МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: Црна Гора, која живи под срамотом, уводи латиницу, укида српски језик, оснива црногорску цркву, а из Србије ништа се не чује против тога

Фото: РТРС

Академик Матија Бећковић оцијенио је вечерас да су Срби кроз историју довели себе у ситуацију да данас од других слушају „грозоте о себи“, које су сами себи беспотребно приписивали.

„Све грозоте које слушамо о нама, они су прво чули од нас. Нико нам није говорио то што смо ми говорили о себи. Да смо слуге окупатора, издајници, то није рекао нико ко је са стране знао и гледао шта се овде догађало“, рекао је Бећковић на промоцији књиге великог српског православног мислиоца у емиграцији Марка С. Марковића.

Бећковић је у парохијском дому Вазнесењске цркве у Београду оцијенио да су лажи, самоуништавање и самомржња искривиле свијест многих нараштаја код Срба и онемогућили да престане грађански рат.

„Сведоци смо 50-годишње лажи. Кажемо како су у другим републикама забетониране јаме са Србима, а ми у Србији имамо такве масовне гробнице и очекујемо да ваљда неко други, Доналд Трамп нареди да то откопамо“, рекао је Бећковић.

Он је навео да су српску емиграцију чинили већином људи који се из њемачких логора нису вратили у комунистичку Југославију, јер је голготу кроз коју су крајем Другог свјетског рата прошли припадници Равногорског покрета преживјело веома мало њих.

Како је Бећковић нагласио, један од њих је и Марковић, који је као 20-годишњак преживио ту голготу и ни крив, ни дужан живио под тим жигом народног издајника.

Бећковић је истакао да је мало европских народа као што је српски, који имају личност „у својим темељима и личној карти“, попут Светог Саве „који је одредио крст којим се крстио, језик којим говоримо и писмо којим пишемо“, али да су Срби успјели да „потроше своје заслуге“.

„Успели смо да потрошимо своју историју, своје моралне, културне заслуге и да будемо третирани као варвари, као људи који нису озидали Жичу, ни Студеницу, Раваницу, Милешеву, Хиландар, Каленић, Лазарицу, ни Морачу, јер никад нисте ни чули да су то главни градови Србије, нити да ће неко направити путеве до тих светиња и показати свету да ту, ипак, та свећа није утуљена“, рекао је Бећковић.

Он је, међутим, примијетио да се Срби „и даље такмиче са онима који немају таквих светиња“.

„Своју народну поезију скоро да смо избацили из уџбеника, а у Црној Гори која живи под срамотом, која уводи латиницу, укида српски језик, оснива црногорску цркву…не да не чујете ништа из Србије против тога, него напротив, чујете како кажу да никад нису бољи односи били између Србије и Црне Горе него сада, када они раде оно што у тако драстичној мери није радио ниједан окупатор“, рекао је Бећковић.

Рецензент Радован Калабић рекао је да је Марковића лична и стваралачка биографија профилисала као православног мислиоца у западном свијету и српског политичког емигранта у западном свијету, што су биле двије подједнако незахвалне и ризичне позиције.

Калабић је навео да „Корени српског бића“ обухватају двије Марковићеве књиге: „Свети Сава, светитељ и просветитељ“ и „Тајна Косова“ написане 70-тих година у вријеме када је Уставом из 1974. године отпочела фрагментација Србије.

Он је оцијенио да је Марковић као одличан геополитичар и историчар предвидио догађаје на Мајдану у Украјини десет година прије него што је било назнака да ће се догодити, а НАТО бомбардовање СР Југославије још 1995. године.

Међутим, како је истакао, он је био игнорисан у српским медијима и јавности, а објављен је само у једном дневном листу у Републици Српској, гдје је имао колумну, а коју је преносила агенција „Срна“.

Марко С. Марковић рођен је 1924. године у Београду, а са 19 година придружио се Равногорском покрету гдје је обављао дужност подсекретара у Вјерско-идеолошком одсјеку Врховне команде Југословенске војске у отаџбини.

Његов отац Србољуб Марковић, докторирао је на Сорбони и одликован на Куманову као резервни коњички официр, а дјед по мајци доктор Ђорђе Јовановић водио је поријекло од Карађорђевог војводе Јанка Катића, а био је лични љекар краља Александра Првог Обреновића.

Марковић је докторирао 1975. године на Сорбони, живио је и у САД, а умро је 2012. године.

Објавио је велики број дјела међу којима су и „На развалинама јутопије – Срби од стварања Југославије до Сребренице и Косова“ из 2007. године и „Срби и Сребреница кроз призму Силвије Матон“ из 2007. године.
Срна

Тагови: