И. МИЛАДИНОВИЋ: Меша, српски писац из муслиманске породице

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Wikimedia/Goldfinger, CC BY-SA 3.0 RS

Радио Београд 12. јула 1982. године, у првим вестима у шест сати ујутру, јавља да је са животне сцене сишао Меша Селимовић, писац великих романа – Дервиш и смрт, Тврђава, са славом, публицитетом и угледом какве тих година није имао ниједан писац у Југославији. Два дана касније, после мучних натезања, политичко руководство из Сарајева тражи да буде сахрањен у Тузли, док породица инсистира да се испуни последња Мешина жеља да вечно почива у Београду. Тако је и било, бива сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Опраштајући се од великог пријатеља Матија Бећковић је прозборио: „Када бисмо се сахрањивали усправно, ти би био један од првих који је то заслужио…“

И ето, ушли смо, безмало, у четврту деценију од растанка са великим писцем европских видика, духовно укорењеним у српској култури. Ушли смо у годину у којој је додељена тридесет и трећа књижевна награда „Меша Селимовић“, традиционално признање за најбољу књигу године Вечерњих новости.

Мехмед Меша Селимовић рођен је 26. априла 1910. године у Тузли. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године је радио као професор Грађанске школе, а потом је 1936. постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.

Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом, а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије и члан Агитпропа за источну Босну, потом је био политички комесар Тузланског партизанског одреда. У Београд долази 1944. године. Био је функционер Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових сарадника, а затим и тек формираног Комитета за културу Владе ФНРЈ. Појавом и понашањем одмах је скренуо пажњу на себе. Висок, витак, леп у елегантној партизанској униформи, господственог држања, био је достојан друштва Вељка Петровића, Милана Богдановића и великих глумаца Раше Плаовића и Љубише Јовановића, са којима је често био виђан у „Мажестику“ и Клубу књижевника.

Али, осим дружења са великим именима ондашњег Београда, Меша ће, вођен интелектуалним инстинктом, стићи до јединственог кружока у послератном Београду. Долазиће у састајалиште у Симиној 9а, у „кућу јереси“, где су се окупљали Добрица Ћосић, Дејан Медаковић, Војислав В. Ђурић, Живорад Стојковић, Бата Михајловић, Мића Поповић, Петар Омчикус и незаобилазни Борислав Михајловић Михиз. У Београду 1946, у часопису Наша књижевност објављује своју прву приповетку „Пјесма у олуји“. И од тада све своје књижевне радове потписује са Меша.

У септембру 1947. партијски кадровици шаљу га за Сарајево, где је радио као професор Више педагошке школе, затим је био доцент Филозофског факултета. Предавао је романтизам. Али, убрзо остаје без посла, приликом реизбора на факултету, предност је дата другом кандидату. Настају мучни дани о којима ће доцније говорити:

„Од 1953, кад сам био присиљен да одем с факултета, три године сам био без сталног запослења. Биле су то три мучне године, бавио сам се свим и свачим, нарочито на филму, и живио веома тешко, а никако нисам успијевао да добијем посао. Око мене се створила нека магла коју нисам могао ничим да разбијем. Често сам долазио кући без динара за хљеб, и моја жена је у таквим приликама, а то је бивало сувише често, показивала изузетну моралну снагу: с осмијехом, без ријечи пријекора или жалбе, узимала је хаљину под мишку или ма шта друго и одлазила на Башчаршију да прода и да нам донесе ручак. Без те њене снаге и племенитости тешко бих издржао многобројне невоље којима сам био изложен…“ Ваљда ће због ње, Дарославе Дарке Божић, ћерке генерала Краљевине Југославије, Меша написати „Ко промаши љубав, промашио је живот“.

А тај период његовог живота, када се бавио филмом, биће помало заборављен, потиснут славом која је наступила десетак година касније, појавом романа Дервиш и смрт. Иза њега је остао позамашан циклус: снимљено је десет филмова по његовим сценаријима. Неки од тих филмова су и „Нови темељи“, документарац о изградњи задружних домова на селу. Са Исаком Самоковлијом радио је на припреми филма „Ханка“ који је почео да снима Крешо Голик, а затим наставио Славко Воркапић. По његовом тексту 1953. снимљен је филм „Кућа на обали“, који је тих година био најкомерцијалнији филм у Немачкој, али на Пулском фестивалу није доживео нарочит успех. Филм „Туђа земља“, режирао је Јоже Гале, словеначки редитељ 1956. Следи сценарио за филм „Ноћ јутра“ који је режирао Пјер Мајхревски. Затим је уследио филм о легендарној партизанској чети хусињских рудара „Коњух планином“ који је режирао Фадил Хаџић. Још три сценарија урадиће писац Дервиша и смрти: „Уђи ако хоћеш“, у режији Раденка Остојића, и два филма са ратном тематиком: „Опатица и комесар“ Гојка Шиповца и „Пламен над Јадраном“ који је режира француски редитељ Александар Аструка. Тема овог филма је саможртвовање официра Спасића и Машере који су потопили ратни брод у Боки да не би пао у руке Немцима.

Оволика продукција омугућиће му да се запосли као уметнички руководилац у „Босна филму“, а нешто доцније да постане драматург и директор Драме у Народном позоришту. Театролози су Мешин рад високо оцењивали. На репертоару су била дела Софокла, Шекспира, Чехова, Гогоља, Толстоја, Брехта, Сартра, Милера, Јуџина О`Нила, Јонеска, Држића, Сремца, Нушића…

Онда се 1966. године појављује Дервиш и смрт. Критичари се надмећу у похвалама великог, јединственог романа, ремек-дела југословенске књижевности. Михиз пише: „Писац мудро и надмоћно расветљује мистерију живота, не полазећи ни од какве априорне, ни оптимистичке ни песимистичке крилатице, осим од искуства и дубоке спознаје да се не може заобићи истина неминовности осипања, расапа, расула, пропадања, губитка.“ Пљуште награде са свих страна. Постаје најпопуларнији писац у Југославији. Добија публицитет раван Андрићевом, када је добио Нобелову награду. Чак га и предлажу за ово велико светско признање.

Меша Селимовић убрзо постаје централна интелектуална фигура Босне и Херцеговине, стожер слободног и критичког мишљења. Његов дотле пригушен критицизам према Титовом поретку, храњен болом за братом, жртвом босанског бољшевизма, ослободио се стега и утега. Меша пружа отпор комунистичком бошњаштву и присилном идеолошком стварању нове нације, јединствене босанскохерцеговачке књижевности и бошњачког језика. У Сарајеву се овај концепт све више учвршћивао, а његови носиоци постајали све осионији и агресивнији. На сваком кораку показивали су менталитет вилајетске средине, немоћне да поднесе успех, слободоумље и ауторитет великог писца. Дуго су га потцењивали, а сада су наједном своју енергију усмерили на то да га потчине себи. Како им то није успевало, опколили су га интригама, завишћу и мржњом. Меша и његова породица су се осећали све угроженијим и све чешће помишљали на одлазак у Србију.

После првог можданог удара 1971. селе се у Београд. Уз помоћ Добрице Ћосића и Бранка Пешића, првог човека престонице, добијају стан. Њихов одлазак из Сарајева никог није узбудио. Чак ће, нешто доцније, недељник Свијет написати: „Остали смо без Савића и Репчића, па можемо и без Селимовића.“ То су двојица фудбалера који су из ФК Сарајева прешли у Црвену звезду, за коју је и сам Меша навијао.

Ни у Београду власт није оставила Селимовића на миру. Обрушиће се на Српску књижевну задругу и Добрицу Ћосића као носиоце српског национализма, а Селимовић је одлучно стао у одбрану Задруге и њеног председника. Упамћена је и записана Мешина принципијелна и храбра одбрана СКЗ на партијском састанку са Латинком Перовић и Миланом Милутиновићем, који су тада изрекли политичку пресуду Главном одбору СКЗ.

Србин из породице муслимана

Српској академији наука и уметности Меша 3. новембра 1976. шаље писмо: „Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у БиХ, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Сремца, Станковића, Кочића, Андрића, а своје сродство са њима немам потребе да доказујем… Није, зато, случајно што ово писмо упућујем САНУ, са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним аутобиографским податком.“

Упркос овом изричитом ставу и супротстављању супруге Дарке, у освит рата, његово дело „киднаповано“ је и увршћено у сарајевску едицију „Муслиманска књижевност 20. века“.

 

Аутор Иван Миладиновић

standard.rs, Вечерње новости

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.