ЕМИР КУСТУРИЦА НА ВЕСТ О СМРТИ ВЕЛИКОГ СЦЕНАРИСТЕ: Гордан Михић је био наш филмски Антон Павлович Чехов!

ИСКРА на Фејсбуку

(Емир Кустурица) Фото: М. Цветковић

Гордан Михић је био наш филмски Антон Павлович Чехов. Нико, на овом убогом тлу, није успио као Гордан, да животним аутсајдерима, несрећницима са маргине дарује ауторитет узвишених типова нити је, да ја знам, постојао неко коме је тако добро пристајало властито име. Наша јавна сцена није имала другог Гордана и нико се тако успјешно није одрекао наше јавности и биједе коју она нуди.

Умио је да се сналази у различитим епохама, створио у вријеме титоизма Џимија Барку, ненадмашног српског антијунака и главни лик филма „Кад будем мртав и бео”. И да је само то урадио, његов умјетнички опус био би велики, али он се није обазирао управо на пролазност „величина”. Волио је своју Веру и Ивану и писао. Настајали су филмови, а наш живот, нудећи нам своја дјела, чинио узвишенијим. Као мађионичар који извлачи из рукава голубове, Михић је стварао филмске заплете. Језик његових ликова био је онај који ради без примјеса патетике и гдје мелодија дијалога најбоље изражава наш дух, али и дух драме.

Мало се која писаћа машина толико тресла под прстима неког писца и тешко да у биографији неког редитеља и сценаристе има толико успјешних филмских дјела. Без Гордана, црни талас не би постао прототипска вриједност нашег филма. Колико бисмо били сиромашнији да није написао „Буђење пацова”, да није створио са Коканом Ракоњцем „Вране”.

Да ли је било ко и било гдје пред очи телевизијског гледаоца са већим успјехом извајао чиновничку досаду као што је било са „Сиротим малим хрчкима” гдје се у некој државној установи тражио одговор на питање ко је појео државну џигерицу? Да ли би југословенски филм достизао своје стандарде да нисмо гледали „Чувара плаже у зимском периоду”, „Варљиво лето ’68.” и у најтежој филмској дисциплини помирења умјетничког и комерцијалног да није било филма „Балкан експрес”!

Гордан Михић је дуго био најбољи филмски писац у Европи, а писац ових редова то зна пошто је живећи у Америци и Европи примјетио ту истину. Код нас то нису ни могли знати. Одавно је уништено наше самопоуздање. Не зато што су нам истрошени нерви него зато што је наша политика, као и социјална арена, испуњена типовима који не вјерују ни себи откако су се ухватили у лажи. Умјесто нас, непрестано смо све до 2000 године на Славији развијали оне транспаренте на којима је писало „И Србија је свет”.

Људи као што је био Гордан претварали су Србију у велики свијет и хранили наше навике да се осјећамо као да смо и ми дио тог свијета. Да ли се послије гледање драме „Господин фока”, у ненадмашном тумачењу Цице Провића, може рећи нешто друго осим запажања на почетку овог текста, а то је да је Гордан био Чехов нашег филма. Још као студент сам му био захвалан на томе. Од Гордана сам научио да у сиротињи живе људи аристократских особина.

Наш сусрет се одиграо 1987. када смо обојица прочитали у Политици експрес судбину једног циганчета које је продато неком белгијском брачном пару, па је, чим је стасао збрисао натраг у Скопље. Пронашли смо дјечака,чули причу и на Гордановом имању у Гроцкој направили сценосљед. Једва да сам стигао Босна експресом до Сарајева, а он је већ исписао пола сценарија. Послије четири дана, дакле, за мање од једне недеље, сценариј је био на столу. Није било тешко да се поступи, као што је примјетио један будиста. Одговарајући на питање сина како је неки вајар направио величанствену фигуру слона , будиста је рекао: „Ништа, сине. Само одстраниш из камена оно што је непотребно.” Послије тог потхвата, услиједила је „Црна мачка бели мачор”, филм који се претворио у врхунац наших каријера. Обојица смо тада дотакли небо, а ево, Гордан је сада тамо и нестао, али није изгубљен, јер он, не само да ће живјети у мислима и осјећањима породице, пријатеља и нас, његових сарадника, већ ће живјети још дуго у филмовима које је написао, а ми ћемо, иако тужни, смијати се, плакати, али и бити срећни што смо га знали и сарађивали са Горданом коме је тако лијепо стајало његово властито име.

Емир Кустурица

2 коментара

  1. Miodrag каже:

    Genijalno o velikom Geniju, skromnom i ponositom GORDANU. (Sokobanjci su takodje ponosni da je i Dom
    za decu u Sokobanji bio za vreme Drugog svetskog rata mesto odrastanja velikog coveka i jos veceg umetnika)! Dr Bata ilic

  2. Slavica каже:

    Kakav tekst, procitala sam ga bez daha! Iako sve to znam, kao da sam sada saznala. Magija! Gordan je deo naseg vremena, odnosno nas, takvi ne odlaze.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.