ФИЛОЛОЗИ СЛОЖНИ: Закон о родној равноправности је удар на већ рањени језик

ИСКРА на Фејсбуку

фото: standard.rs/ Tim Mossholder on Unsplash 

Одавно један закон усвојен у Скупштини Републике Србије није изазвао толико негодовање стручне јавности као недавно проглашени Закон о родној равноправности. Такође је изазвао и велику пажњу наших читалаца, што се види и по бројним коментарима на сајту Политике и у рубрици „Међу нама”. Критички тонови се углавном не односе на закон у целини, већ на чланове којима се прописује обавезна употреба родно осетљивог језика у органима јавне власти, уџбеницима и наставном процесу, као и у медијима.

Негодовањем против закона први се огласио Одбор за стандардизацију српског језика САНУ. Највећи део њихових примедби тиче се дела о родно сензитивном језику, тј. творбе именица женског рода на основу именица мушког рода. Како су истакли, тиме се нарушава структура српског језика и спроводи језички инжењеринг. Законодавцима су замерили што у вези са овим питањима нису консултовали филологе и стручна тела која се баве овом материјом.

Саопштењем у сличном тону огласила се и Матица српска. Овај текст потписом је подржало више од 30 академика и универзитетских професора, Институт за српски језик САНУ, Катедра за српски језик Учитељског факултета Универзитета у Београду, Филолошки факултет БУ (катедре за Српску књижевност са јужнословенским књижевностима и Српски језик са јужнословенским језицима), Филозофски факултет Нови Сад, Одсеци за српски језик и лингвистику и за српску књижевност, Департман за србистику Филозофског факултета у Нишу, сродне катедре и одсеци на високошколским установама у Крагујевцу, Косовској Митровици, Сомбору, Новом Пазару, Ужицу. Саопштење Матице српске, поименице и потписом, подржало је и више од 200 студената српског језика и књижевности из Новог Сада, Београда, Крагујевца и Ниша.

Истовремено, Адвокатска канцеларија „Радић” из Београда саопштила је да ће поднети Уставном суду иницијативу за оцену уставности овог закона. Спорним одредбама сматрају увођење појмова „род” и „родно осетљив језик”.

С обзиром на велико интересовање јавности за поменути закон, што се видело и по читаности и броју коментара на интервју с Јасмином Грковић-Мејџор, академиком САНУ и професором на Филозофском факултету у Новом Саду, који је наш лист објавио 7. јуна, Политика је позвала филологе србисте, који су најконкретнији у критиковању закона, да изнесу своја мишљења и примедбе. Тим поводом, гости наше редакције били су Исидора Бјелаковић, професор Филозофског факултета у Новом Саду, секретар Одељења за књижевност и језик Матице српске, специјалиста за развој терминологије у српском језику; Весна Ломпар, професор морфологије савременог српског језика на Филолошком факултету у Београду, председник Друштва за српски језик и књижевност и специјалиста за граматичке категорије; Јованка Радић, научни саветник и руководилац Старословенистичког одсека Института за српски језик САНУ, специјалиста за механизам моције рода у српском језику; Ана Мацановић, научни сарадник на Лексикографском одсеку Института за српски језик САНУ; и Виктор Савић, професор историјске морфологије српског језика на Филолошком факултету у Београду и виши научни сарадник Института за српски језик САНУ.

Како се ви као лингвисти, као људи из струке, осећате у светлу чињенице што о овако важном питању, као што је закон којим се октроише употреба „родно осетљивог језика”, нисте били консултовани?
Весна Ломпар: Донедавно, кад је пандемија COVID19 била у јеку, сви су се позивали на струку. С правом, јер у таквим ситуацијама сасвим је у реду да се уважава мишљење експерата. У случају закона о употреби родно осетљивог језика струка уопште није била питана, па се стиче утисак да се власт позива на струку само када јој то одговара.

Исидора Бјелаковић: Слажем се са професорком, и нагласила бих да лингвистика, односно србистика, нема ништа против Закона о родној равноправности. Међутим, приликом његовог доношења начињена је озбиљна процедурална грешка – нико из струке није консултован, а донет је пропис који садржи обавезујуће елементе који се доносе на употребу „родно осетљивог језика”.

Јованка Радић: Кад се говори о томе имамо ли или немамо нешто против Закона, мислим да не бисмо смели себи одузети право да о њему судимо. Посебно о оном што већ у његовом називу стоји, о појму „род”. Закон се тиче људи као друштвених бића, људског рода. Логички је неприхватљиво да се род дели на родове. Људи су се као друштвена бића делили на народе или „језике”, и на сталеже, а ови на „мушкиње” и „женскиње”, што могу бити класе, никако родови. Кад су полне разлике скривене или нама небитне, врсту не делимо на мушко и женско – нпр. врана, гавран, веверица. У језику се због само једне разлике никад не прави нова реч; ако је разлика системска, изражава се граматичким средствима или подразумева. Апсурд је да се једнако вреднована професија дели на „родове”, нпр. психолози и психолошкиње. Шта тиме кажемо – да њихова професионална делатност зависи од пола, као код парова глумац и глумица, кошаркаш и кошаркашица?

Донет је Закон о равноправности полова, и то је било у реду. Жене су у прошлости биле друштвено подређене, нешто од тога је по инерцији опстало, и то се мора сузбијати законским средствима. А која је сврха Закона о родној равноправности и конструкта званог род? Да се разлике изведене из пола, дакле из оног што је нужно двочлано, представе као „род” и тиме створи простор за увођење нових „родова”? Кажу да је поред мушкараца и жена већ конструисано преко 70 „родова”…

Да објаснимо суштину разлике између граматичког рода и пола и зашто је то питање важно. Рецимо, министарка за људска и мањинска права Гордана Чомић изјавила је да „причама о полу и роду, у ствари, прикривамо мизогинију и вољу да дискриминишемо”.
Весна Ломпар: Као што је у једној одлуци Одбора за стандардизацију српског језика већ поменуто, на овај начин се апсолутно банализује језичка теорија.

Виктор Савић: Рекао бих нешто у вези са термином граматички род. Овде имамо вештачки успостављену корелацију између граматичког и нечега што би се условно могло назвати природним родом. Такозвани граматички род, који је обухваћен законом, лингвистички је конструкт. Род као граматичка категорија не постоји у свим језицима света, па не постоји ни у свим језицима којима говоре грађани Србије. Самим тим, овај закон је у старту дискриминаторан јер се може односити само на језике који познају род. Језици који познају ову категорију, нужно морају имати макар два некаква рода, да би постојала минимална опозиција.

На пример, то може бити живо и неживо. Неки језици могу да развију чак и до 20 родова. Али то нема везе са овим такозваним друштвеним родовима који се сада појављују. На делу је идеолошко учитавање у лингвистичку материју. Прича о роду, прво, не одговара лингвистици као науци уопште, зато што се не може изводити закључак само на основу једног језичког система. И, што је још горе, на основу површног познавања једног језичког система. Друго, ни у једном језичком систему не постоји стриктна корелација између језичке материје и стварности. То је прва лекција из Увода у општу лингвистику, чије незнање сада демонстрирају законодавци. А и они који су им дошаптавали – не знају ову материју. Језик и мишљење су раздвојене појаве, испољавају се на различитим равнима. Нема поклапања као по калупу, већ постоји врло суптилно пресликавање које, заправо, има дуго историјско трајање кроз процес сталног мењања. Ово што сада видимо јесте буквализам и механицистичко прекрајање језичког система.

Исидора Бјелаковић: Једно од кључних питања које се намеће приликом читања овог закона јесте питање идентитета „родно сензитивног језика”. Да ли се овај закон односи на све службене језике у нашој земљи или само на српски језик? Ако се односи на све језике који имају статус службеног, онда се поставља следеће питање: одакле неком право да интервенише у језичку структуру мађарског, румунског, албанског или било којег другог језика који има статус службеног у Републици Србији, а чије се матично подручје налази изван њених граница? Ако се пак Закон односи само на српски језик, онда је сасвим јасно да говоримо о дискриминацији. Домаћа лингвистика фокусирана је тренутно на српски језик, али ако је реч о родно сензитивном језику уопште, онда то треба да има исте реперкусије и на остале службене језике у овој земљи. О томе нико не говори. А то јесте велико питање.

Да ли je неко од вас био у прилици да на стручним скуповима размењује ставове и полемише са радикалним заговорницима коришћења „родно сензитивног језика”?
Јованка Радић: Могу да пренесем једно лично искуство. Било је то 2006. или 2007. године, на Коларцу, где је предавање држала Свенка Савић (дугогодишња професорка на Филозофском факултету у Новом Саду, где је између осталог предавала Психолингвистику, Род и језик, Увод у родне студије, Феминистичку теологију. Основала је Удружења Женске студије и истраживања и Центар за родне студије – прим. аут.). Она је по медијским кућама већ тада организовала курсеве за примену „родно сензитивног језика”. Мени, у Коларцу, где је иначе уобичајено да публика поставља питања предавачу, напросто није дата реч. Знате, идеологија не дозвољава размену мишљења, јер не почива на принципима логичког суђења – постављање хипотеза, анализа узрочно-последичних односа, извођења закључака. Идеологија се заснива на принципу „ми тако видимо”. Ако имате „како ја кажем, тако је”, без аргумената, онда ви не дозвољавате размену мишљења. А Свенка Савић је „лингвисткиња” која се прихватила задатка да како зна и уме српски језик провуче кроз матрицу радикалног феминизма.

Виктор Савић: Надовезао бих се на ово што се тицало идеологије и лингвистике. Ми тренутно видимо да оних који су – могу слободно да кажем – политички и идеолошки комесари у струци, сада нигде нема, а ако се и појаве – заступају становишта идеологије, а не лингвистике и науке о српском језику. С друге стране, неупоредиво већински део струке истог је мишљења које ми овде заступамо. Људи су разумели да је ово прекретница за нашу струку, у којој се уводи, без нашег знања и без наше сагласности, вербални деликт, и то треба нагласити, и уводи се цензура, и то је потпуно јасно. То се надовезује на оно што је Јованка Радић говорила о идеологији, која је искључива: видимо екстремна схватања која се екстремно захтевају од свих. Имамо сужавање или искључивање већ постојећих права којима располаже читава једна нација у погледу употребе језика. Намеће се да свим особама женског пола, значи и онима које то не желе, у дипломи мора да пише „докторица” или „докторка”, „професорка”, „инжењерка”… Извините, где је ту слобода, где је демократски избор? Остала је само законска присила. А иза свега стоји идеологија, која није здрава за људско мишљење и није здрава за људске односе. Ствара се, у ствари, нетолеранција.

Исидора Бјелаковић: Када се доноси закон чији је један од битних елемената родно осетљиви језик, иза тога треба да стоји тим уже струке, састављен од експерата који се баве дериватологијом, семантиком, синтаксом, лексикологијом…

Виктор Савић: Ко би требало да делегира тај тим, Исидора? Одбор за стандардизацију српског језика, Матица српска, Одељење језика и књижевности Српске академије, Институт за српски језик?

Весна Ломпар: И катедре за српски језик и књижевност, Викторе.

Исидора Бјелаковић: А нико од њих није добио позив да се укључи у израду нацрта закона, нити да се о њему изјасни…

Виктор Савић: Заобиђена је не само струка него органи струке, па са тог становишта овај закон мора да падне. И да се на томе не заврши. Они нама дугују извињење. Не само лингвистици и српском језику него читавом народу у овој земљи. И још једно важно питање: где су у овом случају Министарство културе и Министарство просвете? Јер овде се непосредно залази и у њихову надлежност.

У случају Министарства културе чак по две основе – с обзиром на то да је у том ресору и информисање, односно медији, који су такође обавезни да користе „родно осетљив језик”. А да ли мислите да би Српска православна црква требало да заузме неки став према овоме?
Весна Ломпар: Ја мислим да не треба. Српска православна црква не треба да буде стављена у улогу арбитра у оним питањима у којима пресудну реч треба да имају научни и стручни кругови, нити она треба да поднесе терет који припада појединцима и институцијама чија је улога превасходно везана за језичка питања.

Јованка Радић: Сматрам да ће став о овом закону заузети сви који имају појмовни систем. Имам утисак да они који су спремни да то прихвате – не говорим о онима који нам то намећу, него о онима који се томе лако приклањају – имају појмовни систем који није чврсто структуриран. Не можемо оперисати појмом „вук” ако стално мислимо на вука и вучицу. Кад каже „ено вука”, нико не помисли на пол. Тако је и с професијама – ако у виду имамо професионалност, аутоматски занемарујемо полност. Лична имена не чине део општег лексичког фонда, и нису део појмовног система, управо зато што се доследно деле на мушка и женска. Ко води рачуна о разлици мушко – женско, тај је на нивоу комплексног мишљења; језик детета, које све до стања пуне индивидуализације повлачи ту разлику, само је споља једнак језику интелектуално зрелих особа. Тек кад будемо у стању да ту и њој сличне разлике почнемо занемаривати, ми полако прелазимо на појмовно мишљење. А Закон инсистира на томе да се „родно сензитиван језик” примени у наставним средствима? Зашто? Да се разлика мушко – женско цементира?

О решењима која су садржана у члановима закона којима се директивно уводи „родно осетљиви језик”, током последње две деценије изјашњавао се и Одбор за стандардизацију српског језика, угледни лингвисти и србисти, бројне јавне личности. Чини се да је упркос томе држава била склонија да уважи аргументе, условно речено, друге стране?
Ана Мацановић: На сајту Владе Републике Србије доступна је публикација „Приручник за употребу родно осетљивог језика”, коју су пре две године заједнички објавили Координационо тело за родну равноправност Владе Републике Србије и Агенција Уједињених нација за родну равноправност и оснаживање жена. Аутори су две даме, а према биографијама на крају документа, једна је по струци социолог и докторанд на Факултету политичких наука, а друга је докторанд на Српској књижевности. Ово истичем због тога што се питам какве су њихове лингвистичке компетенције, пре свега дериватолошке и нормативистичке, будући да пишу приручник о „родно осетљивом језику”. Осврнула бих се на садржину текста документа, који се, да напоменем, са сајта Владе Србије може преузети само у латиничној верзији, иако сви знамо да је ћирилица једино службено писмо.

Замолићемо вас да најпре истакнете оно што у овом документу сматрате прихватљивим и корисним сугестијама.
Ана Мацановић: Свакако би ваљало, када говоримо о „родно осетљивом језику”, обратити пажњу на смернице и препоруке за избегавање сексистичких и стереотипних израза попут „женска посла”, „прво, па мушко”, као и на упутства за избегавање квалификовања мушког и женског пола у такозваним стереотипним улогама, пре свега када се обраћамо деци. На пример, „дечаци су храбри”, „девојчице су лепе”, или, обраћате се дечаку и кажете му „немој да плачеш, то раде девојчице”… Коришћењем оваквих примера ми деци шаљемо поруку да су неприхватљиви неки видови понашања, засновани на разлици у полу. Такође, овај приручник истиче да треба престати са употребом стереотипних представа о одређеним групама људи, како у усменој тако и у писаној комуникацији, попут предрасуда у вези са припадницима националних мањина. Мислим на изразе попут „циганска посла” „босанска буква” и све сличне који вређају читаве групе људи, које доприносе њиховој дискриминацији.

Међутим, у Приручнику је и обиље погрешних и нетачних тврдњи које се тичу граматике и лексике српског језика. Цитирам: „У нашем језику постоје три граматичка рода: мушки, женски и средњи. Наставци за мушки род су -е, -о или сугласник”. На основу ове тврдње ми се с правом можемо запитати: ког су онда рода именице попут интервју, табу, хаику, рандеву, какаду, такси, рагби, дерби, алиби, зомби, хоби? Такође, не можете тврдити да се именице мушког рода завршавају на сугласник, то би значило да имамо 25 различитих наставака – оне се завршавају нултом морфемом, односно нултим наставком.

Шта приручник каже о фамозним фемининативима, именицама у женском граматичком роду за звања, занимања, квалификације? Мање упућена јавност комплексно питање „родно осетљивог језика” углавном препознаје по боркињама, психолошкињама, ватрогаскињама, трактористкињама…
Ана Мацановић: Навешћу дословно шта пише у овом документу: „Српски језик пружа могућност за родно осетљиво изражавање јер је могуће за сваку именицу извести и женски и мушки род.” Ако је то заиста тако, ја бих поставила питање због чега на списку звања и занимања, титула и именовања жена у овом приручнику – с леве стране су облици за женски род, с десне за мушки – не налазимо мушки род за именице бабица и дадиља? Где је фемининатив од именице купац? Како ћемо именовати женску особу која обавља посао одељењског старешине? Таквих случајева има заиста много. Или, узмимо примере ових парова: филолог/филолошкиња, социолог/социолошкиња, педагог/педагошкиња, андрагог/андрагошкиња… они нису настали аналогијом зато што уопште нису у питању исти творбени типови, основа није иста. Наставак -киња у наведеним примерима није додаван на мушки род као што то мора да се гради када ви правите фемининатив, него на придевску основу: психолошки, социолошки…

Дакле, нарушава се творбена структура српског језика, није у складу са његовим дериватолошким нормама. Између осталог је то један од одговора на оне популистичке текстове у којима се упире прст у Одбор за стандардизацију српског језика, коме се поставља питање „зашто може слушкиња и дворкиња, а не може психолошкиња и социолошкиња?”. Па не може зато што те речи нису настале истим творбеним моделима. Да оставимо по страни измишљене речи у овом приручнику, попут дрвомоделарка, испоручица, паедодонтисткиња, репараторка намештаја… Или рецимо, брусачица стакала. Што рече једна моја драга колегиница: „Заклела бих се да је у питању нека машина за брушење”.

 

Аутори Градимир Аничић и Дарко Пејовић

standard.rs, Политика

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.