Катарина Рорингер Вешовић: Петер Хандке – рођен под знаком питања

(Фото ЕПА/Andres Wiklund)

Управо је објављена књига Петера Хандкеа „Историја иза приповести – Есеји о Југославији“, у којој су сабрани његови есеји о Југославији и Србији писани између 1991. и 2011. године

У издању РТС-а и Прометеја управо је објављена књига Петера Хандкеа „Историја иза приповести – Есеји о Југославији“, у којој су сабрани његови есеји о Југославији и Србији писани између 1991. и 2011. године. Ови есеји били су предмет бурних полемика које су се нарочито разбуктале прошле године поводом вести да је Нобелова награда за књижевност додељена Петеру Хандкеу. О есејима из књиге „Историја иза приповести“ и полемикама о њима новембра прошле године писала је Катарина Рорингер Вешовић. Поводом изласка Хандкеове књиге, с дозволом ауторке, преносимо њен текст.

Петер Хандке је писац који не прати струју времена него иде мимо ње. Већ пишчево рано дело одликује побуна против књижевних мода и трендова, а од средине деведесетих година прошлог века и отворено довођење у питање владајућих идеолошких матрица. Зато промишљање Хандкеове књижевне поетике, а нарочито питања која је поставио у путописно-политичким есејима везаним за простор бивше Југославије, подразумева и промишљање нове друштвене парадигме Запада након пада гвоздене завесе.

Петер Хандке је написао укупно осам есеја везаних за грађански рат у Југославији. Прочитала сам их поново (у немачком издању). Реч је о следећим списима: Опроштај сањара од Девете земље. Стварност која је прошла: Сећања на Словенију (1991); Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине или Правда за Србију (1996); Летњи додатак зимском путовању (1996); Питајући у сузама. Потоњи записи о два крстарења Југославијом у рату, марта и априла 1999 (2000); Око Великог трибунала (2003); Табласи Дајмијела. Извештај заобилазног сведока у процесу против Слободана Милошевића (2006); Кукавице из Велике Хоче (2009); Прича о Драгољубу Милановићу (2011). Упутно је и немачко издање Још једанпут за Југославију: Петер Хандке (1999), у којем су скупљени чланци са реакцијама на пишчеве списе, као и интервјуи са писцем. (…)

Већ је први од осам списа изазвао жестоке критике, а након другог, објављеног 1996, дошло је до медијског излива гнева, који се сада делимично понавља. Шта нам са ове дистанце говоре пишчеви есеји настали у распону од двадесет година, од 1991. до 2011? Они нам нешто говоре не само о односу јавности према рату у Југославији, некад и сад, него и много шта о савременом свету. Хандке у њима проговара, посредно или непосредно, о феноменима који неки одавно виде, многи више не могу а да не виде, а многи и даље одбијају да виде.

Каква врста писца је Петер Хандке?

Свако ко га је читао у оригиналу зна да су његове књиге изазов за преводиоце: Хандке је истраживач специфичних могућности немачког језика. Настојање на прецизности израза Хандкеово је поетичко начело: писац мора избегавати овештале речи и фразе, мора разбити рутину рефлексног преузимања медијски створених појмова, штавише, управо он, више него други, мора бити свестан утицаја језика на формирање погледа на свет. Друга битна особеност која одликује Хандкеа јесте избор тема настао из унутрашње нужности, независно од тога шта сугерише издавач и шта наводно очекује публика. Трећа особеност је високо вредновање спорости: дати себи времена да се нешто осмотри, опази, запази, и да се о њему промисли, приказати процес настанка осећања и мисли, са свим детаљима и нијансама. У вези с тим важна је пишчева техника постављања питања, која сведочи о уздржавању од дефинитивних и категоричких судова. И пета особеност: ходање као средство спознаје света, одлазак не првенствено до познатих делова неког града или пејзажа, него понајпре до оних рубних подручја, ван интересовања већине, да би се маргиналном дале речи и значај.

Када неко чита писца и осети дух који његово дело носи, а не само скупља „информације“ о њему из Википедије и других медија, или несвесно преузима туђе судове, требало би да осети да је човек који се 1995. одлучио на „зимско путовање“ – добронамеран човек. Све наведене књиге одликује приповедач отвореног ума и срца, коме не промиче ниједан детаљ, да ли су то јорговани у долини Ибра, нечији поглед, или грактање птица; приповедач који не доноси једнозначне судове о ономе што у местима и пределима у којима борави види и доживљава. У Зимском путовању… Хандке објашњава свој приступ: „Овде ни на који начин није реч о једном ‘Оптужујем’. Нешто ме вуче једино ка правди. Или можда уопште само ка промишљању, ка дати-на-увид-за-промишљање“. У свим есејима тон је суздржан, а потресеност утишана. Хандкеови списи постављају стандард како треба писати о екстремној ситуацији рата: не калкулисати са ефектима и не циљати „огољено-бесрамно“ у срце читалаца.

Петер Хандке је током година грађанског рата у Југославији из даљине интензивно пратио извештаје и слике, и сам мрзећи Србе због онога што чине, али је део њега осећао да медијска слика рата не може бити цела истина. Упорност тог унутрашњег гласа довела је писца до стваралачког заокрета: читања књига из историје и тематизовања текућих историјских догађаја. За Хандкеа су путовања кроз Србију и Босну, и писање о њима, процес покушаја разумевања – најпре за самог себе – како је могло доћи до братоубилачког рата, и зашто су Срби починили злочине за које су оптужени. Објашњење медија – да су Срби „параноични“, „неевропски варвари“, „кољачи“ – није му било довољно. У есејима писац нигде не напада друге ратне стране, али изнова и изнова доводи у питање неутралност извештавања. Хандкеов поглед је у традицији просвећеног хуманизма: одликује га приближавање сржи неког феномена кроз његово разматрање са свих страна, затим скепса као контролни механизам долажења до увида, као и свест о сложености и многострукости света.

Нову парадигму Запада одликује осипање високих стандарда културе. Кроз промене су прошли нарочито новинари, који су одувек у очима носилаца привредне и политичке моћи били од непроцењиве важности да обезбеде пристанак маса. У новим условима, Хандке се појавио као неко ко је прекинуо правила игре, као квариигра, који је написао да прва жртва рата није истина него језик. Он је био први писац од ранга који је запитао зашто репортаже о страдању цивила долазе увек само са једне стране, да ли су фотографије жртава (увек у крупним плановима) заиста увек настале спонтано, чему служи производња „отрова од речи“ (Wörtergift). Наводећи конкретне примере говора мржње водећих новина попут Цајта, Монда, Ел Паиса, Њујорк тајмса, он је написао: „Биле једном једне новине“.

Рецепција Хандкеових политичких списа

У интервјуу који је 1996. дао шпанским новинама, Хандке каже: „Био бих врло задовољан када бих у неким европским или америчким дневним новинама могао да прочитам чланак у коме новинар објашњава како је дошао до својих информација, како је доспео у Југославију, ко му је платио путовање, да ли је познавао Југославију пре рата, да ли говори њихов језик, ко му је преводилац, како га је нашао и колико му је платио. Управо то ја чиним у уводу своје књиге“ (Зимско путовање…). Писац је овде посредно указао да ратни репортери нису увек борци за истину, да су и они само људи подложни спиновању истине зарад зараде, напредовања у каријери, награда. Хандке је пак путовао а да му нико није наручио текстове нити га финансирао, у земљу коју је делимично познавао пре рата, с немачко-хрватским речником у руци, са преводиоцем Жарком Радаковићем, пријатељем који му је помагао у комуникацији на терену без новчане накнаде. Другим речима: писац је отишао не по задатку, него по диктату своје савести, из потребе да види шта ће наћи у земљи „агресора“, коју су ратни репортери заобилазили.

Да ли би неко 1996. могао да објави есеј у коме тражи „правду за Србију“, а да то није био Петер Хандке, који је постао „Петер Хандке“ много пре свог одласка на „зимско“ и „летње“ путовање? Чињеница да је дотад цењени писац (аустријско-словеначко-немачких корена) отворено довео у питање западни консензус како треба гледати на рат у Југославији нарочито је раздражила јавност. Полемике с написаним заправо није ни било, јер није било отворености нити спремности да се нешто од питања које је писац поставио заиста размотри. Уместо тога, носиоцима јавног мњења било је стало да прокажу Хандкеове списе као „јеретичке“. Поређење с верском борбом није претерано када се има у виду жестина некадашње хајке на Хандкеа, нискост увреда, перфидност аргументације, копање по узроцима за протест (немогуће да има чисте побуде), све до патологизације писца и захтева да се пошаље у установу за душевно оболеле. Изјашњавање о Хандкеу било је и остало показивање Weltanschauungа, сигнализирање политичких и културолошких гледишта, па и карактера.

Какве су садашње реакције у Аустрији? У првом таласу биле су позитивне, чак еуфоричне, у смислу „наш Нобел“, што је разумљиво у свакој земљи (а нарочито у земљи смањених географских граница). Што се тиче реакција књижевних критичара, већина је истакла несумњиву вредност пишчевог дела, а неки су додали да је његов „просрпски ангажман“ био „странпутица“. Други талас реакција уследио је након љутитих захтева са простора бивше Југославије да се Хандкеу одузме Нобелова награда, као и осуде Саше Станишића, овогодишњег добитника Немачке књижевне награде. Његово згражање, као и згражање мање познате Барби Марковић, спадају у „трофејна“ – с обзиром на њихово национално порекло – и одлично илуструју значење Хандкеовог израза „писци за дневну употребу“. У другом таласу реакција огласили су се претежно бивши ратни репортери, осудивши доделу награде. Карактеристично је да се ни у једном нападу не може прочитати да је писац два пута током бомбардовања путовао кроз Србију, нити ико помиње књигу Питајући у сузама. Новинари хоће да буду у праву, и само понављају исте старе оптужбе истим флоскулама. Они заправо бране себе, и своје некадашње извештаје, а бране и утврђену слику рата и света коју су заступале и даље заступају земље из којих потичу.

И данас неприхватљиви ставови писца

Који су пишчеви ставови (из наведених есеја) и данас крајње непопуларни? То је најпре Хандкеово мишљење да је Европа након хладног рата пропустила шансу за нов почетак на новим основама, јер не само да у годинама када се сама уједињавала није подржала Југославију као пример заједнице више народа, него је још и искористила њене унутрашње слабости, промовишући тезу о „вештачкој творевини“, па и „тамници народа“. Неславном улогом у распаду Југославије пишчева генерација је „пропустила шансу да одрасте“; она није показала свест о „посебној одговорности“ Аустрије и Немачке за простор Југославије, где је у два светска рата починила злочине, него је дозволила да „атавистички“ моменат наслеђеног ресантимана доведе до једностране осуде српске стране. На зид ћутања наилази и Хандкеово инсистирање да се обавести о „предисторији“ југословенског поднебља да би се схватила позадина грађанског рата и избегли извитоперени закључци. Писац наводи, имајући у виду усташке злочине, да би можда и сам у условима промене хрватског устава поступио као хрватски Срби, и поставља иритирајуће питање: „Ко је, дакле, био агресор? … Да ли је онај ко је провоцирао рат исти онај ко га је започео?“ (Зимско путовање…).

И даље је неприхватљива Хандкеова оцена да је извештавање западних медија о бомбардовању СР Југославије од стране НАТО-а (еуфемистички названо „хуманитарна интервенција на Косову“) „гола, појачана порнографија речи и слика“, „колико лажна толико и безвредна“. Хандкеов суд има тим већу тежину што је писац био у прилици да упореди виђено и доживљено на бомбардованом терену с медијским извештајима које је гледао по повратку у Француску. Ратну коалицију назвао је У.Р.Д. – „Уједињене Ратне Демократије“, а рат који воде „најлицемернијим“. „Одавно то више није војна акција, него парализовање, и још горе – ударање-у-срце, и још горе – ђаволско-брисање-површине једне целе земље, и још више, једног целог дела планете Земље“, од које је ратна коалиција начинила „гигантску мету“ (Питајући у сузама).

Критиковањем бомбардовања Хандке је ударио у нешто и данас врло осетљиво. Бомбардовање остатка Југославије било је закуцавање последњег ексера на нови идеолошки производ „мировног рата“, који је и данас на тржишту. Био је то пример како се рат може третирати као медијска роба која се уз добру маркетиншку кампању може успешно продати. (О чему сведочи и епизода у азијском ресторану у који Хандке често свраћа, где му раније увек љубазни келнер из Камбоџе изнебуха каже – „Пол Пот! Милошевић! Србија!“) Да на том примеру није сломљен отпор пре свега западноевропских „муштерија“ према „двојној стратегији“ „мировних бомби“, не би тако лако било добити пристанак маса за ратове који су уследили.

Бомбардовање Србије показало је како пролазе они који пружају отпор моћнима, и ко има монопол на правду и истину. Хандке наводи одломак из разговора са пролазником у Вишеграду, који каже: „Мали народи као што је наш одавно више не могу сами да одлучују“ (Летњи додатак…). Можда је то одувек мање-више било тако, али је данас, након глобализације, могућност да нека мала земља сама одлучује о својој политици, и држи привреду и банке у националним рукама, знатно смањена.

Критика ратних извештача

Хандке је својим критичарима поручио да прочитају шта стоји у његовим делима. Али није их довољно само прочитати, одлучујуће је како ће бити прочитани. Јер као што није сваки сведок исти (Табласи Дајмијела), ни сваки читалац није исти. Постоји добронамерно читање са жељом да се буде праведан према писцу, да се нађе бољи смисао текста, и постоји злонамерно читање при коме се траже индиције за оптужбу писца. Аналогно овоме, постоји писање репортажа усмерено на све чињенице, а не само оне повољне по фаворизовану страну, као што постоји и писање усмерено на тражење индиција за унапред постојећу тезу о непријатељу. Како су многи извештачи писали, тако су и читали Хандкеа.

Ево неколико примера које наводи писац. „Новинар с Менхетна“ стигао је у Вишеград по „story“: он и њему слични „слетели“ новинари само су „скупљачи изјава“ сведока, а није им стало до „неке повезаности, до рада на објашњењу и разјашњењу неког проблема, који би могли одвести даље… а свакако /им није стало/ до за Босну и Југославију нарочито значајне пред-историје, предисторије за предисторијом“ (Летњи додатак…). Ретки репортери већ при слушању босанских Срба потајно у себи траже „ланац индиција“ за слику с којом су дошли: „Аха, сад опет лажу. Аха, ово су изговори. Аха, сад то поново умишљају. Аха, ево њиховог српско-босанског лудила!“; или само мисле у себи: „Аха, опет нису читали нека наша западна истраживања, лоше су информисани“ (Летњи додатак…).

У вези са описаним механизмом скрећем пажњу на размишљање америчке новинарке Алисе А. Лапен након читања Хандкеовог Зимског путовања…, јединог од осам есеја везаних за Југославију који је преведен на енглески. Након констатације да је то прва књига коју је прочитала о Србији, њој претходно познатој само на основу медијских извештаја, она каже да Хандке „лирски подсећа новинаре… на њихов задатак“: „Грешка је уграђена у систем. Уредници очекују да репортери имају угао пре него што представе идеју. Без ‘удице’ се задатак често не добија. Иако би уредници то негирали, они очекују да репортери дођу до неког закључка пре него што почну да извештавају, а да извештај потврди њихове тезе… То је нарочито забрињавајући феномен у доба политичке коректности“. (Мишљење је изнето 20.8.2001. на британском „Амазону“, у рубрици „приказ купца“.)

Кардиналу Ришељеу се приписује изјава: дајте ми једну реченицу, из било ког текста, и ја ћу наћи разлога да аутора пошаљем на вешала. Вредни трагаоци су недавно, међу мноштвом интервјуа које је Хандке дао, нашли једну реченицу у интервјуу из 2011. која наводно доказује пишчево негирање геноцида у Сребреници, а потом су нађено послали у Шведску, са захтевом да се писцу одузме награда. И ратни репортери који су прочитали неки од Хандкеових есеја извлачили су само оне делове који су могли да потврде њихове тезе. Хандке их је назвао „псима рата“, што су цитирали, али су изоставили почетак пасуса, где писац каже: „Немам ништа против појединих новинара који откривају, боље рећи разоткривају на лицу места … живели такви другачији истраживачи терена! Али имам нешто против чопора који машу из даљине, који су свој позив побркали а позивом судије, па чак и са улогом демагога“ (Зимско путовање…).

Техником тражења индиција новинари су прочитали и сва места где се доводи у питање утврђена слика рата, оптужујући Хандкеа за релативизацију злочина и ругање жртвама. Имајући у виду како је читано „зимск““ и „летње“ путовање, писац у књизи Питајући у сузама уводи низ заграда које почињу са „пажња!“, а затим следи – „параноја!“, „антиамерички“, „једностраност!“, „ратна поезија!“ итд. Писац на овај начин показује да зна да ће реакције многих новинара бити рефлексне, и баца им у ироничном кључу флоскуле за њихове закључке.

Хандкеови критичари устврдили су да писцу недостаје смисао за стварност (weltfremd). То је нарочито перфидан аргумент јер инсинуира да писац није у стању да процени политичка дешавања, и не схвата смисао виђеног на терену, чак и кад му је пред носом. Несумњиво је да је писац, за разлику од новинара који су ширили вести са својих иностраних „осматрачница“, отишао у бомбардовану земљу, боравио у више наврата у Хагу, слушао суђења, упустио се у читање оптужби и тумачења правних термина и процедура, обишао многе избеглице, и препешачио терен бивше Југославије, сматрајући да географија и геологија битно утичу на разумевање народа и његове историје.

Неки критичари су већ и у Хандкеовом помињању оваца и меда у Босни видели ширење етничке идеологије (Blut und Boden). Пре ће бити да је тумачима тог профила сметало нешто друго. Писац је у својим политичким путописима створио утисак да су становници које је сретао људи а не људождери, да у себи носе „бол“ због ратних дешавања, да је посреди нормална земља, чак лепа земља са много река и планина, да људи тамо читају књиге. Приказао је како становништво живи под санкцијама, како су уништени цивилни објекти, како су бомбе изнова бацане на већ погођена места, како су уништене стотине мостова, како су болнице остајале без грејања и воде.

Када се кампањом створи слика о „агресору“ који је, као у холивудским филмовима, планетарно зло, онда нико не треба да се дрзне да на њему нађе нешто људско а у његовој околини нешто лепо, нити његова патња треба да се износи на видело. Сваки знак питања предупређен је ставом „сами су криви!“. Хандке посредно указује на психолошко врзино коло: када се за аксиом узме да је човек за нешто „сам крив“, онда се све види кроз визуру његовог „првобитног греха“, и све што он има да каже у своју одбрану само је потврда његове кривице, која спречава да се икада дође до питања – да ли је заиста сам крив? На крају списа Питајући у сузама писцу се отима узвик: „Добронамерни људи, где сте? Појављују се готово још само злонамерни људи, с њиховим овешталим моралним флоскулама“.

Поуке Хандкеових есеја

Из Хандкеових есеја везаних за Југославију могле би се извући поуке. Једна од њих може се сумирати уз помоћ енглеске изреке nothing is ever settled until it is settled right, која упућује на то да ништа није решено док није исправно решено. Мало је било речи о томе да је Хандке својим списима хтео да допринесе успостављању мира, свестан да једнострана слика рата негована као вечна истина не може довести до помирења народа, нити мир може бити очуван кроз генерације. Садашњи талас огорчења на неким просторима бивше заједничке земље сигнализира да је потенцијал за конфликт и даље веома жив. Ако се жели дуготрајно помирење народа на овом простору, онда је то могуће само без загрижене одбране симболичног капитала задобијеног ратом, и без потпиривања латентних ресантимана. Развој, међутим, не иде у том правцу, већ сасвим обрнутом: историјске чињенице о два светска рата изврћу се да би подржале утврђену слику о грађанском рату.

Друга важна поука Хандкеових есеја је позив да се у јавном дискурсу не злоупотребљавају речи и појмови, да се уведе „другачији језик, или бар само другачији тон“, да се чланци не пишу као „сатаром“, да изражавање мишљења не буде попут „батине“. Петер Хандке је пионир захтева да медијски језик не буде продужење физичког и војног насиља другим средствима. И пре његовог захтева било је прилично јасно да оглушење о позив на трезвеност води до „сужавања ума“ (Алан Блум), и до „доба неразумности“ (Сузан Џакоби), а данас су очигледни још већа заоштреност размишљања у категоријама „или-или“, још непомирљивије идеолошке одбране сопственог погледа, и суђење туђем, још снажније емоционално засноване предрасуде и мржња – у класичним медијима, друштвеним мрежама, и са државних врхова. Није ли крајње време да се о свему томе озбиљно размисли?

Трећа поука која се посредно може ишчитати из Хандкеових есеја јесте упозорење да је живот у западном свету, вођеном начелом конкуренције, постао груб, због чега су хуманост, и вредност живота самог по себи, угрожени. Даље егзерцирање властите надмоћи циничним и презривим односом према другом – што је заштитни знак појединих новина и телевизијских емисија – јесте деструктиван рад на уништењу људског света. Карактеристичан је у том смислу један Хандкеов пример. Он описује омладину с којом слуша уживо музику на београдском Тргу републике (за време бомбардовања): „немо заједничко слушање, гледање тамо-амо, тражење места и пута, окренутост ка унутра“, чине се писцу као „‘плес’ који слама срце“. О истом догађају пише за Mонд „критичар испред телевизора“: „И афричка племена бацају у занос своју омладину с плесовима и музиком пре него што их пошаљу у своје убиствене ратове – слично ‘року’ у Београду“.

Протест против лицемерја

Хандкеови есеји везани за Југославију постављају питање етичке суверености новинара; питање њихове компетентности; питање злоупотребе језика у циљу легитимисања рата; и питање одстрањивања дисонантних елемената и форсирања оних који хармонирају с политичким становиштем земаља из којих потичу извештачи. Хандке је један од првих који је на посредан начин указао да систематско прилагођавање истине властитим интересима води слабљењу осећаја за добро и зло, и смешта лицемерје у срце демократије.

Писац вероватно не би отишао на Милошевићев погреб да није лично доживео контраст између уништавања инфраструктуре и ресурса Србије бомбама, и медијске кампање која га је пратила. Његов одлазак био је израз протеста против лицемерја самозваних моралних вођа света, против рата као средства решавања конфликата, уопште против ратног запоседања света својом „истином“ и „правдом“.

Немачки новинари Томас Дајхман и Сабина Реул су устврдили већ 1996, поводом „случаја“ Хандке, да духовну климу земаља Запада одликује „мекани тоталитаризам“. Петнаестак година касније, социолог Хартмут Роза је у својој свеобухватној анализи западних друштава касне модерне, у чијем средишту је теорија убрзања (технике, социјалних промена и темпа живота), констатовао да је притисак да се живи и мисли на одређени начин зашао у све поре друштва, укључујући и лични живот, због чега наликује невидљивој тоталитарној сили.

Европска унија као да ништа није научила из развојне линије која води од распада Југославије, преко бомбардовања, до сиријских и либијских избеглица, са којима не зна шта ће. Далеко је од тога да проблем тероризма на свом терену види као последицу ратова за чије разбуктавање, ако није крива, није ни невина. Својом неславном улогом у Украјини, и медијским ширењем нетрпељивости према Русији, дала је свој допринос стварању још једног тешко решивог проблема на европском тлу.

Није ли Петер Хандке један од „најевропскијих“ писаца? Који је пропутовао добар део Европе – од севера до крајњег југа. За кога Европа не обухвата само „ексклузивну Европу“ него и „другачију Европу“. Писац који преводи са старогрчког, француског и енглеског; може да говори, између осталог, шпански и словеначки; а живео је дуже у Аустрији, Немачкој и Француској. Његово дело је вредан допринос размишљању о Европи будућности.

Опрема: Стање ствари

(РТС, 8. 10. 2020)

stanjestvari.com
?>