Књижевност и култура у Србији тек су ситна жртва већих политичких и друштвених подела. Нажалост, данас је по средини српског друштва ископан фронт, кланови се гледају преко нишана, а нема чак ни кантине на фронту где би припадници кланова, за време примирја, барем заједно попили пиће.

Пре неколико година било је нормално да колумне дан за даном у Политици пишу Тодор Куљић и Миша Ђурковић, а у културној рубрици “Времена”, велики интервјуи су прављени и са Сашом Илићем и са Владимиром Кецмановићем. Данас то делује као фантазија. Данас чак и они који су стварали услове за овакве поделе виде да је нешто озбиљно отишло к врагу. Оно, као у вицу, операција успела, пацијент умро.

Овако, у затишју рововске размене ватре на српској културној сцени, говори писац Мухарем Баздуљ, аутор романа Последњи мушкарац који је био део ширег избора за НИН-ову награду и један од потписника “бојкоташке” петиције којом се оспоравају избор и састав његовог жирија. Баздуљ је ових дана отворио још један књижевни фронт, оптуживши челне људе издавачке куће “Контраст” да су у својим издањима класика светске књижевности плагирали старе хрватске преводе и приписали их измишљеној личности.

Они који вам нису склони тврде да се иза петиције и преводилачке “афере” ваљају неки други интереси, помиње се и једна велика издавачка кућа?
— То су две сасвим различите ствари, мада ми је јасно да их неки, због временске коинциденције и чињенице да је прошле године власник “Контраста” био НИН-ова личност године, повезују. “Контрастове” плагијате открио сам још прошле године, али ми је требало времена да склопим текст. Иницијатива о бојкоту се појавила касније, и ту сам тек један од 18 потписника који су се сложили једино око тог доста кратког текста. У том смислу, нити ја нужно стојим иза разних изјава које дају остали потписници, нити они морају да се сложе са оним што ја говорим изван самог текста обавештења о бојкоту.

Мој највећи проблем са НИН-овом наградом је лажно представљање. Она се зове “награда критике”, а жири јој не чине активни критичари домаће прозе. У овом саставу једини који се уклапа у дефиницију жирија критике је његов председник. Далеко од тога да остали чланови жирија, нарочито неки, нису важне личности на културној сцени – неки, попут Бранка Кукића, чак и легендарне, али ми се чини да би у жирију критике, у најмању руку, критичари требало да чине већину. И да, мој мотив у обе ствари је посве принципијелан, без икаквог уплива великих издавачких кућа или било кога другог.

У међувремену, стигао је одговор из “Контраста” на ваше тврдње…
— Из “Контраста” су признали да ни Дејан Закић ни Константин Поповић не постоје, а чини се да чак нису једини фиктивни преводиоци из њиховог каталога.

Власник “Контраста” Владимир Манигода после вашег текста је на “Фејсбуку” написао: “Интелектуалци без идентитета су најопаснија врста”, у чему су многи препознали одговор вама.
— Нисам чуо за ту реакцију и не знам шта би требали бити интелектуалци без идентитета. Искрен да будем, нешто и не претендујем на ту излизану етикету интелектуалца, а кад је о идентитету реч, мој идентитет је комплексан, ја сам и рођени Травничанин, и натурализовани Београђанин, и фан Тома Вејтса, и партизановац; волим јака црна вина и добру јагњетину и још свашта нешто.

Прикривено вам се спочитава да сте издали сопствени бошњачки идентитет тиме што сте постали део српске културне сцене. Готово да вас проглашавају за српског националисту?
— Заиста бих волео да неко нађе неку моју реченицу, исказ или текст који ме разоткрива као српског националисту. Мој живот у Србији и партиципација на српској културној сцени сигурно јесу важне компоненте мог идентитета, али идентитет је, како рекох, комплексна ствар. Једноставни, а нарочито претпостављени идентитети, на каквим инсистирају Манигода и слични, заправо долазе из националистичког менталног склопа. То је оно Сартрово: Јевреј није човек који се осећа као Јевреј него онај кога други сматрају Јеврејом.

У једном тексту посвећеном НИН-овој награди говорите о “регионалцима” и њиховом “кич југословенству”. Шта су и ко су “регионалци”?
— То су вам они који су против сваке реалне Југославије, колико год била и бивша и необновљива, јер је таква за њих увек тек еуфемизам за велику Србију, али им је супер да профитирају на сталном перпетуирању политички коректних и курентних фраза о “регионалној сарадњи”.

Да ли су то они којима се приписује аутошовинизам? Да ли заиста постоји такав феномен?
— Тај појам је у јавност први увео Зоран Ћирјаковић, па многи људи који су се спорили са њим отписују појам више у контексту онога који га је сковао и у контексту спретно или неспретно начињене конструкције него у контексту суштине. Ако мене питате, мени се више допада појам “инверзног национализма” који је сковао Душан Кецмановић, а који описује исту ствар: феномен људи који према свим национализмима осим српског имају барем начелно разумевање и проналазе за њих олакшавајуће околности, а српски национализам гледају као неко метафизичко зло, изван политике и идеологије, и препознају га малтене и у климатским појавама.

Идентитетска питања су у центру пажње и данас, 30 године након краха СФРЈ. Како ви видите оно што се дешава у Црној Гори?
— Црна Гора би од Аустрије требало да научи да политичка независност не мора и не треба да значи посвемашњу одбојност према већој земљи с којом се дели језик и велики део културне традиције. Стварном прогресу Црне Горе више смета фолклорно антисрпство него уплитање Србије у тамошњу политику о каквом се фантазира у фамозном Апелу 88.

ПРЕВОЂЕЊЕ КАО ЦИРКУС
Дотакли сте се у једном тексту превода Великићевог романа на хрватски. Да ли су нам потребни преводи са “наших” језика?
— Ма наравно да су такви преводи будалаштина. Кад Ирвин Велш напише Трејнспотинг на локалном шкотском дијалекту, то је хит и у Лондону, и у Њујорку, и у Сиднеју, а веће су разлике у односу на све наше варијанте. Све је то обични циркус.

“МЕША” КАО ЛЕПА САТИСФАКЦИЈА
Шта мислите о књигама из најужег НИН-овог избора?
— Нисам читао све. На неком завичајно-генерацијском нивоу допада ми се роман Стеве Грабовца, било би ми драго да је он добио награду, њему би то био велики подстрек. Океј ми је и Бодирогићев роман, само је превише у Бернхардовој орбити, готово као стилска вежба или пастиш. Остале или нисам читао или ме дијагонално читање одбило од жеље да их заиста прочитам.

У избору за награду “Меша Селимовић”, коју додељују Новости ваш роман Последњи мушкарац нашао се у самом врху?
— Чињеница да је мој Последњи мушкарац међу три-четири романа који су добили највећи број гласова за награду “Меша Селимовић” је лепа сатисфакција у контексту целе ове гунгуле око НИН-а. Има нечег индикативног у супротстављености селекције Илић-Бодирогић-Тишма насупрот Маројевић-Аћин-Баздуљ.

Аутор Вук Мијатовић

Извор Вечерње новости, 01. март 2020.