Матија о избацивању Десанке из гимназије: Већу пропаст не могу замислити

ИСКРА на Фејсбуку

фото: CC BY-SA 3.0 / B.Milakara

„Путовао сам са Десанком деведесетих година на један од Вукових сабора, у време оне опште еуфорије. Тад су свуда биле српске заставе, њу су поздрављали са три прста и са песмама које се дотад нису певале, а она је отпоздрављала грађанима који су нас мимоилазили“.

„И у сред те велике еуфорије, како смо били у истим колима, она се у једном тренутку сагнула према мени и шапатом питала: `Да ли ћемо пропасти?` Кад сам чуо да је избачена из школског програма у Србији, сетио сам се тог њеног питања. Још је симболичније да је из школског програма избачена њена књига `Тражим помиловање`. Ја већу пропаст не могу замислити…“

Овако академик и песник Матија Бећковић реагује на вест да је изменама програма за предмет Српски језик и књижевност за трећи и четврти разред гимназије (који су добили сагласност Националног просветног савета Републике Србије), искључен избор из поезије Десанке Максимовић, односно збирка „Тражим помиловање“.

На ову вест, осим Бећковића, брзо су реаговале институције попут Матице српскеКатедре за српску књижевност београдског, новосадског и нишког универзитета, као и добитници угледаног књижевног признања које носи име наше песникиње.

Да је Десанка избачена из гимназије у Задужбини велике песникиње сазнали су случајно и остали у неверици. Управница Задужбине Светлана Шеатовић каже да су информацију о овој измени добили од колеге коаутора једне од читанки за четврти разред.

Десанка избачена из новог програма

„Он је недавно добио тај програм и био шокиран кад је схватио да и Десанка мора да се избаци“, открива Шеатовићева. „Оно што је изненађујуће за све нас јесте да тај програм нигде није објављен, није доступан ни на једном сајту, није публикован. Сазнали смо то захваљујући стицају пријатељских и колегијалних околности.“

Као институција која је у обавези да брине о Десанкином делу, Задужбина је на вест о избацивању из програма реаговала брзо, писмом упућеним на три адресе: министра просвете, председника Националног просветног савета и директора Завода за унапређивање образовања и васпитања. У њему се апелује да се у име естетских књижевних вредности и улоге националног књижевног канона измене и допуне наведени програми из којих је искључено Десанкино дело. У писму се такође изражава нада да је реч о превиду који ће бити отклоњен.

Маргинално, јер се не уклапа  у оквире епохе

„Благо смо реаговали, и у најбољој намери, називајући то превидом“, каже Шеатовићева. „Сматрајући то пропустом који се може отклонити, нисмо размишљали  да обавештавамо јавност. Али, одговор који смо само неколико дана по нашем обраћању добили од Завода за унапређивање образовања и васпитања за нас је био готово застрашујући. У њему смо сазнали да Комисија (која је писала предлог програма) сматра да је збирка „Тражим помиловање“ дело ван времена и да се не уклапа у поетичке оквире епохе. Због тога постоји бојазан да ученици могу да погреше у вредновању Десанкине поезије, умањујући њен значај“.

На питање ко је од аутора из Десанкиног времена остао у програму, наша саговорница каже да је задржан избор из „Коре“ Васка Попе, неколико песама Миодрага Павловића, Бранка Миљковића и једна песма Ивана В. Лалића, а да су се у изборном програму (не у обавезном) нашли Стеван Раичковић, Раша Ливада,  Владан Десница… Ове ауторе професори могу али и не морају да предају ученицима. Светлана Шеатовић верује да смештање ових писаца у изборне програме значи маргинализацију, и да је то задирање не само у књижевно-канонско питање већ и у дубоко национално питање, поготово када је о Владану Десници реч.

Ипак, Завод је у одговору  Задужбини предложио своје решење за Десанку: „Предложили су да се збирка „Тражим помиловање“ уврсти у програм за први разред гимназије, и то у делу у коме се обрађују читање и проучавање књижевности, књижевни родови и врсте, после избора „Лирска поезија 20. и 21. века“. Они кажу да би тако „ова збирка нашла своје право место као одјек књижевне епохе средњег века“, објашњава Шеатовићева.

Без места у „Ковчегу непроцењивих вредности“

Оно што је посебно занимљиво у одговору који је Завод послао Задужбини јесте констатација да је програм Српског језика и књижевности последњи пут измењен 1993. године, а да је књижевна продукција у међувремену обогаћена великим остварењима, те да се из тог „ковчега непроцењивих вредности“ понешто морало изоставити. Наша саговорница слути да та богаћења програма која су истиснула Десанку, а Раичковића и Десницу сместила у факултативну – иду у одређеном правцу.

„Бојим се да су то неке нове вредности које су пре свега анационално оријентисане, да је реч о вредностима које нису утемељене у естетичком делу књижевног канона, да је то покушај да се помери све оно што има елементе дубоко националне укорењености и високих етичких начела. Јер, „Тражим помиловање“ није само књижевно-естетичка вредност, она је и  посебна етичка вредност јер промовише највише хуманистичке стандарде, који, чини се, у овом свету више нису потребни“, каже Шеатовићева.

Изгледа да Десанки за о(п)станак у средњошколским читанкама није много помогло  то што је најпревођенија српска песникиња коју је на руски језик преводила једна Ана Ахматова, ни то што је  њено песничко дело и данас у програму многих славистичких катедри и што је баш њено дело разлог стварања многих научних зборника и монографија. Ако је судити по предложеном измењеном програму – Десанку Максимовић прекриће и у гимназијским уџбеницима тишина хумке у Бранковини.

Сигурно нећемо стати

Хоће ли се Десанка ипак вратити тамо где јој је и место? Светлана Шеатовић има наду да ће се то десити.

„Брзина којом су реаговале институције даје наду да ћемо  успети да бар збирку „Тражим помиловање“ вратимо у четврти разред, јер уџбеници још нису одштампани и у процесу су реформе. За трећи разред је то мало теже, јер те читанке већ пролазе рецензирања“.

На питање шта ће радити ако до тога не дође, и да ли ће Десанку бранити до краја, управница Задужбине нема дилему: „Ми смо чак и у законској обавези да то радимо, јер је Влада Републике Србије 11. фебруара 1993,  на дан кад је Десанка Максимовић преминула, предложила оснивање фонда који би се бавио очувањем њеног дела. Ми смо дужни да се бринемо о њеном делу, па и у образовном погледу. Због тога сигурно нећемо стати.“

rs.sputniknews.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.