КО ДА МИ ОТМЕ ИЗ МОЈЕ ДУШЕ КОСОВО

Ој, Косово, ти давори моје,
Грудо моја, родна и укопна,
Што се јутрос мрачи небо твоје
Од чег’ стрепиш, клетво доживотна?

Усправи се и рашири груди
Још је наша! Биће довијека!
Још си легло и соја и људи
И спартанска тврда колијевка.

И не стрепи, и ово ће проћи,
Још ће бити дана за мегдана,
Још разбраја Свети Вид сред ноћи
Свете псалме са Газиместана.

Још над тобом бдије клетва Кнеза
Дигни главу и развиј барјаке,
Још је жива Црква Самодрежа
Да причести свиту и јунаке.

Емило Лабудовић