МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Неоплакано Србље моје

Михаило Меденица

Неоплакано Србље моје,
ко да те пожали?
Они што си им здравицу дизао
па те под иконама поклали…

Они што си им зорио на мобе,
ишао у косце?
Што су ти кћер силовали
и распели просце…

Ко да те пожали,
ко да јаукне: „Праштајте, Срби“?
Онај што си му струлио
на букви, замирсо на врби…

Ко да те пожали,
онај што ти је матер именом звао?
Ти си гладовао да њега нахрани,
тепала му је, сирота, и док је клао…

Од костију твојих
стотину брана на Дрини,
нема суза за тебе,
ћути Србине, страдај, не брини…

Да те пожале мртва
а себе живе мржњом жале?
Пале ти спаљено,
но себе пале…

Живљи си Србине,
певај опелом,
живљи си прахом
но звери телом…

Васкрсла су ти села,
гувна и прела.
Где ти је крваво, ломно, кидано,
жив си, Србине, небом ти видано…

Шта им рађа на отетом,
ђену ли крвава сена?
Презру ли реке кад њиве потопе,
кад набујају од српских имена…

Радују ли се без Радована?
Јесу ли слободни без Слободана?
Имају ли мира без Мирољуба?
Виде ли без Видана?
Свиће ли им без Зорана?

Мртви су, но не знају,
пусто трају…
Плаши их тишина-
кад Господ заћути да ожали Србина.