Илија Лакушић: ПОЕЗИЈА КАО РЕАЛАН СВИЈЕТ
Слободан Милић своју фикцију тражи у намјери да своју визију успостави у поетици. Та визија је за пјесника очигледно реална јер, поезију доживљава као нaјдубље постојање – реалност.
До мене је ових дана доспјела најновија књига поезије Слободана Милића „Тражење света“, која се, у издању Српске књижевне задруге појавила крајем прошле године. Тргао сам се на наслов јер ми се, као синтагма, веома свидио. Но, помало у шали, рекао сам да се свијет није ни губио него ми у њему. Ипак, цијеним, наслов је несумњиво постојан и пјесник га непреркидно тражи док га (не)пронађе по својој замисли и мјери.
Лако је претпоставити да Милић своју поетску фикцију тражи у намјери да своју визију успостави у поетици. Та визија је за пјесника очигледно реална јер, иначе, поезију доживљава као нјдубље постојање – реалност. Уз мало ироније такав говор би поезији дао већу стабилност. Таква пропратна сјенка сумње обезбиједила би аутору сигурност духовног стања у којем није почетник у трагању за свијетом. А почетник очигледно није јер се поетски добро сналази на путевима ријечи, стила и ритма које одавно са успјехом склада.
Нијесу ријетки стихови у овој књизи који говоре о поезији као начину постојања и обнове живота након његовог краја. Ако не као тотална увјереност, а оно као прижељкивана теза, ова поезија хоће да вјерује и да ту вјеру преручи читаоцу. Слову, ријечи, мисли и пјесми као лирком сажетку даје се надљудска моћ јер „Смрт и живот су две непознате / које не може ни Бог да реши.“ Надаље, могло би се слутити да је пјесник очекивао више од самог Бога. Но Бог, да тако кажем, има своју „логику“ и редовно оставља човјека у недоумици. Живећи живот трајних недоумица пјесник (уопште човјек) наставља свој пут у трајном „тражењу света“ – покушавајући да га испуни својом правдом, логиком и промишљу. Колико Милић поистовјећује живот и поезију види се из стиха да је „Хомер од поезије обневидео“. Овдје би се могли запитати – да ли је обневидио од поезије или узалудног напора да до ње дође. Ево, дакле, могућег разлога зашто се сукоб са божјим законима редовно завршава поразом. Но, у природи сваке, па и поетске, наде је да се истрајно тражи и да се трајно буде на трагу поезије и смисла. А тражити смисао јесте исто што и оправдавати живот који никад не стигне тамо гдје жели већ тамо гдје мора. И овдје, као и у принципу, поезија траје у трајној полемици и између хтјети и морати.
Слободан Милић је, на то би требало обратити пажњу, аутор на десетиње књига, углавном поезије и прозе, али и есеја, превода са пољског језика; припремио је и бројне антогије, што га представља и као културолошки занимљивог писца који има широк опсег књижевних интересовања. Детаљнији осврт могао би скренути пажњу на то прожимање књижевног искуства. Присјећање на „Давне мелодије“, „Сто сонета“… упутило би нас на дубоку везаност за риму, нарочито за катрен и дистих. Можда у тој поезији има и меморије на руску поезију деветнаестог и двадесетог вијека. Томе би требало додати и романе које је Милић објављивао задњих година, а који такође лиризују сјећање на живот и спајају бивше и будуће. Кад је у питању проза, ипак, у мом естетском доживљају најснажније се доживљава, наоко, по обиму скромна књига, али књигапо стилу и укупној прозној изграђености оставља снажан утисак.
