Љиљана Ћук: ХАЈАО МИЈАЗАКИ, ЏОН КОНОЛИ И СТУДИО ГИБЛИ

У јуну 2025. године Гибли, чувени јапански студио за анимацију, слави 40 година свог постојања. Будућност студија је неизвесна јер постоји бојазан да би Дечак и Чапља могао бити последњи дугометражни филм легендарног осамдесетчетворогодишњег редитеља Хајаоа Мијазакија. Али, Јапанци су познати као дуговечна нација па остаје да се надамо да Мијазаки може направити барем још једно чудо. Три његова филма, Принцеза Мононоки (Princess Mononoke, 1997), Покретни дворац (Howl’s Moving Castle, 2004) и Зачарани град (Spirited Away, 2001), налазе се у десет најгледанијих јапанских филмова свих времена. Последњи Мијазакијев филм је сетан, медитативан, али са јасном поруком о томе како треба живети.

КАКО ЖИВЕТИ

Данас буквално свако може да се „гиблификује“ у неколико кликова на ChatGPT-у ако пошаље своју фотографију и зада одговарајућу наредбу. Фотографија ће бити обрађена у Ghibli стилу. „Овакви поступци су увреда за сам живот и они који их чине не знају шта је бол“ – рекао је Хајао Мијазаки, који и даље користи традиционалне методе цртања уместо компјутерских анимација.

Али, „увреда“ гиблификовања се наставља и ескалира у разуздану неосетљивост. Шта је бол, никога не интересује. Гиблификација је легална док год се копира само Мијазакијев стил и од гиблификованих продуката Вештачке Интелигенције не прави комерцијални пројекат.

Међутим, можда је и сам Мијазаки некоме нанео бол не навевши литерарни предложак за сценарио свог последњег анимираног филма. Филм Како живети, познатији као Дечак и чапља, носи име по једној другој књизи, са којом поклапања у радњи нема. О чему се ради?

Три године након – сви су мислили последњег – филма Ветар се диже (The Wind Rises 2013), Мијазаки је одустао од самонаметнуте пензије и започео рад на новом пројекту. После седам година, у јануару 2023, цртани филм под називом Како живети (How do you live) пуштен је у биоскопе. За међународно издање студио га је преименовао у Дечак и чапља (The Boy and the Heron).

Мијазаки је свој филм назвао према својој омиљеној књизи Како живети Гензабуроа Јошиноа (How do you live, 1937).¹ Како живети у оваквом свету, како се одупрети силама деструкције и ентропије? Оба аутора, и Гензабуро и Мијазаки, поручују: моралом, достојанством, солидарношћу.

Ипак, у радњи ова два дела нема поклапања. Само је поука иста. Постоји једна директна референца на Јошиноа кад Мијазакијев главни јунак дечак Махито (у преводу „човек истине“) у својој соби случајно пронађе Јошиноову књигу. Књига је пала са гомиле и отворила се на страници на којој је нацртан сејач који замахује руком. Баш на том месту стоји посвета Махитине мајке свом сину. „Махито, пожњећеш у животу оно што си посејао, зато пажљиво бирај шта сејеш!“ – не, ову реченицу нећемо ни чути ни видети. Претпоставићемо је. Као што ћемо претпоставити да ту мисао Мијазаки поручује свом унуку којем је посветио филм. На насловној страни књиге је нацртан лабуд који у кљуну држи грану пуну црвених цветова. Лабуд је у источњачким филозофијама симбол врлине. Врлина доноси живот (грана) пун дарова (црвени цветови).

Махито чита књигу и плаче. Шта га је тако дирнуло, нећемо дознати осим ако не пронађемо Јошиноову књигу (није преведена на српски) и не прочитамо је.

Након овог догађаја радња се нагло убрзава. У интервјуу за The New Yorker (2023) Мијазаки је рекао: „Хтео сам да створим нешто што би Јошино препознао као сродно.“

Међутим, Мијазакија је инспирисала још једна књига која није нигде апострофирана. То је Књига изгубљених ствари (The book of the lost things, 2006) Џона Конолија, ирског писца средње генерације, награђиваног и популарног.

Филм Дечак и чапља има необично пуно сличности са овом књигом. На Википедијиној страници „Џон Коноли“ анонимни уредници и писци текста пркосно напомињу да је Мијазакијев филм Дечак и чапља делимично рађен према Конолијевој Књизи изгубљених ствари. На званичној страници Џона Конолија овог податка нема. Један независни истраживач налази у неком јапанском чланку податак да је у августу 2016. Мијазаки предложио пројекат који је укључивао дечји роман Књига изгубљених ствари. Међутим, без знања јапанског језика ову информацију је немогуће потврдити.

У оба дела, и Мијазакијевом и Конолијевом, имамо универзалије јунаковог пута у сазревање и одрастање (тзв. hero’s journey). У оба препознајемо тренд фантастике из 2000-тих (мрачан Панов лавиринт Дел Тороа, гробљанску Коралину Нила Гејмана…).

Премда Мијазаки не наводи ни друге своје узоре и референце из јапанске митологије и европске књижевности, са Књигом изгубљених ствари је могао да направи изузетак.

Радња филма Дечак и чапља дешава се у Јапану у време Другог светског рата.² Токио је бомбардован. Главни јунак, дванаестогодишњи Махито губи мајку у пожару болнице, где је она лежала болесна. Дечак трчи улицом усред ратног вихора, зазива мајку, али ње више нема. Отац је експресно нашао другу жену, и то рођену сестру своје покојне жене. И не само то. Заљубљени пар чека принову. (Можемо да замислимо да је забрањена љубав Махитиног оца тињала још за време мајчиног живота.) Ово је прилично тежак ударац за једног дванаестогодишњака, рекло би се. Изневерио га је отац, јер Махитину мајку није честито ни ожалио а очигледно ју је и варао. Изневерила га је и тетка јер је преузела обудовелог Махитиног оца, не ожаливши честито сестру. И сам живот је изневерио дечака јер ће на породичну сцену ускоро ступити конкуренција у лику још једног детета. С једне стране је срећа оца, маћехе и детета у стомаку, а с друге, Махитина туга. Дакле, пред јунаком је велика борба. Он треба да опрости својим ближњима. А кад им опрости, треба да их прихвати.

Нова породица сели се у унутрашњост, на имање Махитине мајке и маћехе. Махито ретко виђа оца који је заузет пословима око производње делова за ратне авионе.

Све ово имамо и у Књизи изгубљених ствари. Као Мијазакијев Махито, и Конолијев главни јунак Дејвид остаје без мајке чији губитак не може да преболи. И Дејвидов отац се брзо снашао још док му је жена била у болници, и то са њеном болничарком. Сироче Дејвид треба да преживи ударце судбине, смрт мајке, очеву издају (са пропуштеним, неопходним временом жалости) и конкуренцију у полубрату Џорџију. На његова дечја плећа пало је повелико бреме.

У овој експозицији постоје поклапања и са Мијазакијевим детињством, што је редитеља највероватније и привукло Конолијевој књизи. Као Махито, и Мијазаки је евакуисан из Токија на село током бомбардовања ратних 40-их година прошлог века. Како је рођен 1941. у јануару, у време рата имао је само пар година. Његов отац је био директор предузећа „Мијазаки Ерплајн“ које је производило делове за јапанске ратне авионе. Мајка му је умрла кад више није био чак ни младић, али је била тешко болесна и непокретна од туберкулозе кичме. Можемо претпоставити да је Мијазакијев отац налазио утеху у наручју других жена, судећи барем према тоновима овог филма. Фигура мајке, жене-борца, као и понешто удаљена очева фигура обележиће многе Мијазакијеве аниме.

Махито пати за мајком и тешко се мири са новим приликама. Избегава маћеху, осамљује се. У школи га вршњаци нападају и на путу ка кући он самог себе удара каменом у главу – како не би морао више да иде у школу. Конолијев Дејвид има психичке сметње, често пада у несвест, иде код психолога, чује књиге како говоре и, на крају – посећује га хтонско биће Превртљивац.

И Махита походи његова персонификована Сенка, зла и насртљива Чапља, из које свако мало избија зубати лик опаког, носатог старца. Чапља изазива Махита да је следи. Руга се његовим сузама за мајком. Појављује се тема Куле, чудесне, запуштене грађевине која је смештена на имању обраслом шумом.

Махитина маћеха Нацуко покушава да придобије дечакову наклоност. Негује га, тражи у њему савезника. Међутим, безуспешно. Дечак је отуђен и загледан у прошлост. У једном тренутку Чапља је Махита готово уништила лажима да је његова покојна мајка жива, да је у Кули, да га чека и зове да је избави. Речне жабе (као лажи) потпуно прекривају дечака. Али, то је видела маћеха Нацуко. Она спасава Махита тако што одапиње стрелу на Чапљу. Овим чином и својом заштитничком пажњом Нацуко стиче заслуге (пред гледаоцем) због које би Махито требало да се понаша помирљивије према њој. Недуго потом, Нацуко ће лећи у постељу и, у одсутном тренутку (кад Махито прочита Јошиноову књигу), изгубиће се у густишу шуме.

Приче Мијазакија и Конолија оштро се рачвају оног момента кад њихови јунаци закораче у свет Фантазије. Конолијев свет је готски језив, пун свирепих рањавања и смрти. Коноли изокреће крваве и сурове древне предлошке Гримових бајки. Код Мијазакија имамо сновите представе, без строге поларизације Добра и Зла, са источњачким концептом Зла, за којим постоји оправдање у комплексној логици живота. Нацуко лежи болесна али шта је држи приковану за кревет, и због чега је отишла у Кулу, редитељ нам неће рећи, као ни многе друге ствари које остају тајновите, мистичне. Чапља је посебно субверзивна личност. Тешко се кроти у својој окорелој супериорности. Као нека тамна страна личности или демон, она с муком попушта и почиње да сарађује, али на крају одлази својим путем.

Лов на Чапљу одводи Махита у Кулу, злокобно и чаробно место, које је некада давно однело и дечаковог деда-стрица, човека који је сувише читао књиге, сишао с ума и једног дана нетрагом нестао. Покушавајући да задржи Махиту да не уђе у Кулу, за њим је кренула и Кирико, једна од старица које живе на имању.

Кула је портал у чудесан свет у којем заједно живе фантастична бића, мртви и залутали. Ту су лоптасте „вара-варе“ које ће се родити као људи ако успеју да се домогну „границе светова“, пошто их у томе спречавају гладни пеликани. Папагаји у овом свету прогоне и једу људе. Девојчица из ватре Хими спасава варе-варе од потпуног покоља и бори се против пеликана. Мртви плове брзом реком на чамцима и чекају храну коју ће уловити вешт морепловац Кирико. Ова стасита атлетски грађена, мушкобањаста жена (или момак) заправо је двојница бакице Кирико која је кренула у авантуру заједно са Махитом. Такође, она је и мала дрвена лутка која стаје у џеп. Да не буде забуне, морепловац Кирико носи кошуљу истих мотива као бакица Кирико и има ожиљак на истом месту, изнад уха, као Махито. Сва ова онирично флуидна преклапања паралелних универзума Хајао Мијазаки оставља необјашњена. Кирико лови и транжира џиновску рибу, јер мртви у овом свету немају право да одузму живот. Рибу једу и мртви, и вара-варе, и Кирико, и Махито. Хими, девојчица из ватре, заправо је Махитина мајка у свом дечјем лику. Она и Махито се препознају и помажу. Али, морају да се разиђу, јер Хими на крају приче излази на друга врата. То су врата прошлости која воде у време где ће Хими постати Махитина мама и настрадати у пожару. Као што можемо да претпоставимо, Мебијусова трака временских силница у Мијазакијевом анимираном филму намењена је захтевнијем гледаоцу.

Све становнике фантастичног света у лабавој равнотежи држи господар Куле који се игра каменим геометријским телима (има их 13) на свом столу. Изнад њега лебди огроман камен чудесног облика. Назире се кључање лаве испод коре камена као живо пулсирајуће срце Фантазије. (Својим тајанственим тихим присуством камен неодољиво подсећа на Кјубриков црни монолит у филму „Одисеја у свемиру 2001“.

Код Џона Конолија, пак, краљ фантазије је извесни Џонатан Тил. Он је продао душу Превртљивцу, издао полусестру Ану коју је мрзео и у свету фантазије постао господар, краљ. Конолијев главни јунак Дејвид требало је да изда свог брата Џорџија и да наследи Тилово краљевство.

И Махитин предак жели да га Махито наследи, да направи еквилибријум од камења, и измисли бољи свет у којем неће постојати Зло. Оба јунака одбијају моћан али опасан дар. Дејвид одолева да крене стопама Џонатана Тила, не издаје свог полубрата, и не прихвата погодбу са Превртљивцем да постане краљ. Махито успева да пронађе Нацуко, залуталу у Кули, успева да се одвоји од девојчице Хими, која је његова покојна мама за којом је чезнуо, да одоли чудесном свету којег је могао начинити савршеним, без и трунке Зла. Он бира реални живот у којем Зло постоји. Камено срце фантазије у том тренутку почиње да кључа, варничи и на крају експлодира рушећи кулисе варљивог света.

Оба јунака зацељују ране. Дејвид се изборио и савладао мржњу према маћехи и полубрату, Махито је превладао анимозитет према маћехи и чежњу за мајком. Конолијев јунак на крају приче одраста, стари, суочава се са животним губицима, и на крају се враћа у Онај, Други свет у који увиремо сви. Њега с друге стране чека отац, Шумар. Махито изводи Нацуко из Куле, Чапља одлази, и цела породица се након неког времена враћа у Токио.

Као што се може видети, носећа, као и оквирна, тематска конструкција два дела, Мијазакијевог филма и Конолијевог романа, увелико се поклапају. Али, стари мајстор није споменуо млађег, мање славног. (Било би лепо да се нађе неки зналац који ће ову тврдњу демантовати.)

Било како било, Тарковски анимираног филма, Хајао Мијазаки, више пута је нагласио да свој успех дугује неговању јапанског концепта „ма“. „Ма“ је празнина, звук тишине која се чује иза тапшања. Његов очаравајући кадар апсорбује гледаоца управо тим спокојем између догађаја, мотивима времена садашњег које споро протиче, поветарцем ухваћеним у лелујању лишћа, у коси и одећи јунака, мудрошћу која избија из његове нарације и лепотом која зрачи из његовог цртежа. Код Конолија нема те поезије, не чује се тишина иза тапшања.

Међутим, сокови којима је Коноли нахранио последњи Мијазакијев филм заслужују да буду споменути и да увреда која им је нанета мање боли.