Хандке у Кафкином „Процесу“: Искључивост уперена против Нобеловца

ИСКРА на Фејсбуку

Петер Хандке (фото: Sputnik / Dejan Simić)

Есеј „Петер Хандке. На пример“ др Данијeла Зандмана, филозофа, германисте и стручњака за Источну Европу, објављен је 28. новембра 2019. у интернет-часопису „Телеполис“ немачке издавачке куће Хаjзе. У њему аутор анализира црно-бели свет у коме нема места ни за тихо неслагање са општом огорченошћу због доделе прошлогодишње Нобелове награде Петеру Хандкеу и какве везе то има са гласом искључивости, Кафкиним „Процесом“, геополитичком ситуацијом и модерним тоталитаризмом. Случај Хандкeа и посредно случај Србије служе као полазиште и лакмус тест данашњег преовлађујућег западноевропског погледа на свет и уче нас зашто је толеранција различитости пресудна за све нас, на истоку и на западу, од давнина до данас. „Новости“ објављују два одломка из овог есеја.

Тако говори искључивост. У погледу на свет, у чијој основи је огорченост због Нобелове награде Хандкеу, нема места за различитост, ма колико год суптилна она била. Не ради се само о ревности. То је говор искључивости. Чак ни назнака другачије перспективе не долази у обзир. Свиђало нам се то, или не. Палац горе, или доле. То је симбол поретка који не дозвољава ништа осим самог себе. Чак и запитаност је увреда. Нема говора о постављању питања. А, да, Хандке поставља питања. Још увек.

Понизити Хандкеа. Поништити његов став. Психолози, социолози и стручњаци за медије су увек изнова закључивали да је персонализација први инструмент утицаја на масе. Један од разлога је што се схеме добра и зла тешко примењују на сложене појаве, а врло лако на појединачне особе. Код додела награда и конкурса персонализација је потпуна. Зато и не чуди да поредак дели награде.

Добитници награда су особе које показују исправан смер. Они говоре у име система за доделу награда. А ако награда оде погрешној особи, „неподобној“ (можда чак и из стратешких разлога?), то не мења ништа. Само у том случају, узор треба хитро претворити у мету на стрелишту.

Уколико погодимо особу-мету, став који јој стављамо у уста са њом је поништен. Тако увек функционише лично клеветање. Зато се мета напада никада не представља као носилац одређених аргумената. Механизам не треба да се препозна. Зато у овој „дебати“ не налазимо ни један једини Хандкеов аргумент. Његова позиција изгледа потпуно одвојена од било које логике.

То води ка неизбежном закључку да је особа која има такве ставове умоболна. Тиме је личност огољена, одвојена од свих аргумената и сама на себе привлачи различите епитете. Насилник, скрнавитељ. Као доказ, некакво писмо бившој девојци, свеједно. Тоталитаризам делује у неодређеностима и ко би још тражио доказе за некакве особине које су тако страшне да се огорчење излива на онога ко би се усудио да постави питање доказа.

Застарело делује став да би се могло потпуно концентрисати на предмет дискусије. Другачији став представити објективно. Аргументима, које, наравно, треба критички разложити. Застарело, као што рекосмо. То је новинарство из седамдесетих, можда чак из осамдесетих. Не, Хандкеа треба показати са спуштеним панталонама. Аргументи би само покварили слику неопходну за хајку.

Како се прави хајка. То се може проучити код Асанжа – који је у међувремену смршао као затвореник у концентрационом логору. Кад се умирила повика на њега, а тиме и на став који је заступао, шведски органи правде започињу процес због силовања. Када се, међутим, развио политички покрет, који је покренуо опасну могућност да се опет обрати пажња на Асанжову фундаменталну критику моћи, конкретно: на откривање механизама којима се испољава геополитичка моћ САД, тада су шведски органи правде били поуздани у оцени ситуације и поново су обуставили процес. Не да би постигли правни резултат, већ као део механизма за уништење.

Ко зна Кафкин „Процес“ неће бити изненађен. Када је моћ угрожена, систем уништења не зна за границе. Службеници западног система вредности изложили су Асанжа методама систематског уништења (швајцарски дипломата при УН Нилс Мелцер само маргинално поменут у медијима, описује третман Асанжа као мучење), да би се таква особа на крају показала као субјекат лишен људскости. Као пас – тако завршава „Процес“.

Пошто је измучен таквим третманом, новине пишу у вези испитивања које је уследило: „Асанж делује растројено.“ Да ли је то чуђење у питању? Или цинизам? Коме је учињено то што је њему, тај завршава у растројству. Нешто друго није ни предвиђено. Оптужба за злостављање може се поново продужити, случај је у току.

Случај Хандке је мало другачији. Уништење се обавља речима. Физичка демонтажа изостаје. Што не значи да је Хандке далеко од тога – могуће је да се огрешио о неки правни параграф, по коме ономе који је рекао то што је Хандке рекао, следују и правне и, дакле, физичке последице од апаратуре за дисекцију. Можда је само танка нит уметности то што Хандкеа држи изнад понора.

Образац личног клеветања препознатљив је и код Асанжа и код Хандкеа. Уколико је критичар постао скрнавитељ или силоватељ – преко сексуалности се још увек може пуно постићи, сексуална револуција није успела – онда је мртва и његова критика инстанци које делују из геополитичких разлога. Врло једноставно. Не треба заборавити геополитичку димензију Хандкеове критике једностране кривице у грађанском рату на Балкану, због које униформност осуде Хандкеа није уопште случајна.

И тоталитаризам се развија са временом

Без жеље за истраживањем. У отвореном демократском друштву излагање другачијих позиција требало би да се подразумева. Ако прихватимо да се то подразумева, постаје јаснији вид дебате око Хандкеа. Ни у једном прилогу, чак ни у онима који га бране (заиста бране, отприлике овако: књижевна вредност је изнад политичке неразумности – или другачије речено: песник сме да погреши, тј. то је награда за књижевност), ни у једном прилогу дакле, не помиње се да Хандке у својој оцени није сам.

Да има историчара, политичара, режисера документарних филмова, а и новинара који, на основу истраживања са цитираним изворима и документима, одбијају конструкцију једностране кривице. Онај који се јавља за реч у овој дебати, не мора да дели ово мишљење, али би требало да укаже на такво истраживање и да га повеже са Хандкеовим ставом: ето, то би било фер.

Један такав контекст поништава слику умоболног човека, слику која нам је потребна. Иначе би сви који подражавају Хандкеове ставове (потпуно или делимично) такође морали да буду проглашени умоболнима. То би, на пример, био аустријски историчар који предаје у Швајцарској, Курт Грич, чија је књига о рату на Косову послужила, између осталих, комитету Нобелове награде за оцену Хандкеове политичке позиције. Затим, Ханес Хофбауер, такође историчар из Аустрије, који се пуно бавио Источном Европом.

Ту би био и 2017. преминули Американац Едвард С. Херман, професор из Пенсилваније, који је, међу осталим књигама, објавио и књиге са Ноамом Чомским. Такође и Американац Филип Корвин, који је био високи представник УН у Босни од пролећа до лета 1995. као координатор за грађанска питања и делегат специјалног представника генералног секретара УН за Босну и Херцеговину.

Назвати ове и многе друге људе умоболнима могло би се претворити у бумеранг. Ипак, неразумност целе ове „дебате“ дозвољава закључак: ако би се баш морало, ни од тога се не би одустало. Али, наравно, једноставнији и сигурнији пут је и даље прећуткивање чињенице да Хандкеова позиција о рату у бившој Југославији није усамљена. n

(Уводни пасус и превод са немачког М. Ш. Перера)

Извор: Новости

in4s.net

1 коментар

  1. Crna jutra nad Srbijom svicu каже:

    Peter Handke se usudio da napise istinu o Srbima i to ne moze da prodje nekaznjeno. Na lazima i zlu su dobijene cele drzave i sad neko treba da ocekuje da ce ti isti koji su ih dobili da cute i da dozvole da se neko zapita pa na osnovu cega ste ih dobili. Nece, vec ce na isti nacin, lazima i ponizavanjem da napadnu i njega kao i svakog drugog koji se usudi da napise istinu kao sto je napisao Peter Handke.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.