“Када памет заћути, будала проговори, а фукара обогати”: Дан када је Андрић добио Нобелову награду

Писац је био предодређен за интегралног Југословена, забележио је Драгослав Михајловић Михиз, али је одабрао да подели судбину српског народа

Књижевник и дипломата Иво Андрић, на данашњи дан пре 62 године добио је Нобелову награду за књижевност.

Шведска академија доделила је 26. октобра 1961. године Нобелову награду за књижевност српском писцу Иви Андрићу. Андрић је до данас остао једини наш писац који је добио то признање, а већ на почетку свог говора помиње земљу из које долази.

Нобелов комитет наградио је “епску снагу приповедања којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.

Неки извори користе термин “Босанска трилогија”. Он сублимира три књижевна дела Иве Андрића на основу којих је комитет одлучио да баш њему награду и уручи. Иако се на званичном сајту Нобеловог комитета овакав податак не налази, прича се да су “Травничка хроника”,”Госпођица” и “На Дрини ћуприја”, “главни кривци”‘ што је награда отишла у руке нашег писца.

Новац од награде Иво Андрић поклонио је библиотекама Босне и Херцеговине.

“Двојица младих новинара су ми саопштила ту вест, па сам је примио са сумњом. Они су ми рекли – попните се горе, видећете да Вам је стан пун новинара. Потом сам видео да је тачно. Сад морам и ја мало да се средим, да видим каква осећања имам. У сваком случају, ја сам задовољан”, рекао је Андрић тада.

У говору у Шведској академији Андрић је изговорио следеће, борхесовске речи: “На хиљаду разних језика, из века у век… испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Потреба за причом и причањем остаје, и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, прича стално исту причу…”

Иво Андрић био је једина особа која је познавала и Гаврила Принципа и Адолфа Хитлера. Упознао је Тита и срео се са Стаљином. У време дипломатске службе у Немачкој, писцу Ернсту Јингеру је препричавао српске народне приче о Краљевићу Марку.

Андрић је рођен у мешовитој породици у Травнику, био је у аустроугарском затвору, писао је о Босни, a живео у Београду. Како примећује историчарка књижевности Жанета Ђукић Перишић, Андрић је био “поливалентна појава и у националном и у књижевном смислу.” Он је “поступао честито и часно, а приче које га карактеришу као човека без морала долазе из неке друге, а не књижевне кухиње.”

Пре почетка Другог светског рата, као амбасадор у Немачкој, писац је предао акредитиве тадашњем канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру, у присуству министра Фон Рибентропа. Андрић је присуствовао потписивању споразума о приступању Југославије Тројном пакту.

На почетку рата, Андрић је одбио понуду немачких власти да пређе у неутралну Швајцарску и вратио се у Београд. Током година окупације, живео је повучено, у добровољној изолацији, у којој је написао своје најзначајније романе: “Травничку хронику”, “На Дрини ћуприју”, “Госпођицу”.

Непуну годину после ослобођења, објављује ова три капитална дела, која му доносе књижевну славу. Већ 1945, Андрић је председник Друштва за културну сарадњу Југославије са СССР-ом, а наредне године председник Удружења књижевника Југославије.

Након што је упознао Хитлера и Тита, у Москви, на обележавању 28. годишњице Октобарске револуције, Андрић упознаје и Стаљина, за кога је рекао да је “обележио нову епоху своје земље” и “отпочео период њеног мирног развитка”.

Писац Борислав Михајловић Михиз одао је можда највеће морално признање Андрићу: “Католик из Босне, опредељени југословенски националиста, марбуршки робијаш, песник ‘Младе хрватске лирике’, дипломата троимене Краљевине, рођени ијекавац који оптира екавизам београдског стила, Андрић је био предодређен за интегралног Југословена. Принуђен на поновни избор, одабрао је да се врати у Београд и подели судбину српског народа. Судбина је хтела да један од највећих српских писаца постане то својим сопственим избором. Андрић је изабрао нас, не ми њега.”

Издвајамо само неке од реченица јединог српског нобеловца:

“Човека ћете најбоље упознати ако га посматрате како се понаша кад се нешто дели бесплатно.”

“Човек који не воли није способан да осети величину туђе љубави, ни снагу љубоморе, ни опасност која се у њој крије.”

“Да је шутња снага, а говорење слабост, види се по томе што старци и деца воле да причају.”

“Лепша душа дубље јеца.”

“Људи мале памети ретко се боје да не буду досадни.”

“Нису сви људи тако рђави као што то рђав човек мисли.”

“У земљи мржње највише мрзе онога ко не уме да мрзи.”

“Кад би људи знали колико мало памети управља светом, умрли би од страха.”

Писац је једном је записао: “Дођу тако понекад времена када памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати.”