КЊИГОЉУБИВА МИНКА: Mина Караџић Вукомановић – 126 година од смрти

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Wikipedia

   Међу значајним женама деветнаестог века истакнуто место несумњиво припада Вилхелмини Мини Караџић- Вукомановић.

Кћер Вука Стефановића Караџића и Ане Марије Краус, у великој мери својим радом и залагањем, али и помажући оцу, била је  присутна у културном и духовном животу Србије.

Њен допринос Вуковом раду био је огроман. Минка, како јој је отац тепао из милоште, била је његов секретар, посредник, преговарач, неговатељица, помоћница,  неко ко му је у сваком тренутку био на дохват руке и ко му је био од велике и драгоцене помоћи.

Задњих једанаест година свог живота провела је без својих најдражих: без родитеља, сина једица, мужа, браће и сестара.

          У осами свог стана у Бечу, опремљеног скромно, с најнужнијим намештајем, пуних једанаест година, једном  дневно би узимала свој споменар од шездесет листића и, с тешким и болним уздахом, листајући странице, читала посвете и изразе удивленија које су јоj  писали Jaкоб Грим и Леополд Ранке, Шафарик и Капер, несуђени заручник, медицинар Флора Огњев(син руског спахије), Стеван Книћанин,  Бранко Радичевић и бројне друге значајне личности тога доба.

Читала је сетне Бранкове стихове Мини Караџић у споменицу :

Певам дању, певам ноћу, / певам, селе, што год хоћу; / И што хоћу, то и могу, / само једно ја не могу:/ Да запевам гласовито, / Гласовито, силовито, / Да те дигнем са земљице, / Да те метнем међ` звездице. / Да си међу звездицама, / међу својим, селе моја, / Милим сестрицама.

Тај «славуј српске поезије» који је, како га се Мина сећала имао неке благе детињасте веселости, исказао је своју тежњу ка висинама која није више романтичан бол због немоћи да се отргне од земље; у њој је паганско небо на дохват руке, а јаз имеђу неба и земље премошћен једнаком лепотом девојке и звезде. 

Вилхелмина Мина Караџић, седмо Вуково дете, рођена је 12. јула 1828. године у Бечу . У породици својих родитеља, оца Вука и мајке Ане Maрије Краус, стекла је завидно образовање. Била је песникиња, пијаниста, преводилац, сликар, путописац, пијаниста.

Упознала је најзначаније личности српске и европске културе свога доба: Јернеја Копитара, Ђуру Даничића, проту Матеју Ненадовића, Његоша, кнеза Михаила Обреновића, књижевника Стевана Книћанина, патријарха Јосифа Рајачића, црногорског  кнеза Данила Петровића, сликаре Уроша Кнежевића, Аксентија Мародића, Димитрија Тирола, Стева Тодоровића, Милицу Стојадиновић Српкињу.  Са Врдничком вилом -. Милицом Стојадиновић Српкињом  интензивно је водила преписку.

Мина није била само љубимица свога оца, већ су је и други његови пријатељи ценили и волели. Посебно Јернеј Копитар, најбољи Вуков пријатељ и подржавалац његовог књижевног рада, који је Мину, позвао « милом циганчицом» због њеног тамнопутог тена. Копитарој једоноисо разне књиге и преоручивао шта дачита. Други Вукови пријатељи звали су је  « фрајлицом»,  дивећи се њеној марљивости, бистрини и лепоти.

Да би изашла из очеве сенке Мина је морала сама да се потруди и да стекне завидно образовање, да савлда вештину конверзације са очевим посетиоцима и пријатељима, од којих су многи били и угледне крунисане главе, научници, књижевници, преводиоци, црквени великодостојници, сликари, музичари, журналисти.

У Вуковој породици се говорило немачки, али се он побринуо да и његова деца, а имао их је тринаесторо, и супруга Ана уче српски језик. Мини је било петнаест година кад је Вук једном приликом писао кући са пута на коме се дуже задржао: « Кад дођем у Беч, надам се да ћу са Мином моћи да говорим српски. «

Осим немачког и српског Мина је знала италијански и француски,  а учила је и енглески језик.

Сина Димитрија Вук је, нарочито ради српског језика, а затим и ради талијанског, послао у Трст да учи српску основну школу.

Вук, иако доктор филозофије и члан многих научних друштава, налазио се често са породицо у веома тешком материјалном стању. Његова писма из тог времена показују сву тежину његових неприлика.

Човек који је за име свог народа више учинио него сви остали заједно, носио је код зеленаша у залагаонице: кошуље, мараме, па чак и колајне које је добијао у знак заслуга, да би прехранио своју породицу.

У једном писму  каже:

« Верујте ми  да на Божић нијесам имао зашто купити фунте меса, акамоли печенице! Мислећи који је онда дан, и гледајући на дјецу моју, плакао сам као лудо дијете. Све што се могло продати или заложити, заложио сам или распродао: сад не знам што ћу чинити са женом и с троје нејаке дјеце. Зимско доба, дрва нема, хљеба нема, а новца нема! Ја једнако мислим да сам боље заслужио и да ће срамота бити народу српскоме што ја овако живим…. «

Средином 1826. Вук је добио пензију од руске владе. На предлог руског министра просвете, цар Николај Први, потписо је решење којим се Вуку за корист коју он чини словенској књижевности, додељује из Државне благајне стална годишња награда у износу од сто червонаца  ( дуката) годишње помоћи за књижевн заслуге. То му је не само олакшало материјалне тешкоће већи подигло углед и у очима сународника. Годину касније кнез Милош ће га позвати у Србију, у Крагујевац.

Вук је ипак нашао новаца да омогући Мини да учи цртање и сликање код капелана Јосипа Пфајфера, а затим је наставила усавршавање код живописца Грубера. Музичко образовање стекла је код  « маестра» Јакова Гросмана.

Али и поред личних интересовања, она је понајпре била очев секретар, помажући му у раду, а и пратећи га на бројним путовањима. Са њим је обишла галерије у  Венецији, Берлину и Дрездену; иако је желела да посети још неке градове и у њима галерије, није успела због недостатка новца. Насликала је око тридесетак портрета, међу њима су и два на којима је овековечила свог оца.

 

Као што се ружа краси својим мирисом…

 

Оцу је помагала у вођењу преписке, у сређивању и преписивању његових рукописа. С њимје осетила .Пожун, Берлин, Фрушку гору, Тршић и Србију коју је сматрала правом отаџбином, Рогашку Слатину, све до последњег очевог путовања 1863.у Котор, као и многе очеве пријатеље.  С Вуком се појављивала и на словенским баловима. Крупних црнх очију, витког стаса, у српској народној  ношњи, привлачила је свуда велику пажњу, посебно док је играла у колу.

Имала је бројне  обожаваоце и удвараче.

Била је верена за Флору Огњева, који јој је  после узалудног надања вратио веренички прстен с увојком њене косе, који је носио уза себе као амајлију и на коме је био угравиран дан веридбе и њено име.

Њен Споменар сачувао је и записе, стихове обожавања и дуивленија, и четворице српских питомаца који су студирали у Бечу: Ђорђа Д. Ценић, касније постао правник и и политичар и професор у Лицеју, члан и председник Државног савета, министар, заслужан за укидање  телесне казне у Србији(1877); затим Ранка Алимпића и Антонија Книћанина, правника, сина војводе Стевана Книћанина, као и Петра Протића Драгачевца који је оставио запис:

“Као што се ружа својим красним мирисом краси, тако треба твоје младо срце да се добродетељима краси. Млади Срби ће у теби заслуге твога оца почитовати јербо, као што зраци сунца вечно се са сјајношћу красе, тако ће се српски питомци с његовим услугама за отечество дичити.“

Леополод Ранке се уМинин Споменар уписао 24.фебруара 1849.(8. марта), а Грим сутрадан:

“Срби које је остала Европа можда за сиромашне држала, веселе је својом богатом поезијом, а чили ратар зове се Вук, чије је име постало вечно, па је лепо бити кћи тог човека!“

Минин Споменар чува се у Архиву САНУ у Београду.

Маја 1858. године Вук, Ана и Мина су допутовали бродом из Беча у Земун. Доласком у Србију Мина је у Београду прешла из католичке у православну веру и на крштењу добила име Милица.

Удала се у тридестој години  за Алексу Вукомановића, братанца  књегиње Љубице  Обреновић, професора Велике школе у Београду. Младенци су се венчали у Саборној цркви.

У браку им се родио син Јанко.

Убрзо после венчања Алекса се тешко разболео, постојала је бојазан да ће остати слеп, а Мина га је храбрила и тешила да ће увек, ма шта се догодило, бити уз њега.

Након годину и по брака Алекса је умро( 1859), а речи за надгробни споменик исписао је њен отац Вук.

Четири године после смрти мужа умро је и Вук ( 1864), а мајка Ана се тешко разболела. Мајку која се шлогирала, и којој је била одузета десна страна и није могла да говори,  пазила је и неговала пуних осам година, све до 1876, када је Ана и умрла.

Мини је понуђено место предавача у Вишој девојачкој школи у Београду, али се она због мајке вратила у Беч, настаљајући да ради на очевим пословима.

Син jединац Јанко (који је имао само три месеца кад му је умро отац) учестовао је са непуних седамнаест година у Српско – бугарском рату и био одликован медаљом за храброст, школовао се у Петрограду.

У Петрограду се налазио и Минин брат Димитрије, који се такође борио као добровољац у Српско – бугарском рату. Мина и Димитрије су једини преживели од тринаесторо Вукове и Анине деце.

Са братом није била у добрим односима, спорили су се око тестамента и наслеђа које је он на крају упропастио. Продао је  имање у Тршићу, као и већи део књига из очеве библиотеке понео је у Петроград и продавао библиотекама и приватним колекционарима

Вест о изненадној смрти сина Jaнка Мину је потпуно сломила. По званичим налазима умро је од туберкулозе, а по причама блиских пријатеља, погинуо је у тзв. американском двобоју ( извукавши црну куглицу био је обавезан да изврши самоубиство).

Текст за његову надгробну плочу написала је сама Мина.

Пет година касније умире јој и брат Димитрије.

 

Дубок и трајан знак у српској књижевној историји

 

Без драгих блиских бића Мина се посвећује раду на очевој заоставштини: сређује његове рукописе, објављује Вукова дела  у Бечу, Београду и Петрограду.

Mатичној држави Србија уступила је ауторска и власничка права у вези Вукових дела и преостале имовине.

Мина Караџић Вукомановић умрла је 12. јуна 1894. године у Бечу. Њено тело је пренето у Београд, о трошковима се побринула држава, и сахрањено у гроб њеног мужа на Ташмајдану.

Касније су и кости њеног мужа, с костима осамнаестогодишњег јединца сина Јанка, пренете у Савинац код Горњег Милановца где су сахрањене у цркви породице Вукомановић.

Мина је била књигољубива жена: читала је много, писала је стихове, водила неку врсту путописних бележака на француском језику( « На путу по Србији» 1850. године, као и Успомене на Бранка Радичевића објављене у «Јавору»1877). Објавила је већи број прича и око хиљаду пословица из Вукових збирки у преводу  на немачки језик, за које је предговор написао славни Јакоб Грим.

И збирка «Гусле» која је штапана под именом Л. А. Франкла, уствари је Минин превод који је овај аустријски песник само обрадио.

Имала је само 30 година када је заступљена у Кукуљевићев «Словник умјетниках југословнских», коју годину касније и у немачки Биографски лексикон, а почетком XX века нашла се међу 216 Знаменитих Срба XIX века Андре Гавриловића.

Минине најпознатије слике су:Аутопортрет, Портрет брата Димитрија, Старица са белом капом, Марко Краљевић са топузом, Марко Краљевић са шестоперцем, Млади Црнац, Црногорац, Грчки делија, Бошњак са црвеним саруком, Портрет девојчице са црвеном марамом, Девојчица у карираној хаљини, Женски портрет, Старац са дугом косом, Младић са брадом… Њене слике су зрење грађанског бидермајерског класицизма, оплемењеног то

плом хроматиком, венецијанском црвеном.

Вилхелмина  Мина Караџић припадала је кругу оних жена из српске историје које су свој живот подредиле духовном и културном напретку своје отаџбине; женама које су у изузетно тешким и непогодним условима, успеле да оставе дубок и трајан знак у књижевној историји.

(Једна четвртина књига Вукове библиотеке после Минине смрти пренета је из  Беча у Београд. Додељене приликом расподеле Вукове оставштине Народној библиотеци, оне су – изузев четрдесетак књига – нашле крај на згаришту Бибилотеке априла 1941. године.)

МИЛИЦА КРАЉ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.