ЈЕЛЕНА КОВАЧЕВИћ: Писмо из Јасеновца

Фото: intermagazin.rs

Навикао сам да гладујем, није страшно.

Једем нељуштене и гњиле кромпире,

пушим суво врбово лишће у новинском папиру,

не перем се и пијем прљаву воду, само у подне и ако заслужим.

Навикао сам да разбијају главе

док око казана витлају батинама на све стране

да би одбили гладне који не могу одолети кукурузном чају

и зрневље скупљају по блату, гладни.

Навикао сам уз ланце да ходам.

Није тешко.

Навикао сам на смрт да гледам као на ћар

због клипа исушеног кукуруза, једног кромпира

због старости, слабости, болести,

јер су се у превеликом броју живи у логору накотили,

јер им се убија, могу и имају кога убијати,

реткима давати част да ножем буду заклани

умирање скратити.

Није страшно.

Али кромпир ћу ипак да украдем

да ми навуку омчу око врата

да затворе врата пакла на којима стоји репат, дивљи и крвав

човек није а од човека.

Ја га гледам.

Страшно ми је.