ГОВОР ХАНДКЕА ПОВОДОМ ПРИЈЕМА НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ: Будите, ипак, сигурни: из мене говори дух новог времена

ИСКРА на Фејсбуку

Петер Хандке (фото: Sputnik / Dejan Simić)

Овде сам једино ја, изданак неког другог села. Будите, ипак, сигурни: из мене говори дух новог времена, и, ево, он вам се сада обраћа. Постоји опасност – и говорићу само: противећи се томе. И чујте сада моју драматичну песму.

– У реду је што више не сањате, али не будите један другога псећим лавежом. Нико од вас није кривац, а баш сте у вашим наступима очаја можда приметили да чак уопште нисте очајни. Очајни, па били бисте већ мртви. Не играјте се у невреме усамљених људи. Свакако, тачно је да у вашој повести нема ниједне поуздане утехе. Али пустите то мозгање о бићу или небићу: биће јесте, и биће и даље предмет размишљања, а небиће је незамисливо. Знате ли колико сте сви исти – знате ли колико сте исти? Само ја кажем то. Али ја нисам само ја. Ја-ја могу бити оно најлакше и најнежније на свету, истовремено и оно свеобухватно – оно разоружавајуће. ”Ја!” сам једини јунак – а ви треба да разоружавате. Да, Ја је човекова природа која одржава човека! Рат је далеко одавде. Чете наше војске не стоје сиво на сивом на сивим бетонским пистама него жуто на жутом на жутим цветовима. Да, клањање цвета је могуће. Птици у грању се можеш обратити. Побрините се у свету сазданом од вештачких боја за поново оживеле боје природе. То Плаво планине јесте – оно Смеђе корица за револвер није; а те и то што са телевизије знамо, заправо и не знамо. Наша су рамена ту за небо, а воз између земље и неба пролази само кроз нас. Идите споро и постаните и сами облик, без којег ниједна даљина не поприма своје обличје. Природа је једино поуздано што могу да вам обећам. Она, наравно, не може бити ни прибежиште ни излаз. Али она је мерило: њега мораш свакодневно да имаш на уму. Облаци који се вуку, чак и кад јуре, успоравају вас. Ко каже да је страдање нужно? Није ли ваш рат прошао? Стварност у миру даје снагу и мир преживелима. То што је издалека била претећа глава смрти постала је, кад му се приближиш дечја игра. Протресите ваш хиљадугодишњи кревет. Прескочите те сумњичавце, деци стране. Не чекајте на неки нови рат: најмирољубивији су они наспрам природе. Не остављајте својим потомцима ђавољи профил. Кућа снаге је лице другога. Сада је овде прослава захвалности. Не понављајте се, како мир нисте искористили: јер ваша дела треба да делују – дарујте. Али давати могу само они који воле: волите једно – то је довољно свима. Воле те, долазиш себи. Али ако већина и не може да се уздигне: будите они који то могу. Поглед даље од двоножаца попут стоке! Будите стварни. Следите музику каравана. Идите дуго, све док се у збрци не укажу линије бекства; само споро, тако да вам свет поново припадне, толико споро док не постане јасно да вам не припада. Да, остајте увек подаље од моћи која наступа као моћ. Не жалите се да сте сами – сами сте далеко више. Преносите даље то шумљење. Приповедајте о хоризонту, да лепо не буде опет ништа. Приповедајте једни другима слике живота. То што је добро, треба да буде. Успоравајте се – измишљајте:  преобраћајте ваше необјашњиве уздахе у крик неба! Не допустите лепоти да се изговара – Лепота коју смо створили ми људи је потресна. Одгонетајте загонетку која уједно појашњава тај Један Ребус. Запамтите: чим вас неко од деце која вам иду у сусрет тупо погледа, разлог томе сте ви. Многе замумуљености прихватите, биће то ваша судбина, а понеку веселу несвестицу претпоставите свакој званичној истини. Глумите позу свакодневља. Изгубити се, то је део игре. (Па ипак: поносно иде само незакукуљени!) Изађите напоље у непознати део земље, и пустите дезилузиониране да се зло смеше: илузија даје снагу визији. Да, ширите даље, чежњиво обузети облицима, тај свети свет – подругљиво смејање томе није несвесно, то су гласови крепања лешине душе. Мртви су ваша додатна светлост. Не чините из своје неспособности ништа да их ословите: довољан је један слог. Али још више се сећајте наших нерођених. Зачните дете мира! Спасавајте ваше јунаке! Они треба да одлуче: рате, остави нас на миру. Људи овдашњи: ви сте надлежни. Не допустите да вас убеде да сте ви ти бесплодници краја времена. Ви сте тако близу извора, као никада. Можда нема више места некој дивљини. Али то дивље, увек ново, постоји и даље: то време. Тиктакање часовника не говори ништа. Време је оно вибрирање које помаже и током проклетог столећа. Време, имам те! Сада је свети дан. Делотворно радећи, можете да га осетите. Можда и нема више разумне вере, али разумне вере има у божанским жмарцима. Погледајте то чудо и заборавите га. Сачините ту велику реченицу. Радост је једина исправна моћ. Тек када се радујете, чиста су посла.

Уништитељи радости су свуда. Под сунцем радости гутамо свим бићем пилулу горчине. Драги људи овдашњи: крици ужаса чуће се вечно… Зачните дете мира! Спасавајте ваше јунаке!

– Свакако, остаје чињеница да у нашој свеопштој повести нема поуздане утехе. Ко одлучује? Децоубице, које су на власти, нестају некажњене. Тишина је само епизодна: водоскоци се сливају око барикада. Нада је погрешни удар крилом. Уништитељи радости су свуда. Под сунцем радости гутамо свим бићем пилулу горчине. Драги људи овдашњи: крици ужаса чуће се вечно. Ваше преклињање за милост буди само знакове ничега. Према томе, усправљајте се и гледајте мушкарца у тамном оделу и белој кошуљи. Гледајте жену која са оне стране реке стоји на осунчаном балкону. Докажи, својим средствима, наш људски понос! Сваком тако овлашном пољупцу благослов. А сада свако натраг на своје место! Демонизирајте простор, понављањем. Форма је закон, а он вас чини. Вечни мир је могућ. Слушајте музику каравана. Мерећи-знајући, крећите се ка небу. Држите се ове драматичне песме. Идите увек у сусрет. Идите кроз села.

Превод: Жарко Радаковић

politika.rs

1 коментар

  1. Тања каже:

    Лепо… Само ништа ново, све ове речи могу и имају још лепшу интерпретацији у најлепшој и највећој Истини= православље као филозофија живота је већ 2 хиљаде година призивала и осведочила ту лепоту живота са живим Богом. Оним, којем се обраћаш у молитви, на литургији, славећи целокупну творевину!
    Зато смо и дошли на овај свет да се радујући животу славимо Творца, јер онда је године Ханке та ваша беседа само нашла канал до нашег и вашег срца и ума!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.