ЈОШ ЈЕДАН СА ТВРДЕ СТАЗЕ ВИШЕГРАДСКЕ/ ТЕТРАПТИХ О МИЛОВАНУ ДАНОЈЛИЋУ

ИСКРА на Фејсбуку

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

АНДРИЋ И ДАНОЈЛИЋ: НЕЗАОБИЛАЗНИ УВОД Наравно да је Милован Данојлић, као и Петер Хандке, заслужио Велику Андрићеву награду која се додељује на тлу Андрићевог института, испред споменика великог нашег брижника са Дрине. Јер, Данојлић, незаобилазни сведок мирисних моћи српског језика, одавно живи са Андрићем, помно читајући не само његове речи, него и ослушкујући смисао који је заложен у његове поступке, у Андрићеву јавну делатност. У тексту о свом духовном сретању са писцем чијом је наградом награђен, објављеном пре десетак година, Данојлић нас подсећа:“Свевид и далековид кадa су у питању наша колективна искуства, он је тешитељ и мудри исповедник и у нашим личним кризама и недоумицама, пошто се са сличним невољама, храбро и без милости према себи, целог века носио. Био је, и остао, сјајна висинска тачка нашег самопознавања и препознавања, сапатник и сапутник коме верујемо, саветодавац кога уважавамо и онда кад његово виђење не усвајамо, кад не прихватамо његове закључке до краја. Он је писац који нас не учи шта да мислимо, него како да промишљамо нашу историјску судбину, којим путем, и по какву цену, да тражимо одговоре на оно што нас мучи. Видео је свет стојећи, у детињству, на сувој и суровој вишеградској стази, и видео је наше стазе из даљине, из света. Скроман и уплашен од свега што је видео и доживео, давао нам је пример узвишене дисциплине самоиспитивања и сталног полагања рачуна како пред својом савешћу, тако и пред судом заједнице која нам је подарила језик, предања, митове, примере чојства и јунаштва и колективну осетљивост. Ако не можемо никуд из себе, дата нам је могућност да у себи, на крсту самоспознаје, бескрајно проширујемо простор духовне слободе, да се обучавамо у истинољубивом сагледавању збивања, да откривамо своје врлине и препознајемо своје мане у тим збивањима. Колико сам се пута, у протеклим догађајима, у сукобима и ломовима, запитао: Шта би на ово рекао Андрић? Уз мало труда и прелиставања његових књига, за дугих ноћних бдења, посебно за време бомбардовања 1999, налазио сам одговоре у Ћуприји, Травничкој хроници, Мехмед-паши, Проклетој авлији, Знаковима поред пута, или у којој од оних чудесних приповедака које по ко зна који пут ишчитавам, онако како по ко зна који пут слушам Баха, Шуберта, Чајковског и Моцарта.“

По Данојлићу, Андрић је  писац трајно актуелан, јер је наш простор одавно ( опет по Данојлићу ) жртва „хировите хирургије“ империјалног зла, а вишеградски виделац је то знао и о томе писао. Запад је, пак, одбијао да чита Андрића јер није желео да се суочи са сложеном историјом овог простора, али је Андрић остао нама, народу коме је припао по свом опредељењу. Западу су, да би показао своју моћ и своју „хуманитарну правду“, били потребни „зли момци са Балкана“, а нама је потребан Андрић, који није пристајао ни на какву површност, па ни ону „патриотску“. Ко чита Андрића, прозире империјални Запад. Ко Запад прозире, презире сваку утвару која нам се, у име његово, јавља у ноћним тренуцима наше ( превелике, заиста превелике ) патње. Али оно што је на Западу вредно, читалац Андрићеве прозе никад не одбацује. Јер, мудрост је у томе. И Достојевски је то знао: Запад је нама драго гробље. По Данојлићу, Андрић је мера и провера нашег јавног морала, чак и у најтежим околностима. Живећи у доба титотопијског тоталитаризма, он није дизао политичку буку, него је настојао да сведочи истину тамо где је био чудесник – у језику:“Против глупости, једноумља и духовног насиља он се није борио декларативним изјавама; његово оружје било је много моћније и убојитије: борио се чисто књижевним средствима, делотворном употребом језика. Андрићев стил и језик су, у систему скученог мишљења и крутих бирократских фраза, блистали као страстан протест, као смишњени отпор, као живо подсећање на оне друге, истинитије, часније и плодније могућности општења међу људима. Управо тако сам доживљавао његове књижевне прилоге у празничним бројевима ондашњих београдских листова. Оне брижне, одмерене реченице, заклете лепоти, мери и истини, осећао сам као противлек свему што је, у тим истим новинама, било одштампано, поготово на првим страницама, поробљеним од обавезне лажи. Лепота и с муком отркивена смисленост ликовале су над ругобом и тужном глупошћу бирократског, партијског, Французи би рекли дрвеног језика“

Као и Кафка у разговору са Густавом Јаноухом, Андрић је знао да је „језик уступљен живима само на неодређено време“. То јест, опет по Кафки:“Дозвољено нам је само да га користимо. У ствари, он припада мртвима и онима још нерођенима. Са њиховим поседом морамо се пажљиво опходити“. 

 Аутор „Муке с речима“, Данојлић, савремени чудотворац језичког „шумадијства“, једног од наших најлепших језичких завичаја, зна шта је научио од смерне мудрости човека који је, и у књигама и у животу, пазио на сваку реч. И ту своју пажњу је даровао читаоцима, учитељ постојанства, Андрић достојанствени:“Видео је, благовремено и проницљиво, све ово што ми данас гледамо, разумео оно што ми, у застрашујуће сличним околностима, често избегавамо да до краја схватимо, представио проклество наше авлије, и оставио завет о потреби сталног одупирања, као и фаталистичку утеху да свака несрећа има почетак и крај, да ничија није до зоре горела, да ће и ово у чему смо проћи, а преживеће, у сећању нараштаја, само оно што је пружало отпор, што је надмашивало наметнуту и широко усвојену меру. Образац наших пораза је стар, парадигма је увек иста, као што је и борба непрестана наш императив преживљавања. Поклич да буде што бити не може Андрић је чуо у епској песми, и код Његоша, дакле, на живим изворима наше самосвести.“ 

Као и сви наши велики писци, Андрић је био и грађанин света и „завичајац“, јер није, како види и казује Данојлић, раздвајао космополитиско од родољубивог. Заветно је сведочио вишеградски свезнадар, речју и делом: ако ниси свој, ниси ничији. Што је, вели Настасијевић, кореном у тлу, крошњом дохвата небо. Реч је мера и провера, крилата одгонетка сваке наше загонетности. Над речју се, вели Данојлић о Андрићевом словотворству, бди као над колевком:“Деловао је као пожртвовани баштован у врту синтаксе, бдео је над грамтиком и лексиком, преносећи туђа искуства у обрте које су се могли примити на нашем тлу, и творећи многе дискретне кованице, тако срећно начињене, да се на први поглед не осећају. Од народа је узимао називе за ствари из свакодневног практичног живота, те оно што се односило на поднебље и пророду, док је сам, у народном духу, и по угледу на развијене језике, ковао прикладне апстрактне појмове. Још није предузето исписивање које би утврдило обим његовог ненаметљивог а значајног доприноса на том пољу.“

Солжењицин је говорио да су покајање и самоограничење основне категорије националног живота. То ми често заборављамо. Нити се кајемо, нити бисмо да се ограничимо у својим, често смешно наивним, претензијама какве је, утехе ради, имао и Вук Исакович:“Гле, Срби!“ Андрићево  српско – југословенско осећање родног тла је, по Данојлићу, широко и светло, и никако не може бити плитка памет самообоготворења:“Андрић је нас, Србе, изабрао, али нас није уљуљкивао хвалама и обманама. Његов рационални патриотизам је веома захтеван, тражи напор, одрицање, и рад, рад, много, много пожртвованог рада, ангажованости која не доноси брзе плодове. Често је указивао на наше бројне мане, изобличавао их или им се тихо подсмевао, трудећи се да разуме њихову историјску условљеност, подсећајући нас на обавезе према највишим идeалима европске просвећености, чију је тамну позадину још како познавао, убеђен да, пре него што почнемо одбацивати оно што у западној цивилизацији не ваља, морамо достићи оно што је у њој корисно, што ослобађа дух и шири видике. Знао је, осећао је да се плодови западне културе добро примају на нашем тлу, и веровао да се, у процесу акултурације, не морамо одрицати ничег вредног што смо од предака наследили и у прошлости достигли. Отуда, поред тематске опседнутости нашим људима и крајевима, толика заверничка брига за језик, радо позајмљиван од простог народа а никад прост, подигнут на духову и интелектуалну висину којој је данас тешко наћи премца. Оно што су нам преци столећима, с непогрешивим слухом, гајили по колибама, појатама и бачијама, Андрић је увео у светли, тврдо обзидан дворац; он је, како неко рече, каптирао извор, и на месту, где је вода куљала из земље, подигао спомен-чесму, из чије се луле ниједна кап не расипа куда било и будзашто. Певљиву вуковску синтагму он је модернизовао по начелима београдске школе.“ Андрић је, иако антрополошки, па и метафизички песимиста, по Данојлићу био религиозан исконском религиозношћу, и зато нам може бити и учитељ и утешитељ:“Безнађе, које се носи достојанствено, уздиже нас и крепи, приближава нас боговима. Зло добија многе земаљске битке, али је коначна победа остављена добру. И поред свега горког што је рекао о човеку, наш писац је веровао у освештану предност лепоте над ругобом, божанске искре над нагонима, племенитих тежњи над искреношћу. Зло је острвљени губитник, а доброта закаснели, спокојни добитник.“

И, наравно, Андрић је, сведочи Данојлић, Његошев духовни потомак:“Нека буде борба непрестана; она није узалудна ни кад се заврши поразом. О искуству трпљења и робовања говорио је тако болно, тако потресено, да нам и данас, кад су се освајачи поново раскомотили у нашем дому, даје нека прека упутства, пре свега о потреби очувања нашег културног модела, о нужности осавремењивања традиционалних вредности, о потребама неговања језика и заједничких успомена. Стојећи на оштрој граничној црти између Балкана и Европе, између нас и света, да не речем, између нас и Међународне заједнице, увиђао је опасност којима се мали народ, у додиру са јачима и богатијима излаже, али и нужност одржавања веза са јачима и друкчијима. Морамо учити, памтећи где смо и ко смо. Крик старог Милоја, упућен хајдуку Стојану, и данас одјекује у ушима одметника и бегунаца, хашких оптуженика, и сваког човека који не пристаје на ношење јарма:
– ПОСЛУШАЈ МЕ, СТОЈАНЕ, И НЕ ДАЈ СЕ ЖИВ ТУРЦИМА У РУКЕ! Сваки наш век има своје хајдуке, и своје Турке.“

На том трагу, свестан свих наших ограничења, али и полета својственог људима који не пљују себи у лице, и који не пристају да Империју илузија признају за божанску и коначну стварност, јесте и Милован Данојлић. Зато је Велика Андрићева награда дошла у велике списатељске руке, које, и физички и метафизички, копају и ору, сеју и жању тамо где је то неопходно – у завичају, праискону од кога се не може побећи, без обзира на илузију бекства. 

Лауреат Андрићеве награде је песник сасвим у духу Кафкиних речи поклоњених младом Јаноуху:“Стари завичај је непрестано нов кад се живи свесно, с јасном свешћу о ономе што вас везује за друге и о обавезама према другима. Човек је само путем спона слободан. И то је оно врхунско у животу“. 

Споне су слобода. 

Добро нам дошао, неотишавши, свом језику и обзорју одани, песниче Миловане Данојлићу!

 

 

СПОМЕН ОД ПРЕ ДВА ДЕСЕТЛЕЋА У „Књижевним новинама“ од 1-15. августа 2001. објавио сам текст „Песникова црква“. Сада га, ево, понављам, уочи Видовдана 2021. Док смо силазили с Рудника, крећући се у правцу Љига, киша је стало падала. После десетак дана тешких, илинских врућина, дажд је опет походио жедну земљу. Све је бујало и буктало зеленилом. Због моћних, а благих, водоплава, ова година биће родна. И опет ће она душановачка пијаца, опевана у песниковој збирци „Родна година“, да љуља под теретом плода као наша пијана лађа. 

Код познате друмске механе „Два брата“, коју памте сви возачи Ибарском магистралом, скрећемо за Белановицу. Почиње успон ка Ивановцима. Зеленило се при врху брда Камаљ, што је Данојлића земља, згушњава у присну тишину пропланка на коме се бели храм. Паркирамо се у близини споменика задужбинаревим родитељима. Спомен им подигоше, како на њему пише, захвални синови ( поред Милована, то су и Милутин, Драгутин и Дража – онај Дража Данојлић, рођен 1944, коме је кум дао име по српском ђенералу Чичи, и који је, после рата, по савету мајке Вишње и оца Веселина, морао пред „ослободиоцима“ да се претвара да му је име „Драган“). Крстаче уз споменике нису сатрулиле ( једна је из 1997, друга из 1999. године ). Има цвећа. У шољицама, уместо кафе, кишница…А одмах преко пута гробова црква, изнад чијег улаза нас дочекује лик Светог Николаја Чудотворца; у свечевој позадини се види море с лађом и један кит с крстом на леђима. 

Поред цркве је већ разапета шатра. Сељани, саборно радосни што је њихово село добило храм, већ доносе оно што треба да се постави. С брда, кроз грање, види се село…Сто осамдесет кућа, школа ( у којој, за разлику од Белановице, варошице која изумире и сели се, има више ђака но протеклих година ), четири гробља…Ево га и ктитор, долази одоздо, од своје куће, са женом и синовима. Носи жуту кишну кабаницу и гумене чизме, због блата; кад скине кабаницу и обује ципеле, онако господски сед и насмешен, подсети нас на домаћина који је све своје послове обавио, па благодари Богу за радост што постоји. И такав, радостан, Милован Данојлић, утемељитељ храма у Ивановцима код Љига, дочекује оне који долазе на духовну свечаност. 

Српски двадесети век  ( а Мандељштам цео тај век, и српски, и руски, и јеврејски, и светски, назива „веком – вучјаком“ ) упамтио је два рушења цркве подигнуте по вољи једног песника – у Првом светском рату, кад је окупираном Црном Гором господарио верни син бечког двора, Хрват Стјепан Саркотић, и у Титовом миру, кад су Црном Гором господарили верни синови Јосипа Броза, рушена је капела на Ловћену, у којој почиваху земни остаци Његошеви. Саркотићево непочинство је исправљено, али комунистичко није, и Његош још увек чами у тамници Мештровићевог паганског маузолеја…Али, ето, у срцу Србије, на крају двадесетог века, по вољи Божјој и молитвеној жељи човековој, подигнут је још један песников храм. Епски песник, који је српску епику преобразио Литургијом, и заувек дао пуну дефиницију српског завета ( „Бога знамо, и Он нас познаје, нама другог познанства не треба“, вели он у „Шћепану Малом“ ) није утекао из маузолејске тамнице ( а даће Бог, па ће утећи ); његов духовни потомак, лиричар и романописац, светски путник и преводилац, своје слављење лепоте и слободе коју нам је Творац дао крунисао је и једним ослобађајућим чином – подизањем храма. Не желим да звучи громопуцателно, али то што је српски песник подигао храм није само његов лични чин: то је живо сведочанство ослобађања и искупљења једног дела српске интелигенције, која је у 20. веку лутала по „њивама глади“ ( Владика Николај) и хвалила се својом искорењеношћу. То је такође доказ да су у овом тренутку српски песници најживљи и најбуднији глас онога што је некад био српски народ. Јер они су схватили да живимо у доба „рата који сећање брише“ (Миодраг Павловић ); да „ко се из човека не пење у Бога, силази у звер“ ( Љубомир Симовић ); да чудо Творчеве деснице, макар и хијероглифично, треба опевати „разумно и са љубављу“ ( Иван В. Лалић ). И Данојлић је, од самих почетака, с њима, онима који својим певањем буде свест и савест нашу, дајући „речима пламена јасније значење“ ( тако је Стефан Маларме говорио о Едгару Алану Поу). Зато је његов храм и њихов, али и оних који су се у истом правцу подвизавали. 

„Ја сам из Ирске, а Ирска је света земља“, није  се стидео да каже Јејтс, кога је Данојлић на својим плећима пренео из енглеског у српски језик, представивши га пред нама онако моћног и виленог ( исто као што је урадио са хомеровским католиком Клоделом, мајстором Езром Паундом или са раним, метафизичким Бродским ). „То је моја земља: петком, у Милановцу, мука гони сељака, а сељак гони овцу“, забележио је Данојлић, и из тога, као и из јављања „виле сажаљења“ пред песником народа „згрбљеног и жалног попут старих жена“, проговара наше:“Ја сам из Србије, а Србија је света земља“. ( Не „безгрешна“, него света, грешна, али и покајничка, патничка, али у Богу радосна ). Зидање цркве у Ивановцима, после лутања по свету, од Ирске до Индије, потврда је да је повратак могућ, у ма какву даљину се отишло. 

Наравно, песник Милован Данојлић желео је да, без помпе, о свом „руву и круву“, подигне задужбину у свом селу, а преко пута гробова својих родитеља, Веселина и Вишње. Храм је саборно дело: од пројекта Љубице Бошњак до звона које прилажу браћа Данојлићи он зрачи саборним сјајем. У ту задужбину песник није уткао глобтротерску и песничку сујету, нити ју је ( за разлику од многих садашњих „бизнисмена“), тако чедну и скромну, подизао од опљачканог народног новца. („Цркве граде да их виде људи, цркве граде, Богу се не моле“, рекао је за такве бизнисмене још пре Другог светског рата, Владика Николај ). Данојлић је свој храм подигао „без суза, без сиротињскијех“, исто као што га је дизао и наш свети предак, Лазар Косовски. У њега је уткао оно најлепше своје, интуцију да смо „пре но што смо на земљу пали, све већ видели и све знали“( „Дуња“) и да је Господ „киша плаха“ која нас штити од „земаљскијех разбојника“ ( и заиста, дан освештања цркве био је тако благословео кишан, нимало тмуран, каквима кишни дани у било које доба године знају да буду ). Уткао је тај храм и љубав своје супруге Сање, и нежност својих синова Борислава и Стефана, и свест о томе да је народ заједница упокојених, живих и нерођених, јер се у храму поје „Летурђија оног света као и овога“. Лирску песму, која је изворно била слављење света, песник је храмом вратио Прапеснику, Творцу, кога православни Символ вере зове поетом неба и земље. 

Храм Светог Николаја Чудотворца, који су од лета 2000. до лета 2001. зидали Рајко Данојлић и Радован Јелић, који је осликао Богољуб Арсеијевић – Маки, а иконостасом украсио Никола Поповић, освештан је 30. јула по православном, а 13. августа по новом календару, када Црква слави Свету Ангелину, православну Албанку и мајку Светородних Бранковића. Велико архијерејско освештање обавио је епископ хвостански г. Атанасије Ракита, коме су саслуживали архимандрит Венијамин ( Мићић ), старешина овчарско – кабларског манастира Преображења, свештеник Светолик Марковић, вредни и богољубиви намесник качерски, и протођакон др Прибислав Симић, професор Богословског факултета. Светој Литургији, која је потом уследила, присуствовало је мноштво сељана Ивановаца и гостију из Србије и света, као и председник СР Југославије, г. Војислав Коштуница, који је новосаграђеном храму поклонио фототипско издање Законоправила Светог Саве. На Литургији су певали свештеници и богослови из Љига и околине, а задужбинар храма се, са породицом, и причестио. После тога је уследила и трпеза љубави, за коју су се постарали мештани. Све је било домаћински – од печења до торти и колача уз, наравно, орекстар који је певао о Шумадији. Опуштено и присно, без грча, без десетина „горила“, са народом је седео и Војислав Коштуница. Рекао би човек: живимо у оној, чика Периној Србији, у доба кад је међу нама било још мира, љубави и наде…Хоћемо ли смоћи снаге да опет живимо у миру, нади и љубави? То, умногоме, зависи од нас, и од тога хоћемо ли обновити храмове својих душа. 

Господин Милован Данојлић, песник, духовној обнови допринео је својом лептом. Хвала му због тога.“

Тако сам писао 2001. године. 

И сада, два деценије након тога, потписујем написано. 

ЗАШТО ВОЛИМ МИЛОВАНА ДАНОЈЛИЋА? 

Како зашто? Зар се такво питање сме поставити после књига каква је „Година пролази кроз авлију“, у којој читамо како почиње Божја песма звана кукуруз: „Душа зрна уобличује се најпре око мириса, који је ништа, и нешто: сам не постоји, али призива постојање, даје му правац. Заметак је кренуо да испуни свет, и све светове! Почело је трагање за стабљиком, цветом, клипом, за свилицом, а све што се засад има, јесу заперак и мирух. Како год зрно у земљу да падне, она два листића избиће под истим углом, раскречени, као два размакнута и увис дигнута прста”?

Или, у истој књизи, зашто плачу наше жене на гробљима, сеоским, у суботу:“Збор нарикача, суботом поподне, дође као једна врста мобе: заједничким напорима се учвршћују танке везе између земље и неба, живих и мртвих”?

Волети Данојлића, чак и ако га нисте срели, више је него могуће ако пред ваше очи, уморне од гледања у сајбер – авети, искорачи оваква слика, непорециви зрак апофатичне дубине постојања:„Како год била испражњена и пуста, кућа се дуго сећа оних који су је некад настáвали или јутрос напустили. Она их памти и пошто се одселе, или умру. Из опустелог, у трње и траву зараслог дворишта, намерника мотре многе полуобневиделе очи (…) Домаћин умро, потомци се раселили, а онамо где се јело и спавало, где се месио хлеб и пекла ракија, где се обноћ плело и ткало, и даље нечега има.”

Па, у „Учењу језика“:„Да, постоји нешто што бих назвао посвећеном тишином окућнице; она је топла од задаха из штала, обора и свињаца, од мириса хлебних фуруна, брашна, сувих дрва и сламе, од људског и животињског дисања; у њој се меша пах кромпира печеног у пепелу и тамјана којим се недељом преподне окаде одаје и споредне зграде, па привесци плавкастог дима исплове до половине сокака и воћњака. Сеоска кућа је држава у држави, трајно омеђен и утврђен простор у чијем се средишту, у штедњаку, одржава ватра и у врелим летњим данима, и запретена, тиња у очекивању да се раденици врате са њиве”. 

А читава наша новија историја стаје у неколико реченица из Данојлићевих „Ослободилаца и издајника“:“Шајкача и титовска, то су две вере, две различите и непомирљиве идеје, два погледа на свет: један кућни и домаћински, други бескућничкии светски. Шајкача је седелачка капа, то је за кућу и за њиву, до кафане и до цркве, а титовка је обиграла свет…Ми је тако зовемо што се нисмо макли из села, а у ствари нешто слично носе и Немци и Талијани и Совјети, и Американци, па и усташе су имале нешто слично: то је начињено тако да се свуда може привртети и протнути“.

Сада можемо да читамо и „Писма из туђине“, епистоле једне мудре старости: иста, као и увек, данојлићевска пролећна свежина језика, иста луцидност мисли и закључака, иста спремност да се са својим народом буде у добру и злу, иста свест о пролазности земног и неуништивости небеског начела у нама, које, како рече Момчило Настасијевић, свагда „веје неком непропадљивошћу“. У свету, у коме су људи, како Данојлић  сведочи, постали „робови, просјаци и варалице“, а надасве лицемери („Западњак данас, без гриже савести,води своје дете у обданиште, док војници његове владе, у Авганистану и у Либији, убијају децу“;то јест,“саветују нам денацификацију они који су истребили читаве народе северне и јужне Америке,идејни творци Аушвица и Дахауа, убице стотине хиљада цивила на Далеком Истоку и у северној Африци, сејачи уранијума на Косову и у Ираку“), песникове епистоле, ауратични знаци животворне логосности, мешавина поетске прозе и есејистике, записа и интервјуа, требници су здравог, песничког отпора, који је, како он вели, „природни рефлекс нападнутог организма“. Јер „част је, и сласт, опирати се надмоћној сили“ којој победа ништа не вреди ако јој је не признајемо. Као Стари Вујадин прерушен у становника Поатјеа, Данојлић нам каже:“Усправна кичма сваког појединца је везивни пршљен у кичменици народне заједнице“. Данојлић је космполита захваљујући завичају:“Овде сам постао грађанин света.То се десило у дечаштву, док сам,у августовске вечери,посматрао сазвежђа изнад авлије. Више од свих космополитских учења и политичких уверења,звезде су у мене улиле осећање да сам делић Космоса“. Данас нам је тако важна порука коју један стооки писац писама свакоме ( и Никоме, у Нигдини ) може да уочи и саопшти на начин на који само  Милован Данојлић то уме.

При чему, наравно, нема бусања у прса. 

Родољубље је, пре свега, пажња, па и стрепња. Нема ту докоњачког поскакивања и подврискивања. Данојлић, само да се зна, није никаква задригла Србенда, него истински брижник за себе и своје. Раденик, трудбеник. Видилац коме је брига очи отворила. Још 1986, у песми „Задушнице“, насталој у Канади, слутио је шта нам се може десити ако останемо без себе:“Предуго траје наше изузеће/(Сја сунце, али снег се још не крави ),/ На ниској клупи запаљене свеће./ Храну са гроба разнели су мрави./ Јабука. Босиљак забоден у теглу./Отопљен восак стеже се на снегу.//А река опет тече некуд мимо,/И миш у темељу родне куће гребе,/Ми пристадосмо да не постојимо:/Пред горима се постидесмо себе./Кратко је време, дуго сагрешење:/Ни смрт нам неће донети решење.“

Да се не заборави. 

ЊЕГОШ И ДАНОЈЛИЋ 

Велики песник се увек наслања на велике песнике. Данојлић данас разуме Његоша као мало ко, о чему је, у књизи огледа „Песници“, писао:“У „Горском вијенцу“ и „Шћепану Малом“ готово да нема ситуације коју сада, на почетку трећег миленијума,у Србији, око себе не препознајемо“. Када владика Данило, духовни и световни поглавар Црногораца, негда најбољих Срба, на почетку „Горског вијенца“ проклиње Турско царство које је одузело слободу и срећу толиким поробљеним народима, па и његови саплеменицима, он каже:“Куго људска,да те Бог убије!/Али ти је мало по свијета/те си својом злошћу отровала,/но си отров адске своје душе/ и на овај камен избљувала“. Како каже  Данојлић,“није потребна нарочито развијена моћ асоцирања и откључавања алузија да се докучи коме су, данас, упућени ови стихови“. Данојлић уочава да се Тај Неко шири на Исток, гасећи једну по једну светлост слободног човечанства, у име најодвратније од свих религија, идолатрије бога Мамона, и у име једне од нижих привредних делатности, трговине, која је одавно престала да буде економија, а постала метафизика ( све је на продају, сви су на продају ). Мамонови следбеници су увек користили, данас често помињану, стратегију „штапа и шаргарепе“:“Пиј шербета из чаше свечеве,/ал сјекиру чекај међу уши“,описао је ту стратегију Његош. Зато им се многи  клањају: „истурчи се плахи и лакоми,/млијеко их српско разгубало.“   И данас у табор евроунијата прелазе они који су плашљиви ( „Ми смо мали народ, без савезника, не можемо да издржимо у борби са Империјом“, размишљају они ) или они који желе да живе привилеговано, као преливоде које су напустиле свој народ и одрекле се његових интереса из лукративних разлога ( о чему је изврсно писао руски мислилац Александар Панарин у свом огледу о „дезертерству елита у епохи катастрофа“). Империја Србе упозорава да се не буне против Новог поретка, јер ће бити сломљени:“Мало људство, куд си засљепило?/ Не познајеш чистог раја сласти,/ а бориш се с Богом и људима,/без надања живиш и умиреш“. По Миловану Данојлићу, то су данас „дивоте потрошачке цивилизације, и обећања да ћемо се, будемо ли добри и покорни, једног дана приближити трпези за којом уживају наши добротвори и саветодавци“. Међутим, од тога нема ништа. Његошев војвода Драшко је на Западу, у Млецима, доживео, много пре нас, праву природу евро-обећања, приликом  сусрета са дуждом:“Обећа ми и што му не исках./И помислих кад од њега пођох:/благо мени јутрос и довијек…/Кад послијед, све оно излиња,/ка да ништа ни зборено није./И посад му не бих вјеровао/млијеко је да ријече бијело“.

Ко стоји на евроунијатском путу, стално се подсмева Небеској Србији. Шта би о томе рекао Његош? Његове данашње речи, наравно, можемо само замишљати; али, песници који су га тумачили, попут Данојлића, нуде нам одговор на ово питање из саме бити његошевског предања:“Сваки је народ небески у мери у којој настоји да превазиђе земаљски оквир свог постојања па, живећи како може и мора, сања о вишим, јачим облицима испуњења своје судбине. Ко не тежи немогућем, неће остварити ни оно што је могућно. Небеска димензија живљења је унутрашња тајна сваког бића. Можда није упутно превише ПРИЧАТИ о њој, бусати се у груди својом изабраношћу и изузетношћу, али, с друге стране, ругање небеској димензији колективног трајања је, у најбољем случају, нихилистичко очајање малодушних. Да бисмо опстали у земаљском и стварном, морамо повиривати у надземаљско и онострано. Нови усрећитељи би да нам одузму право на повиривање у надстварност.“ Док су  јучерашњи усрећитељи, комунисти, хтели рај на земљи, али без Бога и против Бога, ови нови су, по Данојлићу, Бога прогласили за финансијског саветника, а своју веру записали на доларској новчаници:“In God We Trust“. Сада „загађују све што је у нама и око нас здраво и природно,од воћа и поврћа, до воде и ваздуха,од жита и хлеба, до језика, од међународног права, до права на рад и живот“. Његошева порука је, указује нам Данојлић, немирење са злом, јер Владика Раде јасно каже:“Нека буде борба непрестана!“ А зашто? Опет по Данојлићу:“Сви окупатори, по обављеном послу, проповедају рад и ред, мир и прихватање свршеног чина,ТОЛЕРАНЦИЈУ И НОРМАЛИЗАЦИЈУ. Тај је мир, знамо, помирење са њиховим господарењем, са поразом, са понижењем. Трпељивошћу покорних, насиље се учвршћује; онај, који је покушао да се брани, изводи се на суд за ратне злочине; хајдук робља везанога суди хајдуку који му је пружио отпор. Наша је традиција поема немирења, нетолеранције према злу.“ И то треба да знају сви који, по Божјем допуштењу, владају овом земљом. Борба за Косово и Метохију није само борба за државну територију ( мада јесте ), за ресурсе које туђини хоће да нам отму ( мада  и то јесте ), за међународно право ( и то јесте ), за наше сународнике којима прети геноцид и изгон са завичајних простора (и то се подразумева), за наше храмове и манастире ( „И све олтар до олтара, / задужбине српских цара“, запевао би Владика Николај). То је, пре свега, борба за истину и правду Царства Небеског, без којих нема ни царства земаљског, борба под крсташем барјаком Обилића и Југовића, сасвим у складу са нашом химном – молитвом „Боже Правде“. Јер, Срби знају оно што је знао и њихов свети руски рођак, Александар Невски – Бог није у сили, него у Правди и Истини. Ко то неће да прихвати, нека се испише из Српства. Није ни први ни последњи од „плахих и лакомих“, о којима је Његош сведочио. Јер, како рече Милован Данојлић:“Са пет милиона долара могу се решити сви земаљски проблеми,али и створити неки који су, у смрти и у вечности, нерешиви. Једна од тајни нашег језика је и клетва пала на Вука, Вукашина и Вујицу“.

Због оваквих Твојих речи, које извиру и увиру у Песму Непристајања коју ми, Срби, већ столећима појемо, опет и опет ускликујем са искреном љубављу: добро нам дошао, неотишавши наш Миловане Данојлићу, заслужни добитниче Велике Андрићеве награде! 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ 

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.