Хандке у Србији: Бекство од окошталости

Извештајем са шесте сесије, Политика завршава серију текстова о онлајн трибини у циклусу „Хандке у Србији“

На шестој онлајн трибини у циклусу „Хандке у Србији“, који Удружење књижевних преводилаца Србије организује под покровитељством Министарства за културу и информисање у републичкој влади, о Петеру Хандкеу говорили су германиста Биљана Пајић, новинар Војка Пајкић и писац и теоретичар уметности и културе Владимир Коларић.

У зборнику радова „Хандке у Србији“, Биљана Пајић заблистала је есејом „Несрећа каква се само пожелети може“, који је посветила несвакидашњим варијацијама у наслову једног од круцијалних Хандкеових дела:

– Одлучила сам да истражим шта се крије иза та три наслова која су мене испрва збунила, кад сам увидела да је реч о истом штиву. Заинтригирале су ме разлике: „Ужас празнине“, „Безжељна несрећа“ и „Несрећа без жеља“. На том преводу види се не само еволуција Жарка Радаковића као преводиоца, па ни како је еволуирала рецепција Хандкеовог дела код нас, већ и како је еволуирало издаваштво у Србији – рекла је Биљана Пајић.

Војка Пајкић је разговарала с Хандкеом пре неколико година, кад је он у Србији боравио као гост београдског „Контрапункта“:

– Озбиљно сам се припремала за тај интервју, што је добро, јер управо сам тад и схватила да сам била донекле подлегла чаршијским причама, а зна се да су овде Хандкеа мање-више сви везивали за политику. То говори, заправо, о томе како је новинарство код нас падало из године у годину, из деценије у деценију. Кад је 2019. добио Нобелову награду, схватили смо да ми њега, заправо, не читамо. И било нас је срамота. Мене је фасцинирало то колико је он доследан. И као човек, и као интелектуалац, а пре свега као књижевник – рекла је Војка Пајкић.

– Несхваћеност Петера Хандкеа је болна – приметио је Владимир Коларић, чија је радио-драма „Моравска ноћ“, по Хандкеовом роману истог наслова, емитована у Драмском програму Радио Београда. – И камо среће да се та несхваћеност огледала само у сфери новинарства… Пре свега је, наиме, до изражаја дошло то колико њега не познају и не схватају наше културне институције и културна средина у целини. Идеју да се драматизује „Моравска ноћ“ иницирао сам с радошћу. На први поглед то делује немогуће: сажети 400 страна романескног штива без праве радње и изграђених ликова у свега двадесетак шлајфни дијалошког текста… Радио је, међутим, сведен на једночулну перцепцију, и управо је стога отворен према текстовима који су, као Хандкеов, више поетични, који се заснивају на једном унутрашњем ритму.

По Коларићевим речима, „не можемо раздвојити Хандкеа као политичку личност од њега као песника, као уметника“:

– Његова доследност је поетичка и лична, јер он је доследан, пре свега, у дубоком преиспитивању самога себе, себе као личности, сопствене биографије, себе као писца, па и улоге писца у друштву. „Моравска ноћ“ прати његову самоидентификацију, као и његову иронију према самоме себи и према ономе како га други доживљавају. Он одбија да прихвати фиксиране истине. Спреман је да самопреиспитивање претпостави преиспитивању разних феномена, политика, идеологија, и то га легитимише, слагао се неко с њим или не – вели Коларић.

Биљана Пајић сматра да је „Несрећа без жеља“ – написана и објављена пре скоро пола века – веома храбро приказала живот једне жене у учмалој средини:

– То је жена која не може да побегне од своје судбине, која мора да прати то што јој је зацртано, у смислу судбине коју јој је зацртало непосредно окружење. У немачком језику постоји безлична заменица „man“. Код нас се та заменица преводи најчешће као „се“, на пример: „Овде се седи у полукругу“. Та заменица јесте у трећем лицу једнине, али не одређује пол. Хандке се често, управо у „Несрећи без жеља“, својом мајком бавио користећи заменицу „man“. Можемо рећи да се Хандке на тај начин од мајке дистанцирао. Мајчин живот и њено самоубиство били су за њега, наравно, врло болна тема.

Раздор у српској културној јавности после одлуке да се Хандкеу додели Нобелова награда за књижевност Војка Пајкић тумачи у помирљивом светлу:

– Чак и од оних за које знаш да припадају неким другим круговима, ипак видиш да пре свега цене Хандкеов књижевни рад. Сви око мене, морам признати, Хандкеа пре свега поштују као књижевника. То је човек коме верујемо. Имамо од њега очекивања, и верујемо му.

Биљана Пајић, која има и драгоцено искуство рада у библиотеци „Гетеовог института“, каже да је Хандке „један од аутора који се код нас највише траже, на српском, на немачком, на којем год га језику имамо“.

– Он лако успостави везу са читаоцем – закључује Биљана Пајић, да би Владимир Коларић, одговарајући на питање које је сâм поставио у есеју „Драматизовати Хандкеа“ (од чега и ка чему Хандке бежи?), овако заокружио леп разговор вођен у просторијама УКПС:

– Он бежи од чврстих дефиниција, од окошталости. Бежи од тога да испадне будала. Не жели да испадне магарац, да га неко купи на јефтин начин, или било који начин. Он се органски, пргаво опире сваком покушају да га стрпају у неку фиоку.

Владимир Д. Јанковић

Опрема: Стање ствари

(Политика, 28. 12. 2020)