ДР БОРИВОЈЕ МИЛОШЕВИЋ: Kочићева истина, слобода и отаџбина 

Посљедње седмице сваког августа мјесеца, још од давне 1966. године, приређује се Кочићев збор, традиционална културно-умјетничка манифестација у знак сјећања на великана српске књижевности и народног трибуна, који је преминуо 27. августа 1916. године у окупираном Београду. Ове године, у специфичним приликама, о Кочићу и његовом дјелу говорило се у Бањој Луци, Београду и његовим Стричићима. Како то доликује, поклонили смо се Кочићу и пред величанственим спомеником њему у част у центру Бање Луке. На овом споменику исклесане су ријечи које представљају Кочићев животни мото: „Kо искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас“. Ријечи које нас и данас опомињу, упозоравају. Један од говорника на откривању споменика Петру Кочићу 1932. године у Бањој Луци Васо Глушац изјавио је да споменик подигнут Кочићу „није споменик само њему, већ читавој једној генерацији којој је он био застава“.

Кочићево књижевно дјело, скромно обимом, настало је махом током студија у Бечу или у паузама политичке борбе. Јазавац пред судом представља својеврсну кратку историју Босне и Херцеговине под аустроугарском окупацијом. Давид Штрбац, Кочићев јунак библијског имена, није дошао пред царски суд да тражи милостињу, него да кроз сузе и смијех каже све што мисли о царевини која га је довела до просјачког штапа. Сиромаштво у којем је живио није утицало на Давидов национални дух и понос. Туђин је покорио земљу, наметнуо своје законе, али није сломио слободарски дух народа. Од саме појаве, Кочићев Јазавац пред судом наишао је на осуду туђинске власти, сталне забране и строгу цензуру којом су из дјела избацивани по аустроугарску власт најосјетљивији дијелови.

Лист Отаџбина, чији је први број из штампе изашао на Видовдан 1907. године у Бањој Луци, представља специфичну појаву у историји српске штампе. Отаџбину је покренуо Петар Кочић са групом сарадника међу којима су се истицали Васо Кондић, Коста Мајкић, Светозар Зрнић и други. Лист је заузимао оштар опозициони став према аустроугарским властима, залажући се у првом реду за интересе српских сељака. Иако је излазио кратко, лист је оставио дубок траг у политичком и уопште друштвеном животу Бање Луке и Босанске Крајине. Појава Отаџбине није случајно везана за oвaj простор. Лист је од првог броја стајао на позицијама хитног рјешавања аграрног питања и побољшања положаја кметова чији је мучан живот посебно био изражен на тлу Крајине. Отаџбина је изазвала одушевљење у народу и снажан одјек у јавности – „изгледало је као да је први број листа попут бомбе пао на бањолучку калдрму“. Народ је у Отаџбини нашао свог пријатеља и учитеља. Уредништво је изражавало своје увјерење да су Босна и Херцеговина у националном смислу српске земље, мада никоме неће наметати српско име. „Нарочито овдје наглашујемо, да ћемо чувати слогу и поштен споразум са браћом муслиманима, јер нас тару многе заједничке муке и невоље“, наводи се у уводној ријечи. Аустроугарска управа правилно је процјенила значај листа и против уредништва је примјењивала оштре репресивне мјере.

Јован Скерлић је Кочићу повремено поручивао: „Оставите политику, коју може да ради свако и бавите се књижевношћу, у којој сте ви у вашој земљи јединствени“. Кочић га срећом није послушао, па се послије 1910. године нашао у позицији посланика у тек основаном Босанском Сабору. Принцип слободе био је Кочићу светиња. Аустроугарску управу сматрао је извором свог зла и ограничавања народних и грађанских слобода и права. Адвокат Данило Димовић наводи како Кочић приликом саборских расправа није могао да обузда свој темперамент: „Он је осјећао и видео сву биједу сељачку, па је као човјек правде и истине водио борбу за сељака на свим линијама“. „Ко се не бори за слободу сељака, тај се не бори ни за националну слободу, јер социјално ропство не може да постоји у једној слободној нацији“, упозоравао је Кочић.

Кочић се често ругао накарадним ријечима искованим у духу њемачког језика често употребљаваних у оновеменој аустроугарској администрацији. Саборске сједнице претварао је у позорницу за расправе о језику у које је уносио велику дозу истанчаног хумора. Руглу је извргавао чак и текстове оптужница које су аустроугарске власти подизале против њега. „Узето нам је све, али не дамо вам свога језика“, поручивао је Кочић, који је критиком тзв. босанског језика уједно критиковао политички пројекат аустроугарских власти о стварању тзв. босанске нације. Koчић је пред Сабором редовно позивао на мјере штедње, неопходне у сиромашној земљи каква је била Босна и Херцеговина. Истицао је да се превелике суме новца из државног буџета издвајају за потребе војске и жандармерије. Отаџбина је 1907. године пренијела писање чешког Народног листа да Босна има 239 државних школа са 568 учитеља, а 266 жандарских станица са чак 2.300 жандара. Трошкови жандрамерије 1906. године износили су 3.775.000 круна, а за учитеље само 641.270 круна. „Без културе, без просвјете, нема ни опстанка и напретка ниједном народу на земљи“, говорио je Koчић, додајући: „Једино школе учиниће, да се оснажимо, да се подигнемо, па да не само одолимо најезди туђинаца, већ и да љепшу своју будућност заснујемо“.

Покиданих живаца и помраченог ума од болести која га је годинама морила, Кочић се угасио прије времена. М. С. Јовановић је крајем 1915. године почео да ради као писар у београдској душевној болници гдје се спријатељио са Кочићем. У болници су се трудили да у тим тешким данима Кочић не оскудијева дуваном, храном, хартијом или тек обичном пажњом. Када би говорио о Босни, Кочићу би бљеснуле очи и он би се брзо преобразио у другог човјека. Од болесног и тихог лика постао би борац, политичар и вођа. Био је оптимиста и то је годило духовима под ондашњом аустроугарском окупацијом. Мржњу према Аустроугарској задржао је до посљедњих дана живота. Двадесет година послије Кочићеве смрти Милан Будимир је пророчански записао како дух Аустрије и даље живи међу нама, те поставио питање једнако актуелно у времену у којем живимо: „Може ли се политичка самосталност Јужних Словена изградити све док они културно и политички робију Западу? Хоће ли Лујо са својим Јабланом моћи да победи тог најопаснијег противника, чију је моћ Кочић тачно наслућивао“?

 

Др Боривоје Милошевић

Бања Лука