет – још три Црне Горе да сачиним, а теби Монтенегро ни под прву плочу још…

Радо бих ти се представио но затрајаћемо па ћеш сагорет ко штерика док поменем све иконе.

Праштај, краће не могу, Србин сам, име је моје тек једно од имена мојих…
Лако је теби кад те питају ко си: нико из чувене куће никојевића, рођен јуче – мањкао прекјуче, а сутра ко зна, пресрешћеш себе да се легитмишеш…
Није мени журба, имам ја времена да те поведем од манастира до манастира из којих сам, но рекох: теби мањка времена.

Удахнеш и колико можеш да задржиш ваздух толико и постојиш.

Ако би више од тога богами нема ти друге већ да продише Србин у теби, а где ћеш, кукавче, ако открију да му јатакујеш..?

Не бој се, никоме рећи нећу, можеш кришом преко ливада својих ђедова, низа ону страну где се кришом причешћујеш српством, па шумом стихова Његошевих до потока у којем навече, кад нико не види, спираш тај глиб монтенегрински са себе, и ето те под Острогом да целиваш свете мошти први за собом.

Веруј, стао бих кад тако строго одбрусиш да станем, али шта ћу кад сам већ стигао под свету греду.

Пошао јутрос а стигао вековима раније… Србин сам, на својему!

Стао бих да ти шта значи ја један да станем, али видиш ли колико нас је: ја за прађедовима, за мном праунуци, па још упртили гробове, понели планине, наточили море у буклије, понели ветрове, снегове, потоке, цркве, манастире…све што се у кући нашло.

Шта ћу ја, кућа толика колика је- темељ дубоко у гробну и родну земљу а кров од облака, није Господ штедео кад је зидао Србину- Црну Гору…
Ја под Острог, Светом Василију, слава му и милост, а ти чини што мораш, није теби лако толико држати ваздух да Србин не продише у теби…
Куд сам пошао- одавно сам стигао, велим ти.

Ја имам живот и не жалим га за светињу, а коју ти светињу имаш да је пожалиш за мало живота?

Можеш да ми станеш на пут, ал имам их још стотину, а шта ћеш ти, кукавче, кад ни пртине немаш да се вратиш тамо одакле си пошао, ако још памтиш где си заноћио а где озорио..?

Ја од Острог, Светом Василију – слава му и милост, а ти под камен, онај што га ћушнеш с ливаде да се косе не преломе, да се говеда не сапну, да се змије не легу под њиме…

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.