ДРАГИША ОБРАДОВИЋ: Павле Васић, сликар, ликовни критичар, професор универзитета, незаобилазно име културне историје Србије

Професор Васић је безмало 30 година био присутан у Врњачкој Бањи. Био је њен

заљубљеник а наш драги пријатељ са којим смо проводили драгоцене летње

вечерње сате код „Парка“ и јутарње код „Гоча“, где је професор највише волео

да седи са својим приајтељима. Неки, као што су Миливоје Живановић, Блаже-

нка Каталинић, Никола Трајковић, Димитрије Тадић, брат и сестра Настасијевић,

Светомир и Мара,па Олга Ратковић…, већ годинама није било више међу нама.

Његова последња изложба, коју је ауторски осмислила и приредила Љубица Миљковић,

била је отворена 12.марта 1993. године у Народном музеју у Београду. Дан после

отварања те велике ретроспективне изложбе проф. др Павле Васић је преминуо. Назив те

изложбе имао је карактеристичну симболику „Павле Васић-сведок епохе“. И

заиста, говорили су познаваоци тадашњих културних прилика, био је то један од

значајнијих догађаја деценије у Србији. Пред лицем културне јавности поново је

откривена ова изузетна личност, која је више од шест деценија део културне историје

Србије. Припремао се да и то лето проведе у Бањи јер смо у плану наше изложбене

делатности уврстили његову изложбу „Униформе српске војске од 1908.-1918.“.

Утврдили смо програм и садржај изложбе. Договорили смо и термин отварања;

почетак маја те године. Радовао се сусрету са Бањом. Том приликом је показао и слику

у уљу коју је наменио за поклон Уметничкој збирци Замка културе. То је био његов

други поклон овој установи.

Пре изложбе о „униформама“, врњачка публика је била у прилици да у Замку кул

туре види две изложбе: прва,која је била приређена 1988. године,под називом „Хро-

ника једног сликара,1935-1982.“, посвећена је цртежу, и друга, одржана 1989. “Слик-

арство Павла Васића 1927.- 1986.“. Обе су биле ретроспективног карактера и за Ба-

њу су биле врло драгоцене јер је њена јавност упознала једну значајну уметничку

личност која је до тада била веома ретко присутна на ликовној сцени Србије.

Сећање на Павла Васића упућује нас да се подсетимо ко је био наш изузетан гост

и пријатељ.

Павле Васић је рођен у Нишу 1907 .године. Основну школу, гимназију, уметничку

школу, правни и филозофски факултет – историју уметности, завршио је у Београду.

Сликарство је студирао код Јована Бијелића. Први пут се представио као сликар

1928. године у Уметничком павиљону „Цвјета Зузорић“ у Београду.Он је био сли-

кар, историчар уметности, ликовни критичар,т еооретичар и професор универзит-

ета. “Срећа је и велики добитак за националну културу када се у једној личности

попут Васићеве нађу сједињени тако различити и сродни таленти, рекао је прили-

ком отварања изложбе 11.марта 1993. године у Београду ,управник Нар. музеја  Ј.

Јевтовић.

Његов радни и животни век био је испуњен непрекидним стваралаштвом: провео је

35  година као професор на уметничким факултетима у Београду и у Новом Саду и

на Катедри за историју уметности у Београду. Тридест година је писао ликовну кри-

тику у „Политици“ ,а 25. радио на уметничкој топографији градова Србије за „Мати-

цу српску“. За то време је написао 30 њига и више од 3.000 студија,чланака, предго-

вора и приказа изложби!. Излагао је слике и цртеже на преко сто изложби.

 

Поред учешћа на изложбама у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“, Павле Вас-

ић је као члан групе „Независних“ излагао од 1930. до 1938.на Техничком и Архитек-

тонском факултету у Београду. После рата излагао је од 1945. до 1953.године када је

почео да пише уметничку критику за „Политику“. Од тада су његове слике излагане

на ретроспективним изложбама Београдске школе. У Београду и у више градова Срб-

ије од 1973. године приређено је више његових самосталних изложби.

Слике, акварели и цртежи професора Васића налазе се у Музеју савремене уметности

у Београду, у Народном музеју у Београду, у Музеју града Београда у Историјском муз-

еју Србије, у Народном музеју у Нишу, у музејима Шапца, Пожаревца, Смедеревске Пал-

анке, Крушевца, затим у Војном музеју у Београду, у Карађорђевом музеју у Тополи,у

Позоришном музеју у Београду , у Уметничкој збирци Замка културе, у разним устано-

вама и у приватним колекцијама.

Последње његово учешће у јавном животу има значај симболике. Он је пре шест и по

деценија започео као сликар и ево, свој животни век завршио импозантном ретроспек-

тивом својих дела у Народном музеју у Београду, коју је уз дужно поштовање и пажњу

овај Музеј приредио тако да ћемо„ моћи да упознамо Всића као сликара који присно и

ненаметљиво, али искрено и истинито бележи оно што га је интересовало и што је као

уметник доживео. Сведочио је попут „Пимена летописца“ или Христофера из манасти-

ра Раче на Дрини – како је имао обичај да себе скромно оцењује. Ми бисмо рекли да опус

Павла Васића у целини одише енергојом и визијом једног радосног, оптимистичког и

светлог погледа на свет. Он извире из моралности његове личности, из готово патријарх-

алног , етичког, погледа на смисао ликовне уметности и сликарства, посебно“ изговорио

је Јевта Јевтовић, приликом отварања његове изложбе.

Свакако, ово је само скроман прилог о професору Васићу. Наука и уметничка критика ће

тек истражити његово дело, обимно и разноврсно и исказати свој суд о њему ,мада је већ

сада јасно, како смо напред истакли,Павле Васић је, незаобилазно име културне историје

Србије.