ЛИТЕРАТУРА ЗАУСТАВЉА ВРЕМЕ: У библиотеци Града Београда одржано књижевно вече на коме је гостовао прослављени редитељ и писац Емир Кустурица

Foto: Milena Anđela

КЊИЖЕВНОСТ је део оне перцепције која уметност ставља на место на коме је могуће зауставити време.

Она једина успешно зауставља тај час у коме реалност престаје да функционише јер улазимо у једну фикцију која нас једноставно, као што у књизи пише за филм, када се угасе светла и крене пројекција престаје да тече време. Постоји једно биолошко време које је мање важно јер свакако тече, али то перцептивно време, то је време које космонаута спасе од протока које му доноси све ближа смрт. Литература и књижевност чине да се управо тај тренутак заустави.

Ово је синоћ на књижевној трибини у Библиотеци града Београда поручио чувени режисер и писац Емир Кустурица, који је као сепцијални гост „спустио завесу“ на овогодишњу манифестацију „Летњи плато“, током које су се испред зграде на крају Кнез Михаилове улице одржавали разговори са књижевницима.

Сала на другом спрату престоничке ризнице књига била је пуна читалаца свих генерација, али и поштовалаца дела прослављеног редитеља и писца наслова „Смрт је непровјерена гласила“, „Сто јада“, „Шта ми ово треба“ и „Видиш ли да не видим“. На трибини је био и главни и одговорни уредник „Вечерњих новости“ Милорад Вучелић.

Тема разговора била је књижевност, а осим ове гране уметности Кустурица је говорио и о својим почецима у писању, насловима и ствараоцима који су оставили траг током његовог одрастања као што су Чехов, Достојевски, Гогољ, али и о, како га он назива литерарном јунаку његове последње књиге „Видиш ли да не видим“, нобеловцу Петеру Хандкеу.

– Сећам се свог првог писменог задатка када ми је отац рекао „Богами, ниси лош“ – присетио се Кустурица својих првих редова.

– Никада нећу заборавити када ми је мајка рекла да је рибље уље најбоља ствар за кости и да мора да се пије. Мислим да је онај ко је издржао 30 дана по кашику ујутру и увече да је спреман за сваку врсту уметности. Кад човек осети колико је горко и тешко ваљда пређе и ту границу и сва друга ограничења која му живот наметне и у стању је да их прескочи и прекорачи. То рибље уље је у мом случају можда био једини озбиљни разлог зашто сам се ја бавио уметношћу. Данас је то мало све скупа друкчије – ко не зна ради филмове, ко је познат пише књиге, и то се некако све измешало у тај нови прогресивистички хаос коме ја не припадам. Мислим да ја свом својом тежином припадам прошлом веку, коме су достигнути највиши идеали код Чехова, Гогоља, Достојевског, али и код неких данашњих писаца.

Кустурица је овом приликом из плејаде класичних писаца издвојио Чехова, који је и њему служио као инспирација и за којег је јуче рекао да „нема ниједне територије на свету која у себи не садржи део Чехова“:

– Та заинтересованост за човека и за све оно што обично промиче, то је могао само један доктор да прибележи. Чехов је у четрдесет и некој години написао све оно што је у ствари остало као његов дар. Поклонио нам је тај увид у судбине јер је у ствари литература и уопште уметност дубока везаност за људске судбине. Чехов није само претеча егзистенцијалне драме у Европи, него је у серуму свих добрих књига.

За последњу књигу „Видиш ли да не видим“, која је ове године објављена у плавом колу СКЗ-а, књижевник је окупљенима рекао да на почетку није имао идеју да ће се на крају звати роман.

– Пресудно је било моје путовање у Стокхолм када је Хандке добио Нобелову награду – присетио се Кустурица.

– Да није било тих Петерових доживљаја и драматичних момената, његових идеја, његовог пркоса, који је одбијао да буде део било каквог мејнстрим догађаја ипак је припадао томе и на крају тријумфовао. Он је више тријумфовао у Стокхолму као литерарни јунак него као живи човек, јер ја мислим да нико жив ко је те године претпостављао ко ће добити Нобелову награду није могао да замисли да ће је добити Петер Хандке. Та врста биографије која човека који се чврсто држи маргине и нечег што је нама даровао, а то је припадност једној врсти несреће у коју смо били убачени због НАТО пакта и великих сила. Хандке је сео у исти тај воз и путовао са нама и учинио да све буде оштрије речено него што би некадашњи радикали говорили. И десило се све обрнуто као у добром филму или роману да такав човек добије Нобела.

Хандкеова реченица коју је за Кустурицу била посебно важна је и коју је посебно нагласио пред пажљивим слушаоцима је: „У рационалности нема вере и религиозности, али зато у божанском дрхтају постоји све то што покрива човеков емоционални свет“:

– Та његова реченица једна од кључних због које сам ја боље почео да разумем своју религиозност. У рационалности је нема и не можеш да је нађеш, али је има у божанском дрхтају, а тај дрхтај сви осећамо када се заљубљујемо у некога ко својим зрачењем који вас заправо држи у том магнетном пољу онолико колико жели.

УМЕТНОСТ НЕ ПРИПАДА ТРЖНОЈ ЕКОНОМИЈИ
– КАДА смо говорили о издању „Видилиш ли да не видим“ срео сам власника једне комерцијане издавачке куће који је био великодушан и нудио ми да књигу штампам тамо – рекао је Кустурица. – Рекао сам му да има ту разне типове који су из јавности, а он ме је упитао: А ти ниси јавност? Одговорио сам да сам ја јавност, али скривена, интровертна и да не волим да се сликам иако сам био максимално експониран. Прокоментарисао је како добро иду ови са телевизије. Дакле данас се не постаје писац тако што добро пишеш, већ тако што те неко са лансирне рампе баци и где завршиш. Мислим да је уметност не припада тржишној економији, да је то терапијски пут и њен највиши смисао.

ПОЧАСНА КАРТА
НА почетку књижевне трибине Емир Кустурица је на поклон од Библиотеке града Београда добио почасну карту уз речи руководства да је увек добродошао у престоничку ризницу књига.

 

novosti.rs