„ДОДИР ДУША“ – СМИСАО И КРВОПРОЛИЋЕ: РОМАН ЛЕКАРА И ПИСЦА ДР МИЛАДИНА ЋОСОВИЋА О ПСИХИЧКИМ ПОСЛЕДИЦАМА РАТА

ОПЕТ УПОЗОРЕЊЕ

Често пишем дугачке текстове, који нису за Интернет. Али, сматрам да озбиљним темама не могу да се бавим брзо и површно, а понекад ни прекратко. Зато молим читаоца који нема времена и воље да не чита. А ко има времена и воље, читаће текст о једној књизи која се бавила трауматским последицама рата на нашим просторима последње деценије 20. века. Када гледамо збивања на Украјини, не можемо се не сетити наших јада.

 

КО ЈЕ МИЛАДИН ЋОСОВИЋ?

Рођен у Косаници код Пљеваља, својевремено лекар у руднику Шупља Стијена у родном крају, стручњак за медицину рада, Миладин Ћосовић је лекарски радни век привео крају под Рудником, а живи и пише у Горњем Милановцу. Приповедач и есејиста, Ћосовић је хришћански хуманиста, који се бави тешким, прећутаним и прецртаним темама наших живота. Једна од тих тема обрађена је у његовом роману „Додир душа“, који се бави психичким траумама насталим током рата за југословенско наслеђе 1991-1995. Роман је изашао кратко време после тих ратова, а очекује се његово ново издање.

Рат који се сада води на Украјини подстакао ме је да читаоце подсетим на Ћосовићев роман. Рат је, какав год био, страшан и тегобан по свако људско  биће. Јер, и када правда победи, ране остају.

И о томе треба писати и говорити.

О НАСТАНКУ РОМАНА „ДОДИР ДУША“:    КАКО СУ СЕ ОКУПИЛИ?

Где се, на једном месту, могу окупити Милан Гвозден, инжењер шумарства и учесник рата деведесетих из Фоче; Милош Крављачин, осветник из Крајине; Марко Ускоковић, депресивни нежења из Прислонице на Дрини; Драго Тараба, Србин из Хрватске, чију су породицу побиле усташе, а синови му се оженили Хрватицама; инвалид склон суициду Сретен Јаковљевић; страдалници Гојко Гроздановић и Момчило Дабић; гоњени антикомуниста Павле Ћерајић из Ниша, кога је неко од СПС моћника бацио у лудницу? Само у једном озбиљном роману, какав је „Додир душа“ Миладина Ћосовића.

Свака од њихових психодрама била би довољна за узбудљив роман. Млади лекар Цветан Радановић, који боелсницима приступа са највећом пажњом, каже Милану Гвоздену: „Ваша је животна прича за роман. Ако будем писао нећу је заобићи.“ Окупљени око дубина своје палости и страдалништва, свесни речи Достојевског да је стварност фантастичнија од сваке фантазије, налазе се пред искушењем силаска у дубину своје душе, онако како је то чинио Орфеј у потрази за Еуридиком.

Роман „Додир душа“ настао је као озбиљно суочавање са страшним ратом деведесетих година 20. века, који је многе људе претворио у нељуде, и који је и Србе учинио подложнима злу можда више него икад у њиховој дотадашњој историји. У својој књизи о Јовану Петровићу, Ћосовић бележи:“Јован је у годинама рата био савјетник предсједника општине, а посебно се посветио дјеловању у Црвеном крсту. Ријетко смо се сретали. Дошао је кад је чуо шта ми се десило шестог августа 1992. године. Прича банална, пошто одсликава тадашњу пљеваљску атмосферу објелоданићу је: у предвечеје враћао сам се са породицом са Отиловићког језера. На Трлици застој десетак возила на оба правца стоји, испред њих гомилица одрона. Помислих да их мрзи да склоне препреку, прелазим напријед, излазим из кола и бацам повећи камен под пут. Утом заграја група младића која је сједјела поред пута на пљеваљској страни, не разазнајем шта хоће да кажу. Бацам и други камен. Стрекнух од праска пушке и од рикошета што звизну поред мене. Исправљам се, гледам: видим човјека у каки униформи и са повезачом преко чела тридесетак метара од мене, заклоњен иза борића. Младић, крошњав, држи пушку на готовс и сиктећим гласом пријети: „Још један камен ако бациш, гађам у чело.” Подиђе ме црнохуморна мисао: „Миладине, глава ти је много јефтина кад је камен од ње вриједнији.” Али подилази ме и гњев: хоћу ли, нећу ли да бацим још један камен? Вјероватно бих и бацио, јер инат је гадан, али спријечи Милка: плаче она, плачу троје дјеце (двоје наше и једно комшијско), моли да уђем у кола. Питам крошњавка што држи уперен аутомат зна ли коме је пуцао преко главе; гомила испод ћути, он се цери. Одустајем, улазим у кола враћам се до извозне рудникове траке, спуштам до копа и поред њега улазим у град. Сјутрадан кад ми је један муслиман рекао, али с молбом да га нигдје не помињем, ко је дрипац што се с пушком јуначио, био сам и изненађен и разочаран: син најближег комшије из Косанице. Лијечио сам га док је био усранко, лијечио сам му родитеље, бабу, старицу од деведесетак година. Позвао сам комшију, али у разговору је категорички негирао да је то био његов син: „Миладине, то он није могао урадити”. Кад је излазио на врата одао се, злоба је проговорила из њега: „А јеси ли ти питао јуче да ли тај зна коме је пуцао преко главе?” Морао сам да се насмијем: „Одаде те поганлук, комшија, сад видим да је то био твој син. Него, пун си некаквог поноса”. „Јесам”, брзо је одговорио, „имам и чиме, мој син је јунак.” Посавјетовах га: ,,Не заборави на народну мудрост: Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси!”

Кад сам Јовану испричао о тој својој догодовштини, рекао је да му је драго што све посматрам са филозофским миром. „Зла времена и људи, а зло је доба кад се будале докопају оружја, па се паметни морају склањати и ћутати. Ови брадати мисле да су заштитници Срба, не знају да су срамота за овај град, да се коцкају са свијетлом српском традицијом и историјом. Сад су важни, руља их велича, сјутра ћемо их се стидјети. Јадни смо ми кад нас овакви бране.”

Одговорио сам, да ја посматрам, биљежим, пажњу ми плијени понашање народа, сада кад је замрачена и уздрмана друштвена клима, па се талог дигао на површину.

Питао ме Јован хоћу ли тужити дрипца који ми је пуцао преко главе и пријетио да ће гађати у чело. Угрожавање живота је кривично дјело.

Не, нећу, о томе сам размислио. Испод достојанства ми је да се вучем по суду са једним неписменим примитивцем. Он је доказ како нека особа може ниско да падне кад нема моралну снагу да заузда мрачне пориве. Остављам му да памти и прича потомству како је некад био „јунак” па је „храбро” пуцао изнад главе, пријетио да ће пуцати у чело једном познатом пљеваљском љекару.“                                   Ћосовић додаје:“У дневничким биљешкама оставио сам запис: „Откад је почео рат у Пљевљима су се појавиле неке нове патриоте: забрадатили – то им је препознатљиви знак, иако ни један од њих не зна зашто су некад српске  комите, што су штитиле народ у злој турској империји, носиле браду – повијени у раменима као да носе товар свих српских несрећа, мутног погледа из кога бију наврли пориви, на раме објесили аутомат, опасали реденике и парадирају градом. Носе оружје пуни себе. Као обични грађани били су мали, невидљиви, безначајни, своје стање компензовали су празном психичком надградњом видјећи себе важним; но, нешто је ипак недостајало да их важним виде и суграђани Недостајало им је оружје – та важна психичка протеза са којом они стичу сигурност, постају опасни, застрашујуће дјелују на околину. Остало је штошта некрштено у души неких Срба, још у себи носе малог паганина. Исус је поручио: „Ко нож носи, од ножа ће погинути.” Ружан су утисак остављали ти брадати младићи што су наоружани парадирали градом. Са родољубљем се не парадира, од њега се не прави лијепи излог, оно се у души носи, родољубље је племенитост на којој човјекољубље израста. Родољубље обавезује да се за своју домовину и свој, народ кад затреба храбро и часно ратује. Недостајало им је оружје – та важна психичка протеза са којом они стичу сигурност, постају опасни, застрашујуће дјелују на околину. Родољубље обавезује да се за своју домовину и свој, народ кад затреба храбро и часно ратује.“

Трагични јунаци романа „Додир душа“, лишени осећања смисла рата у коме су се нашли, као да провирују из Ћосовићевих дневничких записа. Срби, уплашени, забасали на крвава поља историје, а у нади да ће избећи оно најгоре.

 

О МИТРУ ПЕРОВИЋУ

Митар Перовић, професор на Универзитету, ради на Неуропсихијатријскоj клиници у Београду. Иначе, предаје неурологију и психијатрију. Кабинет му је пун слика и предмета болесника који су их поклонили у знак захвалности. На месту где је, у време оно, стајала Титова слика, сада стоји слободно сликана представа космоса који букти: настанак свемира. То је мандала. Професор воли мандалу, јер га она подсећа на силу Творца и човекову немоћ. Мандала буди његова позитивна осећања према пацијентима и сарадницима. Перовић је, као млад асистент, завидео старијим колегама који су објавили књиге. Али, кад је сам почео да пише и објављује, видео је да то није све, и да се увек хоће још. Човек никада није задовољан. У свом кабинету има и много књига. Чита, кад стигне. ( Предахе, иначе, доктор сматра својеврсним ленствовањем. Верује само у рад. ) Перовић скупља сувенире из целог света, да га подсећају на путовања. Родом је из Глиснице, у близини планине Љубишње. Потиче из средине паметне и честите. Мајка је умела да ради све: шила је, прала, ткала; сећајући се прошлости, Перовић схвата да воли своје рано детињство. Често се селио јер му је отац био официр.

Иначе, редовно води дневник о својим сарадницима, али у њега записује и нешто од стварности у којој пребива.                 Описује, између осталог, стање изолованости Србије и беду у болници у којој ради, у коју стално стижу нови пацијенти из Босне и Херцеговине, тешко осакаћени ужасима рата. Ни на Авали, на коју оде на излет са женом, нема мира: чују се топови како грувају у Босни. Њега веома узнемирава судбина народа коме припада – какав је смисао те мучне, трагичне, каткад сасвим апсурдне историје? Зашто нам је дато да гинемо, и то ми, мали народ, коме је билошки опстанак стано био угрожен? Истрчавали смо пред руду, жртвовали се и кад то није било потребно. Шта смо тиме постигли, ако смо ишта постигли?

Перовић у својим записима осуђује сушичавог Гаврила Принципа, због кога је страдало милион и триста хиљада људи, његових сродника, које нико није питао да ли одобравају тај чин, безуман, дрзак, изазивачки. Међутим, глас савести му ипак каже да угњетени мали народи понекад морају посегнути и за очајничким чиновима, да би одбранили своју слободу. Слобода је саставни део нашег идентитета. Без ње нисмо људи. Ипак, мора се живети, живети: шта ћемо са бедом у којој смо се обрели, и коју не можемо да надиђемо? Већи од Принципа је, писао је Перовић, деда Аврам, гувернер банке, који је победио хиперинфлацију насталу 1993. године. Зато што је он умео да паметно поступи, да народу пружи наду после тешког периода у коме се није живело, него само преживљавало.

Средином јула 1995, на клинику долази млади доктор Цветан Радановић, кога Перовић у први мах задужује само за праћење ступорозног болесника Милана Гвоздена. Саветује га да се не боји Гвоздена, који је дошао са ратишта са тешким психичким последицама. У разговору, Перовић упозорава младог колегу да ће се суочити са разним искушењима; стално ће се питати да ли да верује Бели Хамвашу који огорчено каже да за човека нема довољно тешких речи да опишу његову недостојност, или пак Максиму Горком за кога човек гордо звучи. Препоручује му такође да за себе запише подстицајне мисли из Библије, дела Светих Отаца, хуманиста, познатих психијатара. Пацијентима је потребан лекар пун оптимизма и унутрашњих зрачења. Такође га учи да се не хвали својом помоћи онима којима је та помоћ потребна, јер је самохвалисање својеврсни паганизам, као онај грчки. Добра дела треба скривати – то је хришћанство.

Старо питање – да ли је човек боголик или демонолик постављено је и овде. Психијатри могу, и морају, да упознају и једну и другу страну људске природе. А то је изазов и за њих и за ближње.

Радановић иначе потиче из старе београдске породице, интелектуалац је, леп и скроман. Ожењен је и има двоје деце. По свему судећи, биће то добар лекар, мисли Перовић.

Путујући са женом ка завичају, Пљевљима и планини Љубишња, Перовић поново размишља о стању у коме се народ нашао. Он, педесетпетогодишњак, не може да схвати ко је луђи – да ли његови пацијенти или Београђани који, нехоспитализовани, шетају улицама. Јер, како се они мире са стањем у коме се град обрео? Зашто подносе све што се дешава као да се ништа не дешава? Београд је, сматра Перовић, од мирног и пристојног града, постао легло криминалаца и свакојаког олоша, који користе  рат као оправдање за своја непочинства. С друге стране, то је град под строгим надзором оних који нам зло мисле. У њега сваки час стижу страни политичари, пуки уцењивачи.

Што је старији, Перовић све више машта о повратку у родну Глисницу, јер му завичај много значи. Побећи, нестати, одморити се од свега у прапостојбини, у којој је човек сједињен са почелима, у коме природа налази пут до њега – то је чежња која се рађа у души сваког ко се не мири са злом, сваког ко није спреман да завија у вучјем чопору. Али, с друге стране: шта да ради са пацијенитима? Коме да их препусти? Перовић је човек одговорности, који се не мири са напуштањем бојног поља зарад сопствене удобности.

У разговору са супругом, он изненада поставља питање смисла стварања света и човека, јер се, ни после очишћујућег потопа, нису рађали само добри људи. Супруга Љуба каже да би то било и немогуће и непотребно, јер би, да су сви једнаки, били пуки клонови, а Бог је желео разноликост.

Перовић је подсећа на противречја:“Ти волиш да се играш с јагањцима на ливади, али и да поједеш јагњетину. Слика срне у шуми призор је за гледање, а ја волим срнетину. Лепота лепоту једе“. И овде се јавља противречје, оно о коме је писао Виљем Блејк: да ли је могуће да је иста рука створила тигра и јагње?

Кад су до таште стигли, зет јој даје инфузију и они се, лепо расположени, шале. Старица је, још увек, снажна да поднесе усамљенички живот планине.  Перовић одлази да потражи друштво. Мајка смирује Љубу која се плаши да  јој се супруг не препусти алкохолним заносима мушког дружења, и каже јој да је њен муж озбиљан и одговоран, чак и ако узме чашицу више. Заиста, доктор је са пријатељима и попио, али је остао трезан и кренуо у родно село. Уживао је у свом дому, гледао природу; међутим, потмула топовска канонада од Горажда га дубоко узнемирава, и он замишља своју кућу срушену. Доводи жену и ташту у Глисницу, и пита се – зашто негде не земљи мора бити рај, а другде пакао.

Рат узнемирава, троши, ломи, мења постојање. Не само својим непосредним учесницима, него и онима који, као Перовић, настоје да појме шта се око њих збива.

Док борави у свом крају, Перовић ипак остаје лекар: прегледа извесног Марића, човека из суседног села, разочараног после смрти мајке. Крио се иза њене строгости, а сад је изгубљен. Занемарио је своју жену и децу. Перовић му строго заповеда:“Жена хоће мужа и домаћина, деца оца, а ти болестан, идеш од доктора до доктора, од врачаре до врачаре. Врати се жени и деци, Марићу!“                                             По повратку из родног краја, Перовић прво размишља о магистарској тези колегинице која се бавила трансцеденцијом код шизофреничара. Читајући Сатртрове „Белешке о лудоријама рата“, он постаје незадовољан својим стилом. Иако има мисао и зна шта би требало да каже,  не успева да забележи оно што хоће на начин за који верује да је истинит, јер му је стил недовршен, некако крвгав. ( Мада цени Сартров стил, у свом дневник Перовић се обрачунава са Сартровом равнодушношћу према женској лепоти, која наводно не дозвољава да се живи на интелектуалним висинама.)

Док гледа рат и несрећу око себе, размишља и о Богу:“Бог није себичан, не сеје по васиони бића да би у њиховој пропадљивости огледао свој самољубиви апсолут“.(1)

Расправља и са својим народом, коме је слобода била лепа у доба ропства:“Толико су чезнули за слободом да су себе почели вредновати по мртвима ( изгинулим за слободу), а не по живима. И како у данашњици пуној рата и злочина човечност изгледа драгоцена“.

То, у ствари, и јесте кључно питање Косовског завета: да ли је пред нама зоофилна или некрофилна прича која успоставља идентитет? Да ли смо, због толико смрти којих смо се нагледали, кадри да живимо?(2)

Мучи га и питање зла и злочина. Ако има људи који су спремни на злочинства, и оних који су спремни на жртву, шта то значи у устројству свемира? Ако је убилачки нагон уграђен у човека, онда је Бог за то одговоран…Уосталом, у овај рат су прво кренули криминалци, да би испали „патриоти“, а затим и сиротиња, да би изгледала, бар једном, важна. Живећи вековима у беди, Срби никад нису имали памети у преломним временима, сматра Перовић.

Увек је тако. Чувени Милграмов оглед, када су, показује да су се злочинци правдали наређењима препостављених и добром науке, а аутономне личности у томе нису хтеле да учествују. Кажњивост за злочине требало би да расте у складу са величином држава које злодела праве.

Док је Перовић боравио у завичају, Радановић је, да би из духовног мртвила будио пацијенте, позвао свештеника, о чему му Бучановић, назадовољан, реферише. Међутим,  Перовић указује да је младог колегу препоручио Владета Јеротић, при чему Радановић отворено брани религиозну психологију, тврдећи да човеку није довољна индивидуалност, него му треба и саборност. У расправу се укључи и лекар Јакић, који је од детњиства био верник, али тек после комунизма може да редовно иде у храм на молитву, и да ужива у Литургији, кад му се чини да и свеци са иконостаса певају. Читање свеоотачке литературе му помаже да поднесе бесмисао.

Перовић се, са своје стране, пита да ли на биологију може да утиче духовност, а Бучановић тврди да је ипак религија за здраве, а не за болесне. После тога управник института бива предложен један скуп посвећен питањима душе, на коме би требало да учествују и болесници.

Перовић, у запису „Метафизички плач над реалношћу“,  код себе уочава да му смисленост, којом настоји на надзире стварност, постепено измиче, и да се претвара у гнев. Народ је у тешком стању. Донедавно је уљуљкиван у колевци заједништва, у колективном егонцентризму, а сада се разуларио и пун је гнева:“Пошто народ не умије и не може да се ослободи егоцентризма, а реалност га је обезвредила до огољености, у њему, по логици, кључају незадовљоство и агресија“. Перовић пише своје белешке између осталог и зато зато што се осећа као наивно и немоћно чобанче пред суровим светом.

У околностима у којима смо се нашли, сматра Перовић, основно је питање – шта је човек. (3)

За Лава Шестова, човек је звер која обитава у јазбини и лиже своје ране. За Фројда, несвесно је подземље у коме свесно крије своје трауме. Трауме се пробијају у стварност кроз анскиозност и неурозе. Нужно је освестити само језгро трауме. Јунг је несвесно видео као извор енергије, а средиште личности је видео између свесног и несвесног. С несвесним треба бити у вези, читајући снове и архетипове. Будизам тражи самоочишћење путем убијања свих жеља, па и жеље за животом. То је нихилизам самоумртвљености. Човеку, ипак, додија све, укључујући и свест.

Перовић исповеда своју животну веру, која је далеко од мрачних понора оних што су посумњали у човека и његове лажне вредности. Свет ипак постоји и дарује нам своје дарове:“За средњи сам пут, испуњен малим вредностима, у коме се преплићу осмех, срећа, бол и несрећа, песничко надахнуће и метафизички плач, чаврљање дечјих гласова, пој птица, ромор кише и мирис цветова. Природа је прекрасна. Зашто у њој не уживати свим чулима?“

Живи се у доба када се, после Хајезенберга и његовог принципа неодређености, зна да све утиче на све. Космос је у суптилној равнотежи. Неки пацијенти успевају да вољом победе рак. Данас, кад се нуде различити, често и противуречни, путеви, час Христа, час Буде, час генетског инжењеринга, лекар, по Перовићу, мора да нађе нуминозно у пацијенту. Није довољно само давати дијагнозе и писати рецепте. Треба подржати Радановића, сматра Перовић.  Он је кренуо путем спајања религије и психологије.

Поставши нови директор клинике ( на његово место долази Бучановић ), Перовић, у говору који држи, истиче да се Срби морају ослободити митске слике о себи и угледати се, у добру, па и у предстојећој косовској драми, на патријарха Павла. Он оштро критикује и криминализацију друштва.

Чврст у својим ставовима, али не и крут да не би препознао човекову отвореност ка различитим путевима налажења смисла, Перовић је лекар који дубоко размишља о свему што се тиче нашег места и улоге у свету. Састрадалник свог народа, он му не прашта грешке и заблуде. Срби су увек остали пубертетски народ, у најбољем и најгорем смислу те речи; спремни на жртву, часни, одани, гостољубиви, слободољупци и јунаци, они су истовремено и зависни од туђег мишљења, лако падају при првом неуспеху, очајавају.И то их води у пропаст.

Зато Перовић сматра да Срби најзад треба да постану зрелији. Јер, немају више крви да је проловају. О томе је, у свом огледу „Отаџбина и интелигенција“, писао Владимир Велмар – Јанковић:“Било је у овој несрећи нашој тренутака, и ти тренуци још се враћају и сад, кад је човек ужаснуто морао да се пита да ли је потребно да увек у историји тако скупо плаћамо своје враћање себи самима? Да ли је увек потребно толико жртава да дођемо до пресудних сазнања о себи? Да ли је заиста крв оно најјевтиније што имамо? Не говорим сад о том каква су сазнања наша о другима, и не о томе како да се прилагођујемо свету око себе. Увек је у историји важније и пресудно сазнање о себи и враћање себи. Увек је снага и органска историјска линија народне историје зависила више од унутрашњих сила народа него од спољних прилика. Јер народ може и да буде побеђен али не мора зато да се распе, може да изгуби државу али не мора нечасно да је изгуби, може да гине али не мора бесмислено да крвави и пропада.“

Као такав, Перовић је спреман да се суочи не само са изазовима свог посла ( који је служба, а не пука професија ), него и са моралним хаосом у коме се Србија обрела у рату за југословенско наслеђе 1991 – 1995. Он устаје против криминализације земље у име „патриотизма“, он не пристаје да се удбаши мешају у његов рад са пацијентима, он неће да буде човек без става и пузавац пред моћнијима. Веру у Бога сматра правом слободног логонаута ( а сваки човек треба да је такав) и нема намеру да психијатрију сведе на пуку научност. Чврст, одлучан, али лишен дводимензионалности, он је поуздан осланац како својим колегама, тако и пацијентима.

РАДАНОВИЋЕВИ ИЗВОРИ ОПОРАВКА

Млад лекар, одушевљен својом службом, доктор Цветан Радановић се нашао пред групом пацијената који су, на овај или онај начин, оштећени ратом. Како приступити рањенима ратом? Шта им рећи? Зар је могуће да свет има смисла ако се у њему толико гине, страда, ако људи постају психичке наказе? Рат је велики убица душевног здравља. Он помера границе, разара светове, отвара пут у поноре из којих је тешко изаћи.

Професор географије Милош Крављачин је из Загреба. Радио је у Глини, а 1992. усташе су му убиле жену и двоје деце. Прича неповезано, булазни о страшним примерима које је видео, о извађеним очима и цревима. Осећа се као миш. Марко Ускоковић је из Прислонице на Дрини. Родитељи му живе у Ваљеву, а он је у болници тек три дана. Себе сматра осветником за распад Југославије, а циљ му је  да убије немачког вођу Геншера, који је главни кривац за рат. Драго Тараба, из села поред Книна, има дубоке трауме из Другог светског рата: усташе су му убиле родитеље, браћу, сестре. Он је гледао њихово страдање. Синови му живе у Загребу, ожењени су Хрватицама, а деца су им крштена као римокатолици. Павле Ћерајић је економиста из Ниша. Жена и дете нису са њим. Живи као подстанар. Против њега, сматра, постоји озбиљна завера властодржаца.

Млади доктор Цветан је, на основу Перовићевих искустава, већ знао да однос пацијената према лекару јесте или однос према магу или према психотерапеуту – медицинару. Једни пацијенти од њега очекују чудо, а други лекове. Али најбољи, мада најтежи пут, јесте отварање кроз разговоре и размену узајамности.  Докторов људски контакт јесте и мора бити  изнад сујеверја магије и незаинтересоване стручности, која се ослања на лекове.

Зато је Радановић своју стручност повезао са православном вером. Он зна да свештеник и психијатар могу да раде заједно, и да је то прави пут ка исцелењу, као обнови целовитости. Јер, грех, као основа сваке, па и душевне болести, разбија целовитост личности, управо онако како је о томе говорио познати руски религиозни философ, свештеник Павле Флоренски:„Без љубави – а за љубав је пре свега потребна љубав Божија – без љубави личност се расипа у крхотине психолошких елемената и момената. Љубав Божија је везиво личности./…/Грех је момент раздора, распадања и расула духовног живота. Душа губи своје супстанцијално јединство, губи свест о својој стваралачкој природи, губи се управо у хаотичном вихору својих сопствених стања, престаје да буде њихова супстанција. Ја се дави у „унутарњем потопу“ страсти. /…/ У складу са слабљењем свести о стваралаштву, самоделатности и слободи, читава личност се своди на механичке процесе у организму и, пројектујући напоље последице сопствене немоћи, оживљава спољашњи свет.“

Радановић зна да, у крхотине разбијена, душа мора да се исцели и зацели – и зато је он предани следбеник религиозне психологије.

Ипак, тешко је радити са душевним болесницима. Човек мора да има добар ослонац у свом дому, у топлини породичног станишта. Код куће га чекају најмилији. Има оца и мајку, Ђорђа и Љубицу, супругу Душанку, десетогодишњег сина Марка и петогодишњу ћерку Мају. Са њима обедује, разговара…Деци посвећује време и пажњу.                               Кад је стигао са посла, ћерка свима каже да тата лечи лудаке, на шта јој Цветан вели да су то само људи другачијег мишљења. Кућна радост је потпуна: Марко је написао леп састав о бакиним рукама, и отац га помно слуша. За то време, бака спрема колаче.

Понекад Цветан стигне да заигра кошарку са својим оцем и сином: три поколења се радују једно другом.

Са супругом се слаже и воли је, а она је увек спремна да му помогне, чак и да чита дневнике његових пацијената, указујући му на корисне трагове у њима. Мада га повремено одушевљава љупкост медицинске сестре која ради са њим, Цветан увек пази на себе, јер зна да му је супруга љубоморна, чак и на мисли које би посветио некој другој.

Настоји да се, после тешких тренутака, опусти, између осталог и у загрљају своје Душанке. Иако проводи лепе тренутке са женом и одмара се, опет се повремено буди са стрепњом у срцу. Он не може да помири своју срећу са несрећом пацијената.                                                                     Велики ослонац му је отац, син старе грађанске породице, коме је комунистичка власт отела стан. Сада, у његовом породичном стану, живи пензионисани генерал КОС-а. Када се Радановић нађе на удару удбаша који на њега крећу јер је пустио политички сумњивог Ћерајића, отац му помаже саветима и подршком.

Целу породицу погађа страдална судбина Срба. Тако 5. августа 1995, Радановићи гледају колоне избеглица из Крајине. Сви су згромљени, нарочито страдањем деце.(4)                Хрватима је Америка дала инструкторе, Немачка паре, а Иран оружје. Није вредео мудри вођа тамошњих Срба, Јован Рашковић, каже Радановићев отац Ђорђе. Туђман је по сваку цену желео рат. Шта ће бити са Србима у Босни и на Косову кад се цео свет заверио против нас? Узрок наших патњи је тај што вође, зарад историје, олако жртвују народ. Хвалимо се победом у Првом светском рату, а не помињемо колико нас је она биолошки осакатила, размишљају Радановићи.                        Доктор Цветан умногоме личи на свога оца. Оштар је у одбрани правде и начела, али је добар и племенит човек. Ђорђе је расправљао са свима који нису хтели да гледају истину – са генералом КОС-а, који му је отео стан, као и са неким Личанином о ослобођењу Београда:“Не бисте Дрину прешли да Дражи с леђа није ударила Црвена армија“. Генерал КОС-а у пензији својевремено је говорио Ђорђу:“Шта хоћете ви, српска буржоазијо? Је ли вам тијесно од пролетера?“                                                                   После свађе, мире се. Генерал прима једну избегличку породицу, а Ђорђе, иако је суд пресудио у његову корист и вратио му породични стан, генерала и његову супругу  остави у том стану. Затим се и Ђорђе и његов доскорашњи опонент стављају у службу избеглица, превазилазећи поделе из рата и пораћа истинским родољубљем.                                                   Ћосовић је, у лику доктора Радановића, сина часног и честитог оца, понудио идеал лекара – хришћанина, који свој однос према пацијентима заснива на служењу Богу и ближњима. Наука се не пориче, али наука је само помоћ човеку да остане на путу љубави који је пут жртве. Зато, чак и кад није крив, као у случају несрећног Драга Тарабе, који је, током „Олује“, дигао руку на себе, Радановић осећа своју кривицу и искрено пати, мада доктор Перовић настоји да га утеши и укаже му на дубље узроке догађаја. Како је рекао Николај Берђајев, хришћанин не живи као тужилац, него као оптужени: зато је Радановићу тешко.                                               Ипак, вера, нада и љубав у њему су јачи од свих изазова нихилистичког доба у коме живи. Он ће се, док траје, борити за сваку људску душу.                                                     БУЧАНОВИЋ                                                                               У Ћосовићев роман улази и доцент Јаков Бучановић, цинични и ружни педесетогодишњак, скептичан према религији: „ Кад неко у цркви метанише, у њему ђаволи коло воде”. По Бучановићу, постоје нормални људи, који живе на свакодневан начин, и они који стреме Богу, потискујући нагоне и тиме их још више будећи. Иначе, Миладин Ћосовић га слика као часног, али крутог, човека и каже да он „сваког дана рађањем сунца објелодањује себе, дан сечивом располути на аргументе за себе и против себе, а аргументе својих погледа дигне високо, бјежи од дохвата обичних смртника“.                                                                                 За време консултација, Бучановић упозорава новодошавшег Радановића на Гвоздена, који је доктору Цветану, чим га је видео, туђим гласом рекао: „Овај човјек је без душе“. Млади лекар тврди да Гвозден на души има тежак грех, а Бучановић, поричући сам појам греха као упоребљив у психијатрији, упозорава да се према пацијентима не треба понашати „поповски“.                                                                           Перовић такође опомиње Радановића да се превише не  не расплињује, јер може пацијенте везати за себе, а тиме и сам упасти у њихов свет.                                                                    За време једне сеансе, пацијенти критикују Бучановића да је хладан и атеиста, на шта им он одговара да ју ту само да их опорави и врати на ратиште. Тада се један од учесника сеансе, Гојко Гроздановић, успротиви Бучановићу, и каже му да пацијенти нису стока, чудећи се онима који одлазе у лекаре само да би упражњавали своју моћ:“Немојте ратовати против нашег лудила. Немојте га убијати великим дозама лијекова јер нас умртвљујете – не живимо, вегетирамо; мирни смо, али беживотни. Помозите нам да са нашим лудилом разговарамо, да га не гледамо као крвног непријатеља“. Гроздановић, после упозорења доктору Бучановићу, на сеанси говори и о Сребреници, која је била победа, али не и тријумф – јер није била великодушна.      На крају се опет обраћа Бучановићу:“Помозите, господине доценте, да нам се живот врати“.                                                 Заиста, на крају и код Бучановића долази до промене; он, наследивши Перовића на управничком месту, постаје приснији са пацијентима.                                                            СТУПОР КАО ИСХОДИШТЕ СЛОМА                              Један од кључних ликова романа „Додир душа“, Милан Гвозден, налази се у тешком стању ступора, и изгледа као неко коме се не може приступити. Заточен у лавирниту своје душе, он чека Минотаура смрти. Радановић покушава да разговара са Гвозденом. Од других сазнаје да је он из Фоче и да је био инжењер шумарства. Гвозден говори мало, али на питање шта му се десило, ућути. Покушао је самоубиство. Радановић позива овог ступорозног болесника да заједно врате душу на њено место. Овај, на реч душа, бурно реагује, кричи, па му због тога дају лекове за смирење.                                Повремено, Гвозден тешке наступе беса. Болничар успева да  га убеди да по соби у којој је смештен треба да јури демоне, што овога смирује, бар повремено. Цветан Радановић, ипак, верује да је светлост која обасјава душевне болеснике неземаљска светлост, и да је треба пронаћи и у несрећном Милану.                                                              После посете Гвоздену ( био је заједно са Перовићем, при чему је пацијент, после велике дозе антидепресива, и даље у стању ступора ), млади лекар Цветан  од болничара Шаренца на увид добија његов дневник, који му се учини као драгоцен извор чињеница о човеку који толико психички пати. Уочи рата у Босни, Милан Гвозден је записао:“Народи се надимају од мржње, свако себе види угроженим, страх отвара мрачне подруме, авети прошлости чине их слијепима за правду и истину, причујујају  им се позиви предака да се дуг у крви мора наплатити”. После погибије Гардовића на Башчаршији 1. марта 1992, која је била повод за грађански рат, Гвозден бележи:“За рат се спремају, а од рата стрепе: знају да ће бити и прљав и крвав“.                                              Пацијент је, схвата Радановић, водио дневник да би сачувао човека у себи:“Та свешчица није мртва, она живи, слична је биљци која чека сунце и кишу да расте и цвјета. Штампане књиге су друго; кад их читају, аутор је далеко, неко ко је посао завршио и отишао“.                                                        Каква је била Миланова судбина?                                        Рано је Гвозден остао без оца и доживео кризу постојања. Отац му је био подофицир ЈНА; звао се Танаско. Погинуо је кад је дечак имао четири и по године –  младог војника је, на полигону, заштитио телом од активиране бомбе. Мајка Ранка је дуго патила, а онда је почела да се виђа и излази са лекаром Бруном, Јеврејином. Била је радосна, изгледало је као да живот у њој опет жубори; а онда ју је Бруно оставио, иако је била у другом стању. После тога, Ранка је абортирала, и упала у тешку чамотињу. Почела је да иде по кафанама и да пије. Миланови деда, тетка и стриц су настојали да је уразуме, а долазили су и ујаци из Билеће. Сви су је молили да не уништава себе – због детета. Она је, додуше, престала да пије по кафанама, али је наставила да то чини код куће. Гвозден бележи:“Због моје мрзовоље, упадала је у грчевит плач, песницама се ударала у прса, запомагала за Бруном. Тонула је у несрећу, говорила да јој ништа друго не преостаје до да се убије. Драга мајко, бољело ме је, неизмјерно бољело, што си се затворила у патњу, нијеси видјела да сам уз тебе на своја дјечачка плећа натварио терет бесмисленога живота“.                                                                         Старинског кова учитељ, Радисав Ћосовић, витез позива широког срца, спасава Гвоздена од бесмисла живота у таквој породичној ситуацији. Он га упућује на свет књига. Такође, Гвозден се од детињства учи да се напетости ослобађа кроз песме, приче и вођење дневника. Иако његова мајка није била ту да све чује, учитељ га је хвалио као доброг ђака. Комшије га, зато што је добар и вредан, воле, подстичу да издржи, али су дечаци из суседства љубоморни, па га, због става својих родитеља, што их њиме непрестано коре, избацују из свог друштва. Када је учитељ Ћосовић умро, Гвозден је био осмак. Говорио је на сахрани покојника о добром учи као о свом другом оцу.                                                                                    Син је повремено успевао да умоли мајку да не пије. Она престане, па опет почне:“Измијењивали су се моји успјеси и неуспјеси, посустајао сам и хрлио нади у сусрет; колико сам умио, чувао сам породични кутак“. Тако га је, у ствари, саветовао покојни учитељ, који га је увек опомињао да се не сме одрећи мајке, ма каква да је.                                               Гвозден се од детињства дружио са Русимом Мушановићем, чија је мајка Санија помагала његовој Ранки. Рашид, отац његовог друга, био је вредан човек, варилац, који је подигао лепу кућу. Милана је звао Пиргави, а свог сина Штркљави. Водио их је, скупа, на пецање. Када се Санија разболела од рака, Ранка ју је пазила са захвалношћу. После Санијине смрти, Ранка опет почне да очајава и стално да пије. Милан успева да то пресече и опет спасе мајку од ње саме. Ранка почиње да се виђа са Рашидом, и каже да би се радо удала за њега, али то не би одобрили ни Срби, ни Муслимани. Ни Гвозден се не слаже с мајчином везом, па односи са Мушановићима захладне.                                                Оставши поново у другом стању ( од Рашида ), и опет отишавши да абортира, Ранка добије сепсу и умре. На сахрани, Рашид га теши, а сестре од стрица преузимају бригу о Милану, при чему Брана, која ради у локалној болници, обећава дечаку да ће живети с њим и да се неће удати док га не испрати на школовање. Док сазрева, мајке се сећа са подељеним осећањима, и лепим и тешким; била је несрећна, али је и јурила несрећу:“Мислио сам: ех, да ми је мајка жива, макар и болесна, да знам да је у Фочи, да мисли на мене, да ми опере и испегла одјећу кад дође у посјету“.                   Растући, повремено се и тукао, а у дневник је записао да је такав и остао – миран је и повлачи се, али уме, повремено, кад изађе из себе, да буде жесток, агресиван.                                 Гвозден наставља да се дружи са Русимом, који га упозна са девојком Дарком, која се уда за Милана. Сам Русим се жени Разијом. Милан и Дарка добију сина и ћерку, и живе складно, бар на почетку. Она је професор географије, а он инжењер шумарства.                                                                          У једном тренутку, свакодневица више није довољна: Гвозден поставља себи питање о Богу и смислу постојања. Несигуран, попустљив према другима, једину утеху налази у природи и шуми, као планинар.                                                              Уочи рата, куне Босну и Херцеговину због онога што се у њој спрема. Плаши се за своју децу, али не жели да напусти завичај. Хоће да остане и да чини добро. Не пристаје да, као остали, памти уназад да би се унапред светио, и да се храни презиром и мржњом, да би био јак. У дневник уписује свој страх пред Богом, бригу да ће се остаци закланог народа светити, обневидели од страсти и мржње.                                   Читајући дневник свог пацијента, Радановић опажа да је он, уочи грађанског рата, записао речи неког Драгомира:“Не могу нас Српкиње нарађати онолико колико колико нас они могу побити. Наш одговор једном мора бити јачи од искушења, а то значи: прећи са трпељивости на језик оружја. А кад се латимо оружја, милости бити неће.“ У дневнику, док се спрема свеопшта несрећа, Гвозден је записао и следеће:“У босанским кафанама јадни, одрпани, презрени, одбачени, постају национални јунаци; ту је пуно Принципа, Алијагића, Јелачића./…/ Дивљакове очи стално вире из прикрајка“.Ствар је у томе што се непрестано морамо борити против паганизма у себи, али ми то нећемо. Зато јуримо у крв и смрт, сматра овај пажљиви посматрач.                                             Драгомир каже Гвоздену да у босанским суседима исламске вере нема ничега Божјег, јер они баш у Србима, својој бившој браћи, виде само ђаволе које треба уништити. Уместо да су, после Првог светског рата, сви  отерани у Турску, с којом су се и поистовећивали, остали су међу нама и постали усташе. Они завиде Србима, вели Драгомир, и зато ће их увек мрзети.                                                                  Гвозден је, иначе, уочио да босански Срби муслимане доживљавају као притворне и лукаве људе, који једно мисле, друго говоре, а треће раде, при чему све заодевају у источњачку мудрост. Али, грађански рат, по његовом мишљењу, није и не може бити излаз. Ништа не вреде братоубиства, рамишља Гвозден, јер ће, на крају крајева, све бити по вољи Евроамерике. Покушава, пре но што крвопролиће почне, да убеди Рашида да се склони у Сарајево, али старац одбија. Зна Рашид да ће га Срби убити да би му отели кућу, али неће ни са својим фанатицима, јер су им браћа одједном постала Арапи, а не Срби. Једном комшији, исламском фундаменталисти, Рашид је отворено рекао да су он и њему слични бедно недоследни; јер, кад су Американци ратовали против Ирака, босански исламисти су били за Багдад против Вашингтона, а сада су са Американцима против Срба.                                                                                       Рашиду највише сметају покварени интелектуалци, који људе хушкају једне на друге, несрећници попут Алије Изебеговића и Мухамеда Филиповића. Он Гвоздену каже да, пошто су обојица меке душе, њих у рату чека трагична судбина – њега ће убити, сигурно, а Бога моли да спасе Милана.                                                                                          У фочанском затвору некад је робијао Алија Изетбеговић, пише Гвозден у свом дневнику. Био је фин и прилагодљив, па је, због доброг владања, пуштен раније, чекајући свој час. И Туђман је робијањем постао популаран, док је Милошевић популарност стекао причом о равноправности Срба.  Сва тројица ће донети несрећу, и само несрећу.                                                                                 Рашид је заиста убијен, и то непосредно после Миланове посете, па муслимани сумњају да га је баш он и убио. То пада као огроман терет на Гвоздена, мрзитеља рата. А атмосфера је мрачна и тешка, јер је Фоча ушла у час таме:“Град у мраку ( неко је искључио главну градску трафо – станицу да би вршљање психопата било невидљиво ), Дрина хучи злокобно и пријетећи, вода се бјеласа, тече и као огромна змијурина чека да прождере људска тјела“.                                             У ствари, испоставља се да је Драгомир јубио Рашида, а затим наставио да пљачка и убија муслимане. Ускоро и њега неко убије. Ко? Не зна се. Можда Гвозден. Дневник Гвозденов се прекида када записује како му је неки од злочинаца међу Србима причао како су у локалном дому културе мучили и злостављали двеста муслимана. Срби више нису невине жртве, записује Гвозден са болом. И они су, авај, кренули путем недела.                                                           Гвозденова прича се наставља до психичког слома. У рату, жена га је оставила, а син му је остао без ноге. На наговор комшије муслимана, Дарка је сина, инвадида, одвела Русиму у Сарајево, мада он мисли да му је управо Гвозден убио оца. Она се спанђа са њим и побегне, а сина остави Разији, да га негује.                                                            Гвозден у рату одбија да пуца и убија. И даље осуђује злочине Срба према муслиманима, истичући да су стари јунаци попут Новице Церовића увек били људи према муслиманској нејачи.                                                                   Живи са ћерком и нада се обнови породице. Чуо је, погрешно обавештен, да је Дарка у неком муслиманском логору. Успео је да сина извуче из опкољеног Сарајева. Жену час жали, час мрзи, јер ипак сазна да га је оставила:“Зар је Бог заборавио моје несрећно дјетињство, додао му несрећу мог сина?“ Дарка и Милан нису били црквено венчани, а ни децу нису крстили. И то је терет на души несрећног човека, са којим не зна како да се носи.                                                      Одједном, дешава се нешто крајње необично. Дарка му се јавља из Немачке, и шаље знак да моли за опроштај. Деца се радују, а Милан је спреман да јој све опрости, само да би деца поново имала мајку. Креће у потрагу за оном која га је и волела и издала – чини му се да би се могло опет стати на своје ноге, да живот није потрошен, да је будућност будност. И да се из кошмара могу пробуди заједно.                          Успео је да нађе Дарку. Покуцао је на врата хотелске собе у којој се налазила са Русимом. Русим му је одговорио да не прилази, јер је убица његовог оца, на шта Гвозден каже да је он, баш он, ликвидирао истинског Рашидовог убицу. Тада Русим, у лавиринту из кога нема излаза, пуца у Дарку, па убија самог себе.  После тога, Гвозден доживљава коначни слом.                                                                                          Постепено, из терапије у терапију, несрећни Милан напушта своје ступорозне границе, и отвара се за човештво. Отворено признаје да му је доктор постао истински пријатељ, који му је вратио поверење у живот. Али Босна је, по његовом мишљењу, трајно унесрећена: Стамбол и Беч су по њој ширили мржњу, Тито је хтео братство без Бога, а религија их и даље, и још дубље, раздваја. Разрешавајући једно од потоњих питања у узајамном односу терапеут – пацијент, Радановић му вели да само Бог и добро имају неограничену вредност, и пита га да ли је Дарки стварно хтео да опрости или је хранио сопствени его, приказујући се као нови Бановић Страхиња.                                                                       Изашавши из болнице, Гвозден наставља своја размишљања и пише писмо о стању у Босни и Херцеговини. Срби, Хрвати и муслимани још ће се више отуђити, па им је једини пут да стекну зрелост тако што ће се обескоренити, па неће више тонути у својим митовима и заблудама. Јер, они се боре за слободу и национално достојанство да би у слободи убили и слободу и достојанство, каже Гвозден.                               А шта је са његовим животом?                                               Он је на граници, па ипак опстаје. Русим и Дарка су, на крају се испоставља, само су фингирали самоубиство. Разија јавља да су обоје у Сарајеву, прави и здрави. И ту је преварен, али се неће сломити. Деца, ако желе, могу да почну да живе са мајком, али он неће моћи.                                                     Милан Гвозден је човек који се скрхао од зла: од детињства је био угрожен његовом стихијом, која не бира кога ломи, и да ли је то дете или одрастао човек. Требало је носити не само крст свог детињег живота, него и крст мајке, која се, због удовиштва, предала потрази за срећом, као за сусретом. Али, разочаравала се, немајући ослонац ни у себи, ни у свету. А кад је Милан саздао своју породицу, и она се распала, и деца су морала да носе судбину оних чија је мајка одсутна, и то баш кад је одсудна за њихов развој. Ако се томе дода рушење мира у Босни и Херцеговини, распомамљеност грађанског рата, у коме Гвозден не жели да учествује, јер иза бусања у патриотска прса прозире крајње сумњиве личне интересе народних вођа у понор, онда је појмљиво зашто се његов ум помрачује. Јер људски ум није бескрајно издржљив; он се, као и свака посуда, може скрхати. Познати тумач културе и књижевности, Клифорд Герц, нас подсећа:“Хаос – вртлог појава лишених не само објашњења него и могућности објашњеа – прети да се јави у човеку бар на три тачке: на крајњим границама његових аналитичких моћи, на крајњим границама његових моћи трпљења и на крајњим границама његових моћи моралног просуђивања. Немоћ да се разуме, патња и осећај несавладивог етичког парадокса – постану ли довољно јаки и потрају ли довољно дуго – постају основне претње осећању да je живот смислен и да се у њему помоћу мишљења можемо ефективно оријентисати; то су претње којима свака религија, ма колико „примитивна” била, мора покушати да се одупре, ако хоће да се одржи”…                                                                                                Милан Гвозден није могао да схвати оно што се дешава ни у свом животу, ни у животу заједнице; његова душа је патила због мајке, због жене која га је изневерила, због рата с којим се није мирио; његова овејана људскост рушила се под налетом искушења. Па ипак, доктор Радановић није одустао да пали светлост у лагумима његове душе – и обасјање је дошло.                                                                                 Какав је парадокс у питању?                                                       Руски философ Семјон Франк, у својој књизи „Светлост у тами“, о парадоксу борбе између светлости и таме каже следеће:“О Богу као савршеној и свемогућој светлости говоре и псалмист, и праведни Јов, и пророк Исаија. „Јер је у тебе извор животу, твојом светлошћу видимо светлост (Псал. 36; 10). Бог, као светлост, толико је свемогућ да Га „ни мрак неће замрачити“, јер код Њега је и ноћ „светла као дан, и тама је као светлост“ (Псал. 139; 12). Бог „открива дубоке ствари испод таме, и изводи на видело сен смртни“ (Јов. 12; 22). И пророк Исаија поучава да ће човек који служи истинску службу Богу бити благословен и да ће тама његова „бити као подне“ (Иса. 58; 10). Тако „светлост“ већ у тим старозаветним провиђењима, а тим више у новозаветној благовести, подударајући се са природом самог Бога, представља највише, свемогуће, свепобеђујуће и спасоносно начело. Ова мисао садржи нешто што је немерљиво више од малопре поменутог схватања савремене физике по коме светлост наводно аутоматски „побеђује“ или „растерује“ „таму“ – једноставно зато што тама нема своје посебно начело, јер тама је одсуство светлости. Не, овде је реч о томе да свемогућа божанска светлост заиста надвладава и уистину побеђује таму као реалну силу, супротну и непријатељску светлости.                                                                                              Тек сад можемо да разумемо речи јеванђелисте „и светлост светли у тами“, и то у свој њиховој парадоксалности. Оне описују ненормално, противприродно стање света. Тек сад видимо да се метафизички свемогућа и по својој суштини победоносна светлост – савршена светлост која је откривање самог Бога и зато „обасјава“ сваког човека (Јн 1; 9) – емпиријски, у свету, налази у стању безизлазне супротстављености тами: ако тама, сасвим природно, није у стању да надвлада ту надемпиријску, божанску светлост, онда, са друге стране, и она сама, противприродно, није у стању да растера таму; тама њу не прима и некако је одбацује, не попуштајући пред њом. То је највећи замисливи парадокс, нешто што се заиста не може ни схватити ни „објаснити“, али се мора констатовати управо у тој својој непојмљивости и противприродности. „Светлост истинита“ (Јн 1; 9) (Исус Христос) је савршена и толико свемогућа светлост да „свет кроз Њега постаде“ – та светлост (Исус Христос) „у свету беше“ и „свет Га не позна“ (Јн 1; 10).“                                            У борби између светлости и таме, Гвозденова душа се препустила чистој и чедној светлост Господњој.             ЧОВЕКОМИШ                                                                      Професор географије Милош Крављачин је из Загреба. Радио је у Глини(5), а 1992. године, тврди, усташе су му убиле жену и двоје деце. Крављачин сматра да је он миш, а не орао, и да мора да гледа у земљу, а не у небо. Све му се десило јер је ушао у пакао рата:“Постанеш аутомат за убијање – не видиш лица, очи, само сјенке тјела док падају./…/Мени су убијени жена и двоје мале дјеце. У кући. Светио сам се“. Његово цијукање и опонашање мишјег кретања последице су свих траума кроз које је прошао:“Моја дјеца су извађене очи васионе“. Док, током групне терапије, трчи по просторији, присутни га јуре и хватају, и тек кад се смири, он изговара имена жене и деце: Јелица, Зора, Данко, па  заурла.

Доктор Радановић примећује извесне некохерентности у његовој причи о страдању породице, и настоји да му се сасвим посвети. Кад други оду, он га хипнотише и враћа у кућу у Глини, где се десио злочин. Крављачин је тврдио да су му жену и децу убили Хрвати, а у наступима лудила стално је причао да он није Зора, него миш ( тако је звао кћи, а Зора је тај надимак прихватала ). Међутим, током хипнотичке сеансе Радановић као да долази до темеља његове трауме: изгледа је да Крављачин убио жену због љубоморе, а по свему судећи пуцао је и у своју децу, па је од истине побегао у лудило. Када то саопшти Бучановићу, овај му вели да психотичнима не помаже никаква психоанализа, него само лекови. Млади лекар верује да би му помогла исповест, на шта Бучановић, који има извесне симпатије према новом колеги, осети сажаљење – кренуо је, тај Радановић, полетно, надахнуто, али ће се сломити. Јер, године пролазе, лекарска плата је испод нивоа озбиљне социјалне помоћи, и, на крају, уморан, психијатар с пацијентима прича све мање, а даје им све више лекова. И Србија је тешко погрешила што је, у рату за југословенско наслеђе, ушла у сукоб са осталим народима бивше заједнице – она помаже својим сународницима преко Дрине и Саве, а они је, ипак, презиру.                                                                                Крављачин је, након сеансе, имао халуцинације, после којих је ломио све око себе. Бучановић је оптужио Радановића да је крив због такве његове реакције, јер је хипнотисао пацијента, и вратио га у ратни вихор. Пацијент признаје да је сањао зенге и људе без главе, и пита се зашто је одбачен од Бога. Није чак ни крштен. Хтео је да се се крсти, скупа са децом, али је, вели, сада све касно.                                     Доктор Радановић га, у каснијем разговору, подсећа да су Срби са територије авнојевске Хрватске после рата напустили Бога, и пита га због чега су то урадили, на шта му пацијент одговора да је Бог допустио да их усташе кољу, и да је то разлог што су Личани, Банијци, Кордунаши напустили веру својих предака. Доктор се ипак не да, и пита га зашто су Срби из западних крајева наставили да, после рата, руше храмове које су усташе започеле да уништавају. Зар је за тим било истинске потребе, или су хтели да се додворе новој, комунистичкој власти?                                                                Крављачин тврди да није ишао на хрватску децу, али да јесте убијао одрасле Хрвате, и да ја запевао кад је побио онолико колико су они побили његових рођака 1941. године, међу којима су били и његови баба и деда по оцу. Не треба осуђивати Србе који су се дигли на оружје против нових усташа, јер другог излаза није ни било, вели Крављачин Радановићу. А осветили се нису довољно, јер на српској Козари двадесет година после Другог светског рата није било младића за војску.                                                                    Доктор му каже да би права освета била да су Срби рађали децу. Тиме би били Богу милији, а Хрвати би им завидели. То је Крављачину толико неприхватљиво и нереално, да он просто завапи:“Човјече, страх и само страх нас је натјерао да се латимо оружја, и покушамо изборити слободу. Лако је вама у Србији мудровати“.                                  Радановић нуди свом пацијенту да му у посету дође свештеник, да би олакшао својој души, али он поново каже да није крштен. Ипак, Радановић у храму Светог Саве нађе свештеника Јездимира, и објасни му код кога треба да иде – код човека који је, можда, убио своју породицу, коме, како сам тврди, не треба ни поп ни Бог, и који прети да ће се, после свега, убити.                                                                                                Да би га припремио, доктор Крављачину даје текст Владике Николаја о исповести.                                                             На групној психотерапији, пацијенти питају за човекомиша, који, после кризе, привремено није са њима. Доктор их смирује, мења тему и каже им да је свет пустиња пуна стрвинара, али да, упркос свему, има и оаза. И њихова клиника треба да буде једна таква оаза. Оаза смисла.                   Крављачину стиже свештеник Јездимир, коме овај каже да себе мрзи, а да њега, као свештено лице, презире. Ипак, разговор почиње, и несрећник признаје да му је отац био комуниста, који је на коњу улазио у цркву. Сам Крављачин је престао да верује у комунизам и братство са Хрватима у још у доба Маспока. Дошао је да ради у Глину, где су комунисти (међу којима су били и Срби) направили дом културе на месту на коме се некад налазио православни храм Пресвете Богородице, исти онај што је био место покоља за толике њихове сународнике који су ту страдали од усташког ножа.(6) У Глини је касније био жупник Фрањо Јурак, по Крављачину – само милосрђе и доброта; он га је срео у Загребу, надахнутог примером милосрдног папе Ивана Двадесеттрећег. Он није био србофоб.                                 Несрећни Србин пита свештеника Јездимира  чиме је Бог, после свих злочина које су починили, казнио Хрвате, а овај му каже да су они, јер се не одричу усташтва, кажњени као и деца наркомана – рађају се оштећени, али не телесно, него духовно. Отац Јездимир га упозорава да не сме да дигне руку на себе, јер ако тако уради, никад више неће видети душе своје жене и деце. Затим се, дуго и искрено, моли за ову рањену душу, после чега Крављачину буде боље, због чега ће се он захвалити младом лекару који му је свештеника довео. Треба да се крсти, а од доктора очекује да му буде кум.                  Када се Тараба обесио, а доктор Радановић почео да криви себе због тога, Крављачин му објасни да је пад Крајине сломио самоубицу и да је, схвативпи да ће му синови заувек бити Хрвати, дигао руку на себе. Крављачин, који се у међувремену крстио, опомиње Радановића:“Немојте, ради нас болесника, занемаривати породицу“.                                             Крављачин се, на крају, по изласку из болнице, предао Хрватима, да му суде.                                                                                Загонетка остаје – да ли је он убио своју породицу или није. У сваком случају, решио је да кривицу окаје.                          Крављачинов случај једна је од илустрација страшне судбине Срба из Хрватске, чије се трауматично искуство преносило са поколења на поколење, да би се пројавило у рату 1991-1995. године. Они којима су преци побијени нашли су се пред лицем обновљене НДХ, у којој за њих опет није било места. Многи нису имали снагде да надиђу буру и бес своје крви, и кренули су да се свете. Али, савест није мировала; на мукама савести, у сусрету са доктором Радановићем, и Крављачин је нашао себе, и кренуо је путем који га је водио покајању.                                                                      СУДБИНА ДРАГА ТАРАБЕ                                                       Лик Драга Тарабе још је једно оличење трагичне судбине Срба са подручја Лике, Кордуна, Баније и осталих тамошњих крајева. Злочини усташа из Другог светског рата су, по својој чудовишности, до неба вапијали. Тај несрећни народ је, као што је истицао Крављачин, помислио да га је и Бог оставио, а борба за голи опстанак га је, од 1941, гурнула у руке комунистима, који су руководили партизанском борбом. И они су пошли за Титом, халуцинаторно повероваши да ће, после рата, почети нови живот, у коме више нико неће бити крив што је Србин и православне вере; јер, вера неће бити неопходна – сви ће се, у светлој будућности братства – јединства,  легитимисати као људи, и никако другачије. Несрећни Срби са ових подручја ( не сви, наравно ) чак су решили да сами доврше оно што су усташе почеле: срушили су многе своје храмове и олтаре, само да би почели испочетка. И почели су да се жене и удају од племена из кога су усташе потицале – сматрали су то нечим што је у складу са новом епохом, која почиње и неће се окончати. И Тараба се нашао у заблудама епохе, а рат га је завитлао у нову таму.                                                                                          Разговор са о паду Крајине доводи до Тарабине исповести. Пошто су се његови синови оженили Хрватицама, које су децу крстиле у римокатолицизму, он их је питао зашто су дозволили да деца приме крштење код оних чији су преци у Јадовно бацили осамдесет пет братственика Тараба. Уместо синова, одговориле су снаје. Снаје му кажу да његови синови нису били крштени нигде, нити су хтели да се венчају у било којој цркви, па су оне морале да учине оно што је неопходно.                                                                                              Заиста страхотно искушење: убијани због православне вере, вечне препреке Риму на путу ка Истоку, западни Срби су мислили да ће, ако се те вере одрекну, успети да сачувају постојање неузнемиравано историјским ужасима. Да ће се у њима, разрешеним од прошлости, огледати ново сунце – сунце комунизма, у коме, као у Шилеровој „Оди радости“, сви ће људи браћа бити. И нема везе што су нас убијали – почећемо испочетка. Тако су веровала Тарабина деца.                 Када је пала Крајина, и када је схватио да ће му синови и унуци остати Хрвати, Тараба је дигао руку на себе.                       Радановић је мислио да је он крив што га није задржао у животу. Али, у питању није била само психичка криза, него криза свеукупног постојања, изложеног крвавом бесмислу српског 20. века. А томе није било лека.                              УСКОКОВИЋ У СВОЈУ ДУШУ                                                Марко Ускоковић је из Прислонице на Дрини.  Још као млад, напустио је Ваљево, и вратио се деди на село. Деда га је уобличио:“Он је храст урастао у земљу, и орао који вија по небу; орах у његовим устима ломи се као гранчица, а срце му је меко и њежно као мајски развигорац“. Сва природа и све животиње су га поштовале, а умео је да руком направи што оком види. По речи Исидоре Секулић, био је прави српски сељак:“Сељак је онај који еволуира у племића, то јест, човека у коме је земља развила карактер до херојства“.                                Иако је Марко желео да се ожени, није у томе успео. Имао је Тању, девојку са села, која је отишла у Ваљево. Он ју је пратио, и, на крају, у очају је напаствовао, да би остала у другом стању и, са дететом, дошла њему. То се није десило, и Тања је одбегла у Београд. Почео је да пије, па отишао у војску, у Вараждин, где га је запањила постмаспоковска мржња према Србима. Уосталом, сви су, у Титовој Југославији, мрзели Србе. Ускоковић је отпуштен из војске јер је ударио једног Шиптара који му се ругао.                         Тања му се јавила и позвала га у Београд, али је признала да је абортирала зачето дете. Кад се вратио кући, деда га је упозорио да се не покори Тањи, јер је она слична својој мајци, Гвозденији, жестокој комунисткињи, па ће јој, ако попусти, робовати читавог живота.                                                      Ускоковићев отац, Дане, био је мезимац, рођен после пет кћери. Његов отац, Живко, био је равногорац који је робијао, али син није хтео да иде путем отпора, него се приклонио комунистима. Леп и самодовољан, са средњом школом, Дане се оженио супругом факултетског образовања, па су се повремено свађали, и та атмосфера Ускоковићу није одговарала. Нису могли једно с другим, а ни једно  без другог. Дане је себи дозвољавао да се вуцара са лаким женама.                                                                                                   Ускоковић сведочи о свом јадиковању за Тањом после повратка из војске. Да би избегао тешке мисли, здружи се са неким Мујом Спахићем, и заједно праве сојеницу на Дрини. Мујо га упозна са девојком Субхијом, с којом се Ускоковић виђа у Братунцу и Сребреници. Деда каже да није паметно да се њоме жени, али она ипак остаје у другом стању. Родитељи јој не дозвољавају да се виђа са Ускоковићем, и склањају је, због срамоте. После тога се млади несрећник напија, а неки муслимани га, из освете, претуку.                                                 Желео је, свагда, да буде са дедом, а оца је презирао, јер је дотични живео само ради свог ћефа. Виђао је родитеље једном годишње, и једном је чак хтео да пљуне оца кад га је срео. Дане је, са своје стране, рекао сину да га презире, јер не може да нађе себи жену. Ипак, поред деде, који је био прави мушки ауторитет, Ускоковић је заборавио оца. А у муслиманку се, каже, заљубио јер му није било другог пута. Касније се, пред лекарима и пацијентима, исповеда, сведочећи о општем стању сопственог народа које га је довело до Субхије:“Српкиње неће на селу, неће да музу краве и чисте штале, свака би да смјести задњицу у град. А Субхија би пошла са мном и на сјеверни пол. Зато сам је заволео“. Покушао је, касније, да дође до ње, писао је породици која ју је склонила. Њен брат је рекао да они немају ништа против Ускоковића као човека, али да му је не могу дати по Алаховим законима, на шта пацијент Тараба примећује да је то што му је Субхијин брат рекао нешто сасвим природно:“Православци и муслимани се ни мртви не сахрањују у истом гробљу, а камоли да се у истој кући једни крсте, а други клањају“. Доктор Радановић покушава да Ускоковићу укаже на извесну утопичност његове жеље да однос са Субхијом заснује на секуларизму америчког типа. Јер, ми нисмо Американци. За мале народе секуларизам и национално равнодушје су погубни. Ипак, каже он, ако га је Субхија волела, тај брак би успео.                                                   Субхију су удали за удовца са троје деце. Ускоковић ју је једном видео са све четворо деце, од којих је најмлађе – Ускоковићево – највише грлила. Кад га је угледала, побегла је у кућу.                                                                                         После свега, Ускоковић се окреће алкохолу. Пије, па се чак и потуче са дедом. Бака се разболи од рака,  и он се привремено смири. После смрти супруге, деда је све немоћнији. Ускоковића, у то доба, спопадају мрачне, лудачке слике и помисли, а све се више гневи.                                                Опет се сукобљава са дедом, који почиње да жали што га је уопште довео на село. Ипак, још увек млад, он настоји да свој живот учини смисленим. Живећи сам, гаји стоку, изнајмљује сојеницу, почиње да резбари фигуре од дрвета. Таман кад се смирио, избио је грађански рат, онај страшни и крвави рат за који доктор Радановић сматра да је последица нарцизма малих разлика.                                                    Ускоковић, после филма о генералу Шпегељу(7),  којим је рат најављен, почиње да осећа страх да га не позову у војску. Гранични живот на Дрини у рату и злочини Срба и муслимана Ускоковићев страх додатно подстичу, и он се све више наоружава. Сањао је Дрину, мутну и крваву. Ноћу, с пушком, јурио је око куће. Комшије су га једва савладале и одвеле у болницу. После опоравка, мајка се с њим враћа у Прислоницу. Извесно време проводи са сином, а онда мора да се врати у Ваљево, где негује свог болесног оца. Повремено га посећује. Ускоковићев друг Мујо гине у рату, што га још више погађа. Пита се зашто људи на тако лепој реци каква је Дрина никад не могу да прогледају. Кад чује за таква његова размишљања у току једне сеансе, Милан Гвозден га загрли, и заиграју херцеговачко немо коло, коме се придружи и доктор Радановић, задовољан што је општење ступорозног болесника са неким ипак успостављено.           И Ускоковић је водио белешке о свом стању, препуне мрачних и тешких слика и мисли. Питао је доктора да ли је читао те његове белешке, и да ли му се гаде. Радановић га поучава каже да су мрачне маштарије као излучевине тела, и да треба да научити да се суочаваш са својим присилним помислима. Поучава га методи Франклове логотерапије званој парадоксална интенција: кад му се јави огавна помисао, треба да јој припрети да ће је јавно изговорити, и она ће одступити. ( 8)                                                                                 Ускоковић на крају исприча и о начину на који је дошао у лудницу – нека два Србина, злочинца, су га злостављала (или је то било само привиђење његовог подсвесног ), после чега је усамљеник из Прислонице кренуо у Немачку, да се обрачуна са Геншером као изазивачем рата. Тада је доживео слом. Заробио је злочинце који су га напали, и мислио да треба да их мучи и убије, али их је, на крају, пустио.  ( Да ли је и то био привид? ) Доктор му каже да су злокобни ратници можда дошли по њега јер је Ускоковић мирно живео док су они, с оне стране реке, крваво ратовали.                                               После свега, Радановић истиче да је његов пацијент, упркос халуцинацијама, на путу ка оздрављењу, и да ће бити отпуштен из болнице. Нека се врати кући, Дрина и природа ће га опоравити. Правиће скулптуре од дрвета. Нека се ожени и нека почне да се моли Богу:“Узлетите према орловима изнад клисура Дрине и над речицом Љубовијом хватајте их за крила. Са висина гледајте шта гмиже по земљи“, каже му психотерапеут који верује у бесмртност психе.                                 Ускоковић, по повратку кући, каже да му је на Дрини лепо. Фигуру ђавола, коју је правио у кошмарима своје психе, бацио је у Дрину. Мујо и Ускоковић се срећу. Субхија је, сазнаје, у душевној болници у Тузли. Њеног мужа, злочинца, убили су Срби. Мујо плаче – његовог брата и оца убили су Срби у несрећној Сребреници; он је, са своје стране, спасао једну Србкињу од силовања.   Сав бесмисао рата у коме нема места за човештво као да је пао на њихова нејака плећа.                                                                                                     Ускоковић изводи Субхију из душевне болнице, опоравља је и живи са њом. Она има трауме, јер је била мучена у рату. Мујо им доводи сина, и живот поново почиње. Могућ је.                                                                            Ускоковић је, од детињства, био човек акције, а не пасивног чекања. Трудио се да радом и борбом надиђе све своје невоље. Ипак, то је био израз унутарње несигурности; доктор је разумео Ускоковића, који је имао неурозу:“За „невидљиве“ неуротичаре и психотичаре карактеристично је да бол из детињства компензују радом, разним врстама стваралаштва, породичном сигурношћу, активностима које су знак успешног друштвеног функционисања“.                         Живот овог јунака на Дрини живот је гранични. По Ани Вукмановић ( оглед „Прекорачена граница: представа моста у усменој лирици“), „граница се у фолклору моделује као сложен феномен јер носи симболичко значење, па је стога истовремено физичка и метафизичка, припада сферама профаног и сакралног. Ако су границе „вештачки прекиди онога што је у природи непрекидно” /…/, оне су, као људски конструкти, елементи културе. Конструишући их, човек организује свет и чини га динамичним, сачињеним од заустављања и прекорачења, промена и трансформација. Границе су и оријентири помоћу којих се човек оријентише у свету, формира представе свог и туђег.                                          С обзиром на то да се границе могу посматрати на више нивоа: онтолошком, егзистенцијалном, социјалном, обредном, оне се образују различитим кодовима, актуализујући различите елементе своје амбивалентне природе (истиче се њихова пропустљивост/непропустљивост или отвореност/затвореност и сл.). Сходно томе, граница се концептуализује као временски прекид преломним тренуцима у годишњем циклусу (Нова година, летњи и зимски солистициј, смена дана и ноћи), као прекид у простору системом локуса и граничних зона (праг, врата, ограда, капија, обала, мост, вода, гора, почетак шуме, улаз у пећину, пут и сл.), као преломни догађај у животу човека и заједнице обредима прелаза (рођење, свадба, смрт), као антропоморфна граница означена човековим телом или представом о странцу или другом.“                                                   У том смислу, Ускоковић на Дрини, племенитој међи, настоји да пређе границу. Прелази границу примарне породице, да би се вратио првотности коју оличава његов деда; прелази границе сопствене националне заједнице, спријатељивши се са муслиманом Мујом и заљубивши се у Субхију, коју, после свега, преводи преко границе и са њом се венчава; на крају, прелази границу сопствене подсвести, и трага по њеним дубинама, правећи разноврсне скулптуре од дрвета, које изражавају тамну тајну. Јунаци српске епике, ускоци, живели су на граници, ускакали с једне и друге стране. Ускоковић је ускочио у своју душу, и тамо се борио са демонским светом помисли које су га узнемиравале, изобличавајући његов аутентични лик. (9)                                      На путу борбе, открио је језик љубави и спасао се – за друге. Дрина му је, после свега, опет постала племенита међа.                                                                                                       ЋЕРАЈИЋ НА УДАРУ УДБЕ                                              Пацијент Павле Ћерајић из Ниша, још један од ликова романа „Додир душа“ Миладина Ћосовића, жртва је политичких прогона са злоупотребом психијатрије. А тога је било у доба титоизма. Познати борац за људска права из тог доба, Томислав Крсмановић, у свом тексту о злоупотреби психијатрије у бившој Југославији, наглашава:“Захваљујући сведочењима бивших заточеника и напорима многобројних појединаца и група грађана, укључујући и поједине лидере данашње Србије, који су се од осамдесетих година прошлог века све успешније залагали за инплементацију демократских начела и људских права у Југославији, јавност је сазнала за већи број особа које су због изражавања мишљења биле кажњене смештањем у психијатријске болнице, где су задржаване више година, или до краја живота. /…/ Организована борба против ових злоупотреба почела је првог марта 1975. г. када је у Београду основана Директна акција за самозаштиту, која се после акумулације већег броја случајева злоупотребе психијатрије, тридесетог априла 1981. г. претворила у Акцију против злоупотребе психијатрије у политичке сврхе, чији су покретачи, осим мене, били београдски песник Драгољуб Игњатовић, правник Голуб Бакић и филолог Иван Прекајски.“( https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0085-6320/2011/0085-63201102257K.pdf)                                                             Ћерајић се, дакле, нашао на удару оног система који је створен још за време Броза.                                                                     Приликом једне групне терапије, пред налетима Гвозденовог беса, остали пацијенти себе доживљавају као нормалне. Ћерајић упозорава да стварност ван болнице није нормална, и да она, ако не убије одмах, убија натенане. Сам Ћерајић је у лудници из разлога који немају везе са душевним здрављем – дошао је у сукоб са врхушком у својој фирми, откривши пљачку коју спроводе припадници Социјалистичке партије Србије. Мрзе га, каже он, и желе да га униште, поготово зато што припада Демократској странци.        Његов отац је био руководилац који је покушавао да љубав своје породице купи поклонима, а мајка му је била хистерична. Са супругом и ћерком не говори, јер га не подржавају у тренутном сукобу са властима. Бесан, уверен да је у Србији и ваздух покварен од морално смрдљивих људи, Ћерајић се суочава са ставом доктора Радановића, који га подсећа да ни он није обраћао пажњу на жену и кћи, да је код куће увек био раздражљив, да их је потрошио бескрајним суђењима и судским трошовима, и да није чудо што се од њих отуђио. Онда се обојица суочавају са чињеницом да човек често чини оно што неће, и да би, у борби против неправде, ипак требало бити рационални.                                        Ускоковић, у једној расправи између пацијената, каже не верује ни у какво спасење. Сви људи су у позицији мајмунчета које треба да прогута змија. Ћерајић је, са своје стране, против фатализма, и сматра да се треба борити. Али он не верује у религиозна решења. Борба се мора водити у друштву. Зато он доктору Радановићу, који се исповеда једном годишње, каже да је исповест само за млакоње, али га овај упозорава да, док кривицу тражимо само у другима, а не и у себи, водићемо рат са ветрењачама.                                            Радановић Ћерајића отпушта, сматрајући да он није никакав болесник, и да сам може да се лечи, али томе се успротиви Бучановић, чекајући одобрење Перовића; јер, комунистички моћници су насилно хоспитализовали свог противника, и он не сме бити пуштен без високог одобрења. Сада је пред њима још једно искушење: Радановић сматра да Ћерајића треба отпустити по сваку цену, не водечћи рачуна о удбашком надзору над њиховим пацијентом, а Перовић сматра да га, иако је здрав, и даље треба држати у болници, јер постоји ризик да се удбаши с њим обрачунају ако изађе на слободу:“Боље да га задржимо на продуженом лечењу, јер га ван болнице мрак може прогутати“. Бучановић упозорова да му је полицајац који га је довео у болницу изричито рекао да ће га, ако се хитно не смири и ако настави да напада моћника из владајуће коалиције, снаћи зло.                          Ипак, после свега, и Перовић решава да га отпусти, на свој ризик, и наређује му да се склони из Ниша, бар на три месеца, на шта Ћерајић каже да ће се крити код сестре у Београду. Перовићев претпостављени, али и пријатељ, Петар Огњановић, који га је хтео себи за наследника, каже да више не може да се залаже за њега, јер је под сенком сумње пошто се усудио да се противи власти. Огњановић истиче да је време у Србији опасно, да владају криминалци, да човек може да буде убијан за ситницу:“Шта смо ти и ја за њих? Инсекти које ће згазити а да се и не намрште. А сви су они под нечијом шапом, моћ иде ка врху“. По Огњановићу, човеку је остало само да бира између два стада – пастировог или пастиричног, Милошевићевог или Мирјане Марковић. Пошто су њих двоје у љубави, свеједно је где си. Перовић се ипак не слаже да лекари могу тек тако да иду у политику, тек тако да се приклањају моћницима – њих Хипократова заклетва обавезује на бригу и старање о свима.                                                                                                                               Удбаши упадају у болницу, и прете лекарима због пуштања Ћерајића. Лакари стану на страну свог пацијента, а један удбаш, у бесу, хвата Радановића за нос. Овај му не ћути – каже да, за разлику од очију пацијента кога је отпустио, и у којима нема зла, у његовим очима види убицу.                     Ћерајић се, на крају, смирује и мири са својима.                     ТЕЛО                                                                              Питање тела пацијената у роману „Додир душа“ озбиљно је. У телима се пројављује душа. Милан Гвозден има тело у стању потпуне укочености – ступора. Крављачин своје тело користи да опонаша миша. Стари Тараба ће свом телу пресудити вешањем.                                                                         Постоји много лажних идеја о телу. За платонисте и гностике, тело је тамница душе, привремено сместиште кога се треба што пре ослободити. „Сома – сема“: тело је гроб. За далекоисточне религије тело је пука „футрола“ за душу, које се мења кроз низ инкарнација. Оно је, у ствари, само обмана – оно што индуисти зову maya. За данашњег потрошача тело је пуки извор задовољства, својеврсна играчка.                      Али шта је тело у суштини? Како га види Бог Који га је саздао и Који је постао тело из љубави према човеку?                   Да би се појавило моје тело, била су потребна тела мојих родитеља који су ме зачели из љубави. Анђели немају родитеља – они су бестелесни.                                                     Тело није ствар. Оно је личност. Оно јесте ја. Мада се моја личност се не може свести једино на тело. Ја нисам просто животиња, која је тело и остаје тело. Животиња, за разлику од човека, нема бесмртну душу, вреднију од васељене. Иако је душа човекова тако битна, ипак се личност не може свести ни само на душу. Јер, као што смо душом слични анђелима, тако смо телом повезани са космосом, микросмични смо. Телом смо укорењени у времену и историји. Тело је и нешто што нас везује за простор.                 Зато је целовит човек и душа и тело. Тело није пука посуда душе: оно је пројава наше целосности. Душа оживљава тело. Тело пројављује душу.                                         Тело ме повезује са свом тварју. Космос је својеврсни продужетак мога тела. Астрологија није истинита јер је паганска вештина која гата о судбинском утицају планета, али остаје чињеница да космос утиче на мене – од зрака Сунца и гравитације Месеца (плима и осека) до космичких радијација.                                                                                         Тело ме повезује с друштвом: колико људи се, рецимо, труди да обезбеди хлеб који ме храни. Тело је моје богатство, али и моја немоћ: јер, оно ме чини зависнима од других. Телом се људи узајмно допуњују: човечанство је једна породица, потомци смо сверодног Адама.                              Тело је, понављамо, израз и пројава душе. Осмех или гримаса, магла или сев у очима, тикови, интонације гласа: колико знакова који нас одају! Тело је, забог тога, и језик моје личности. Нежност се, рецимо, покаже пољупцем и загрљајем – деловање тела изражава моје биће. А тако мало знам о томе ко сам.                                                             Ипак, између мог тела и моје душе постоји неки раскид, који не разумем. Има нечег двосмисленог у њиховом узајамном односу. Тело ми помаже да изразим себе, и у исти мах ме спречава да себе превазиђем. Оно је често преграда између мене и других људи. Чак и лице се може претворити у маску. Бојимо се правих себе. Облачимо се и шминкамо да бисмо направили имиџ – а то нисмо ми.                                               Бива да тело постане мучилиште у које смо заточени. То је кад смо болесни. Бол чини да осећам своје тело као мучитеља, али не могу да му побегнем. Неки пут нас зубобоља или главобоља лишавају могућности здравог расуђивања: толико је јака наша физичка условљеност. Није увек лако живети у свом телу, нарочито кад се оно стално мења – у младости и старости, рецимо.                                                Ни ово не треба заборавити: тело нам се не даје довршено. Ми треба да га довршимо. Неко је рекао да је сваки човек после тридесете године одговоран за своје лице. Доктор Радновић то зна. И зато је свестан везе између душе, тела и смисла постојања. Основно питање је, увек, питање смисла. Оно се поставља кад год стигне нови пацијент, попут младића Сретена, студента рударства. Мина му је откинула леву подлактицу и леву ногу. Сања како трчи и игра фудбал. Пита се где је био Бог када се њему то десило, и у чему је смисао инвалдиности:“Моја несрећа треба да има неки смисао да бих са њом могао живјети. А она је нијема, очајно бесмислена.“ Пошто има самоубилачких склоности, Радановић му обећава пластичну хиругију за лице. Лице је тело, али и израз душе.                                                                    РАСПРАВА О ДУШИ                                                                    Сложено питање приступања души болесних људи у Ћосовићевом роману је више пута обрађивано. Рецимо, ту је питање групних психотерапија. Ћерајић је више пута хоспитализован, и он групне психотерапије сматра обичном потрагом за изметом. Тараба их доживљава као исповести, својеврсно ослобађање од демона. Доктор Радановић им јасно каже да се не бави егзорцизмом, али да је спреман да позове духовника ако затреба. Он додаје: „Сврха групних разговора је да препознате и откријете себе, скупите у целину делове личности које вам је болест растурила”. Подсећа их да причање у групи није рушење сопственог достојанства него помоћ другима да дођу до своје приче. Нестају друштвене разлике и остаје само искреност.                      Ускоковић поставља питање – да ли зао човек може постати добар. Доктор каже да се на основу Новог завета и романа „Јадници“ Виктора Игоа о томе може све научити. Да, преображај постоји. Могућ је чак и искрен контакт између људи, иако Ускоковић у то сумња.                         Перовић са колегама и болесницима расправља о души. По Оксфордском речнику,  „душа је нематеријално ја које поседује свесно искуство, контролише пориве, жудњу, акцију и одржава идентитет од рођења (или пре ) до смрти ( или после )“.         Ова занимљива дефиниција ипак им није од неке нарочите помоћи.                                                                 Да ли је душа инвалид у колицима?                                           О души се не расправља, она је Божија, чује се у разговору.                                                                                             Бучановић се пита:“Да ли расправљати о души, или је препустити њој самој?“Он, као „натуралиста“, више верује у генетски инжењеринг – бактерије добијају људски ген, и почињу да производе инсулин. Биће откривен и ген психе, па ће се производити и психотропни лекови.                            Радановић, пак, говори о телу, души и духу. Цитира блаженог Августина који каже да је „душа суштина жива, проста, бестелесна, која дејствује помоћу органског тела, и даје му живот и рашћење, осећање и силу рађања“. Духом се, додаје доктор Цветан, стреми ка Богу. Он разликује обожење од индивидуације. Код Јунга, индивидуација је пут ка себи, док је пут обожења пут од сопственог ја ка Божанском Ти. У том смислу, индивидуација је својеврсни егоцентризам.             Један болесник пита зашто су душе зверске и зашто је тако мало добрих душа, на шта Радановић одговара да је човек пао у грех, и да се душа може остварити само жртвеним давањем себе другоме, као што је Бог свемоћан зато што је свежртвен.                                                                                         У расправи са др Марковићем, Радановић истиче да је грех узрок болести, и додаје:“Подсећам вас на Јунгово запажање да после тридесет пете године не постоји ни један пацијент, коме не представља проблем његово опредељење по питању религије, а ниједан није излечан ако није решио питање религије и одредио свој став“. Др Марковић каже да је религија ненаучна, и да долази Њу Ејџ, због чега га један пацијент напада, и каже да се њему, доктору, као комунисти и сину Титовог комунисте и од вере привиђа четништво. Перовић се ставља на страну Радановића, јер је излечење могуће само као налажење смисла. Радановић сматра да религија не понижава лекаре, и да болесничке постеље могу постати извори смисла. Болесник Звездан Поробић, оболео после губитка завичаја, Западне Славоније, чита песму о одласку и повратку душе.                                                            Перовић излаже свој оглед „Душа вјероломница“, у коме истиче да монотеизам даје сигурност, док политеизам (сваки од богова има своју вољу) рађа несигурност. Несталност душе је наводи да се стално креће ка постојаности. Пацијенти аплаудирају Перовићу.                            После  сеансе, лекари разговарају. Радановић указује да су руске научнице Слезина и Рјабињина, поред три стања свести ( будност, спори сан и тврди сан ) установиле да постоји и четврто стање – стање молитвене тишине. Радановић цитира Златоуста који каже да молитва и немогуће чини могућим, па се он увек моли Богу за своје пацијенте.                                                                                           Схватио је да је прави пут само у хришћанској вери, о којој Семјон Франк, у свом делу „Светлост у тами“, каже:“Осећање метафизичке усамљености, напуштености, несигурности наше личности замењује осећање њене метафизичке осигураности, поседовања вечног уточишта у крилу те врховне реалности. Осећање опасности, страх пред животом замењује осећање ненарушивог спокојства, заснованог на унутрашњем поверењу у врховну инстанцу света. Ако је савремени немачки теоретичар трагичног атеизма Хајдегер прогласио „страх“ метафизичком суштином људског живота, онда је томе супротстављен по својој једноставности велики завет родоначелника рационалног религиозног мишљења, Сократа: с човеком, који је предан добру, не може се десити ништа лоше ни у овом, ни у оном свету. Позитиван израз тог истог осећања даје хришћанско откривење Бога као „Оца“, или као „љубави“ („Бог је љубав“, (1Јн 4; 8)). У својој трагичној судбини на земљи човек позајмљује храброст и смисао живота не само из поклањања светињи и некористољубивог служења њој; последњи и најчвршћи темељ његовог живота јесте охрабрујуће, умирујуће и блажено осећање да сâм саприпада некој небеској домовини – дому Бога, као рођеног Оца, да је осигуран и ненарушиво очуван у Богу. Човек постаје свестан да није само слуга Божији – најпунији и најсавршенији израз религиозног осећања је осећање да је он дете Божије.“                                                                                      УМЕСТО ЕПИЛОГА                                                                   Ћосовићев роман „Додир душа“ је хришћански у дубљем смислу те речи. А хришћанство је, у читавом 20. веку, као и данас, било изложено великим искушењима. Ипак, Бог нас неће оставити. Види се то и из примера савремених подвижника.                                                                 Велики руски духовник, старац Никон Воробјов је живео у претешко време комунистичког ропства када је вера била гоњена са свих страна, и на све могуће начине. У доба Лењина и Стаљина, вернике су масовно убијали и слали у логоре. У доба Хрушчова, слали су их у затворе и луднице. Било је и примера истинске отпадије, попут случаја извесног свештеника и професора духовне академије, Осипова, који се јавно одрекао вере и наругао Господу Исусу Христу. У то и такво доба, старац Никон је учио хришћане да не губе наду, него да иду уским путем подвига ка рајским ширинама вечности. Нека се свет руши, али нека у души људској влада мир, и то по сваку  цену. Зато је говорио да је мир у души главно знамење помирења са Богом. Мир са Богом је и мир са ближњма:“Боље је и покварити неки посао, него изгубити мир у односу са ближњима“, поучавао је. Треба живети тако да сваки човек, кад оде од нас, осети радост и утеху.   Према свима се треба односити као лекар према болесноме. Уосталом, сви смо ми болесни; сви болујемо, само од разних болести. У болници ни на кога не вичу што лежи у постељи. Нико не каже:“Слепице једна, зашто си ослепела?“ Или:“Зашто си добио инфаркт, бедниче?“ Зашто бисмо ми, болесни од страсти, једни друге грдили због греховних болести?  Треба  да се узајамно помажемо, а не да грдимо и ружимо ближње.                                                                Управо на тим начелима почива и романескна порука Миладина Ћосовића. У околностима рата и свеопште смутње, кад се људске душе урушавају и тону у тмину, пут ка Богу и братству међу људима остаје отворен, поручује он. И та порука нас снажи кад год помислимо да нам снаге понестаје.

УПУТНИЦЕ УЗ РОМАН „ДОДИР ДУША“

  1. Бог заиста није равнодушан према људској патњи. Он шаље свог Јединородног Сина да нас искупи и спасе. Руски митрополит Пантелејмон овако сведочи о томе:“Један мудри свештеник је, када су га упитали где је Бог, једноставно одговорио: Бог је на Крсту. Бог се спушта на земљу, постаје човек и живи људски живот са свим тешкоћама, примивши на себе чак и последице првородног греха, иако је чистији и безгрешнији од новорођенчета. Читали сте „Идиота“ Достојевског? То је био покушај да се прикаже лик светог човека у нашем грешном свету. Чиме се завршио? Херој је једноставно полудео. Када је Господ био на земљи, Он се тако умарао да је спавао на кормилу брода који је буквално тонуо у таласима. Пре него што је узео на Себе грехе света, пред страдањем на крсту, Господ се тако ватрено молио у Гетсиманском врту, да му је зној био попут капи крви. Примио је на себе страшну, мученичку смрт. Доживео многа понижења. Народ који је исцељивао — а ни један човек није одлазио од Њега без излечења — викали су: „Распни Га, распни!“ Ти људи су Га могли ослободити, али су ослободили разбојника. Смрт на крсту је језива смрт, мученичка. Када човека прикуцавају ексерима за крст, принуђен је да се ослања на ране на рукама и ногама. Разапети човек умире од гушења. То је страшна тортура, ужасно мучење. Правили су овакав експеримент: људи су дуго стајали, са подигнутим рукама у вис — почињали су да се губе дах јер се грудни кош подизао. Код крста је стајала гомила људи која се смејала и викала: „Спаси сам себе ако си Бог“. Како је познато према савременим истраживањима плаштанице, Христа су бичевали страшним бичевима са оловним шиљцима који су драли кожу. На плаштаници се виде трагови тих бичева на Његовим леђима. Толико је био ишибан да није Сам могао да носи крст. Помогао Му је Симон Киринејски. Када је Он носио горњу греду, за коју су Му биле везане руке, и када се изнемогао спотицао по путу на Голготу — Он је падао лицем у прашину. Зрна прашине су пронађена на плаштаници. На Његову главу су ставили оштри. Трње се заривало у кожу и потоци крви су текли по Његовом лицу. Физичко страдање је било појачано моралним, духовним страдањем, нама недостижним — Он је на Крсту изговорио фразу која ме увек доведе у стање унутрашње узрујаности. На крсту се Бог-Син обраћа Богу-Оцу: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“/…/Тешко, неиздржљиво страдање. Бог га је сам доживео. То страдање и јесте оно што је Бог учинио како би се победило зло, уништила патња. Ево га пут избављења од мука. Страдање се исцељује страдањем. Смрт се побеђује смрћу. Умирући на крсту, трпећи патњу, Он је уништио снагу патње. Сада свако, ко је у муци, може се обратити Христу, бити са Њим и добити од Њега помоћ. Таква помоћ долази. Зато сада страдање није оне јачине које је било до доласка Христа. Сада има смисао. Свако ко трпи приноси себе као жртву и страда са Христом.“
  2. Овим питањем бавио се синовац војводе Живојина Мишића, књижевни критичар Зоран Мишић. Косовски завет је, како би Зоран Мишић рекао (у свом огледу „Шта је то косовско опредељење“) „подземно сунце“, које нас је грејало у вековима таме. „Духовно и песничко опредељење“, „љубав која остаје и када нема више љубавника, лепота која зрачи и када су нестали њени неимари, сан који обасјава јаву и када су у свом пламеном лету изгорели сањари“, вели Мишић. И додаје: „Косовско опредељење је опредељење свих оних који су радије бирали у подвигу смрт, него ли са стидом живот“.Када данас читамо „Похвалу кнезу Лазару“ од патријарха Данила III, написану 1392. или 1393. године, чини нам се као да слушамо покличе који су се 27. марта разлегали на београдским улицама: „Боље је нама у подвигу смрт, неголи са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, неголи плећа непријатељима нашим дати“.И питамо се:није ли то увек било једно исто опредељење које нас је нагонило да се боримо за „изгубљену ствар“, да се подижемо на устанак у тренуцима када је цео свет веровао да нам нема спаса? Нисмо ли управо у таквим тренуцима,када је претило да нестанемо, долазили до најпуније  потврде  свога  постојања?““
  3. Криза човека је криза постренесансног хуманизма који је, после вере у људско биће без Бога, схватио да је смртност и трулежност основа за анимализацију. Семјон Франк о томе каже:“Култ човека, оптимистичка вера у његов велики позив да влада светом и да у њему учврсти власт разума и добра спојен је у том хуманизму с теоријским представама о човеку као бићу које припада и царству природе и које је потпуно потчињено њеним слепим силама. Већ су француски материјалисти XVIII века из овога изводили закључак, суштински неспојив с вером у човека: они су тврдили да је егоизам универзални мотив свих људских поступака, или чак да човек није ништа друго до својеврсна машина („ľhomme-machine“). Без обзира на ово, у XVIII веку и у првој половини XIX века још се могло веровати у то да човеку припада посебно, више хијерархијско место у космосу, зато што је та вера била заснована на исконској представи о човеку као бићу посебног, вишег реда, принципијелно различитом од осталог животињског света; тако је било могуће веровати да је специфична карактеристика човека разум (homo sapiens), или морална свест. Смртни ударац теоријској основи тих претпоставки (од самог почетка доста нејсаних) задао је дарвинизам. Дарвинизам је срушио давнашње, исконско уверење да између човека и осталог света постоји принципијелна разлика и заменио га представом да је човек само део животињског света, блиски мајмунов сродник, потомак човеколиког мајмуна. Антрополошки мотив дарвинизма да научно разобличи надмену људску самосвест нашао је нову потврду већ у нашем времену, у психоанализи (тај смисао психоанализе наглашава сам њен творац, Фројд): тврдња да човек није ништа друго него мајмунолико биће није довољна; по психоанализи човек је само грудвица живог тела, и сав душевни живот и све идеје те грудвице потпуно зависе од слепог механизма полне пожуде; људским животом не руководе ни разумна свест, ни дух, ни савест, него слепе, хаотичне, подсвесне силе.“
  4. Хрватски авиони убијали су српску децу на Петровачкој цести, о чему Слободан Антонић пише:“Потребно је наћи симбол геноцида извршеног у Олуји. Као што је Ана Франк симбол холокауста, а Милица Ракић симбол НАТО агресије, тако су она деца што су их хрватски авиони побили на крвавојПетровачкој цести симбол српког страдања и хрватског геноцида. Убијени су, између осталих, Јовица Дрча, стар 6 година, Невенка Рајић, стара 9 година, Жарко Рајић, стар 9 година, и Дарко Вуковић, стар 13 година. Хрватски авиони гранатирали су избегличку колону 7. августа, дакле два дана пошто је пао Книн и готово сваки војни отпор престао. То није био само злочин над немоћним цивилима. Био је то јасан показатељ шта би се десило српским породицама само да су сачекале „побједничку хрватску војску“, и порука шта ће им се десити ако само и помисле да се врате.“( https://sveosrpskoj.com/komentari/antonic-gradjanisticko-zatrpavanje-oluje-iz-srbije-dokle-vise/?script=cir)

Крављачинов случај је везан за Глину, једно од најстрашнијих места србске историје. Била је део Војне крајине Хабзбурга, и у њој је, 1735, основана прва масонска ложа на територији данашње Хрватске. У православној цркви у Глини, лета Господњег 1846. године, по први пут је изведена  хрватска химна, „Лијепа наша домовино“ Антуна Михановића, коју је те године компоновао Србин из Глине Јосиф Руњанин, а отпевао је српски православни хор из Глине. Године 1941, као крвави доказ да је Југославија била самообмана Срба, десили су се покољи који превазилазе све до тада јасно и познато. Ево изјаве усташе Хилмије Берберовића коју је септембру 1941. дао полицији у Београду: “Убијање је вршено на неколико начина. Неке су затварали у православној цркви у Глини, гдје је могло стати око 1000 душа. Тада је командир одредио из наше сатније 15 људи који ће извршити клање. Прије поласка на овај посао давао им је пиће, и то неком рума, а неком љуту ракију, па кад се напију онда су их слали с ножевима унутра. За вријеме клања пред црквом је била постављена стража, јер су се неки православци пењали у звонару и скакали са врха звоника у порту. Сви они који су скакали били су побијени у порти од стране стражара. Ја сам био одређен да у три маха вршим клање у цркви (…). Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали ножем право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гдје стигнемо. Ако неки Србин не би био готов од првог ударца, тога би усташе преклале ножем. За вријеме овога клања није горјело свјетло у цркви већ су били одређени нарочити војнивци који су у рукама држали батеријску лампу и тиме освјетљавали просторије. У више махова десило се да је неки Србин насрнуо на нас, или пак некога ударио ногом у стомак, али тај је био одмах искасапљен. За вријеме овога клања била је велика галама у цркви… Ово клање у цркви десило се 7-8 пута, а ја сам учествовао три пута. За вријеме клања увијек смо били упрљани крвљу толико да се униформа није могла очистити, већ смо је замијенили у магацину. У прво вријеме су довођени само мушкарци, а доцније и жене од 15 до 50 година. Приликом овога довођења видио сам у више махова да су усташе и неки моји другови војници најприје силовали жене и дјевојке, па их затим одводили у Глину – у затвор”. ( Ђуро Аралица, Усташки покољи Срба у глинској цркви, https://www.muzejgenocida.rs/images/izdanja/Aralica,%20Djuro,%20Ustaski%20pokolji%20Srba%20u%20glinskoj%20crkvi.pdf, приступљено 24.8.2019. године )

  1. У својој књизи о покољима у глинској цркви, Ђуро Аралица наводи како је дошло до изгрдање Спомен – дома и шта се после десило:“Кад се за то указала прилика Горњокарловачка епархија је покушавала да од власти Хрватске добије одобрење за градњу нове цркве, али се увек суочавала са одлагањем издавања одобрења, уз углавном неуверљива оправдања. С обзиром да се ипак није могао наћи правни основ за бесконачно одлагање, надлежне власти Хрватске су почетком шездесетих година одобриле градњу нове цркве у Глини. Међутим, без ваљаног објашњења Српској православној цркви је ускраћено право да нову цркву гради на месту порушене и оскрнављене Богородичине. Тако је, после свих перипетија, нова српска православна црква у Глини саграђена 1963. године на другој локацији, (на црквеном економском дворишту), која се налази позади порушене цркве, на удаљености од око 150 метара.“. Многи наши исељеници су хтели да присуствују освештању храма у Глини, за који су дали прилоге, али им власт СФРЈ није давакла улазне визе. После тога су уследиле интервенције амбасада САД и Канаде у Београду, па је тај проблем доспео на савезни ниво. На крају је нађено „соломонско решење”: Савезна комисија за верска питања саопштила је представницима СПЦ да ће исељеници добити визе, али је при томе скренута пажња да се приликом освештавања цркве и других церемонија у вези с тим не помињу усташки злочини. Та опаска је образложена, на тада уобичајен начин, да би се евентуално помињање усташких злочина могло протумачити као распиривање верске и националне мржње и нетрпељивости. Освештавање нове цркве обављено је на Малу Госпојину (21. септембар) 1963. године. Тај свечани чин је обављен уз присуство српских исељника из САД и Канаде и без помињања усташких геноцидних злочина. Почасно место међу званицама добио је и католички жупник Франц Жужек. Њему ту није било места из више разлога. Поред осталог, он је издавао неважеће потврде Србима о покатоличавању и код њих стварао заблуде да ће опстати ако се покатоличе, учесник је, посредно или непосредно, одлуке о рушењу оскрнављене Богородичине цркве, од њега су донесени кључеви Богородичине цркве када је у њу увођена група првог покоља, неискрено је сведочио о покољима Срба у цркви. Уз све то, он је, као што се види из његове цитиране изјаве, био добро упознат ко су водеће усташе у Глини и какве су им намере, али о томе чак ни после почињених злочина није обевестио угрожене Србе. Њему је незаслужено припала таква почаст вероватно на основу дискутабилног убеђења међу преживелим Српкињама да је он, преко Степинца, издејствовао пуштање из затвора три стотине глинских Српкиња, које су ухапшене после убиства њихових мушких чланова породице 12/13. маја 1941. године.“ На месту порушене цркве нашла се спомен – плоча на којој је писало:“ИСТИНА ЈЕ НАША КРВЉУ ЗАПИСАНА БИЛА ЈЕ НЕКАДА НА ОВОМ МЈЕСТУ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА А 30 ЈУЛА ГОДИНЕ 1941 ОКО 1200 НЕВИНИХ ЉУДИ НАШЛО ЈЕ У ЊОЈ СМРТ ПОД ОШТРИЦОМ УСТАШКОГ НОЖА. ПРОТИВ ЗЛА И ЗЛОЧИНА УСТАО ЈЕ НАРОД БАНИЈЕ И ПОШАО ТЕШКИМ АЛИ СВЈЕТЛИМ СТАЗАМА НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКЕ БОРБЕ. ДАНАС НА ОВОМЕ МЈЕСТУ СТОЈИ СПОМЕН ДОМ ЖРТВАМА ФАШИЗМА, А ПОДИГНУТ ЈЕ ГОДИНЕ 1969. ЈЕДИНСТВЕНОМ АКЦИЈОМ И БРАТСКОМ СОЛОИДАРНОШЋУ НАРОДА БАНИЈЕ И ЉУДИ ШИРОМ НАШЕ СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ДОМОВИНЕ. 4. ЈУЛ 1969”“. Аралица додаје:“Српски народ Баније и Кордуна је са одобравањем прихватио иницијативу да се изгради Спомен-дом на месту порушене цркве, и масовно се одазвао позиву да ту градњу помогне добровољним прилозима,јер је поверовао да ће то бити објект који ће одговарајуће сведочити о језиво суровој смрти њихових сродника и сународника. Међутим, присутни Срби су намењену функцију Спомен-дома и церемонију његовог отварања доживели са великим разочарањем, а кад су то сазнали и видели разочарање су изражавали и Срби који нису били присутни. Породице жртава и многи други људи постављали су питање да ли објект у коме се изводе забавни програми служи одговарајуће успомени на жртве језиво суровог усташког геноцидног злочина. Код њих је изазвало огорчење и накнадно сазнање да је санитарни чвор постављен на месту где је био олтар. Код Срба са територије бивших општина Чемерница и Вргинмост забуну и сумње у добре намере у вези са тим обележјем изазивао је и текст уклесан на мермерној плочи, која је псотављена између тротоара и улаза у зграду Спомен-дом. Њима се наметало питање којих је то „око 1200 невиних људи” заклано у цркви 30. јула 1941. године, када им је мање-више било познато барем то да је више од хиљаду Срба одвезено из Вргинмоста после Светог Илије, што значи после 2. августа, те да се после завршетка рата сазнало да су баш они поклани у српској православној цркви у Глини. С обзиром да је кип жене са дететом на платоу испред Спомен-дома симболизовао страдања хрватских жена и деце, уследиле су захтеви да се он измести и пренесе на неко друго место. Већина Срба присутних свечаном отварању Спомен-дома напустила је Глину са разочарањем и огорчењем због церемоније тога отварања и садржине говора високог званичника СР Хрватске Мике Трипала, јер то није личило успомени на жртве него некој свечаној политичкој манифестацији. Да је то представљено као свечаност показао је и загребачки дневни лист „Вјесник”, који је известио да је у 10 сати одржан „народни збор, на коме је присутне госте и више хиљада грађана поздравио Фрањо Чумпек, секретар ОК СКХ” и да је „главни говорник био Мико Трипало”. „Вјесник” је његов говор парафразирао и, између осталог, известио: „Мико Трипало, члан Извршног бироа Предсједништва СКЈ, изразио је узбуђење које он и учесници овог великог скупа осјећају присуствујући отварању Спомен-дома на мјесту на коме је прије година убијено више од тисућу најбољих људи, жена, дјеце – припадника српског народа на Банији. Пошто је говорио о разлозима који су у другом свјетском рату довели до тог брзог расула бивше Југославије и усташке напоре да заувијек заваде Србе и Хрвате, Трипало је рекао да су у позадини монструозних усташких покоља над српским становништвом налази жеља да се српски народ гурне у братоубилачки рат и да се иста таква реакција изазове код српског народа. Жељели су ставити непремостиви зид између Хрвата и Срба који су у тим крајевима одавно живјели заједно.Усташки покољ над српским становништвом у 1941. и четничке акције истребљења Хрвата и Муслимана добили су такве размјере да се излаз у оно вријеме тешко назирао ”. Аралица додаје:“Трипало је на крају, помињући жртве глинске цркве, констататовао: „И оправдани гнев хрватског народа довео је до тога да је и овде пала крв”. У томе говору се лако могла препознати Трипалова жеља и намера да усташке геноцидне злочине прикаже као освету због тобожњег угњетавања хрватског и осталих народа у Краљевини Југославији. Време изградње и намењена функција Спомен-дому, као и садржина говора Мике Трипала, који је децембра 1971. године смењен са свих партијских и државних функција због шовинистичко-сепаратистичке политике, дали су повода за претпоставке да је само у глави неких политички утицајних личности могла настати сулуда идеја да се такав Спомен-дом гради на месту порушене српске православне цркве у којој је извршено клање недужних људи. Испоставило се ипак да ништа од тога није било случајно. Накнадна се показало да ни Трипало није случајно изговорио скандалозне речи, већ да је то било омаловажавање српских жртава. То је потврдила и присутна Савка Дабчевић-Кучар, председник ЦК СК Хрватске, која је на крају Трипаловог говора пред присутним званичницима бестидно рекла: „А сад може да почне ђускање”.“ Касније су Срби ипак направили достојан Спомен – дом. А онда су нове усташке власти освојиле Лику, Кордун, Банију. Ево шта каже Аралица:“Међутим, Спомен-обележје, као видљив доказ покоља у цркви, опстало је веома кратко. Наишла је хрватска војска која је, уз рушење Републике Српске Крајине у акцији „Олуја”, порушила и тек подигнуто Спомен-обележје жртвама геноцида.Хрватске власти су после очистиле све остатке,испред зграде Спомен-дома, засејале траву, вратиле Аугусинчићеву скулптуру и на згради, уместо текста Спомен-дом, исписале нови – „Хрватски дом”. Тако је дефинитивно потврђено да су идејни творци изградње Спомен-дома у Глини, главни говорник на његовом отварању Мико Трипало и рушиоци тек освештаног одговарајућег Спомен-обележја имали исте циљеве – да избришу све трагове који би могли сведочити о усташким злочинима над српским народом“.
  2. Филм је емитован у на београдској телевизији јануара 1991. године, а о афери„а на Википедији пише:“Ову акцију снимања Мартина Шпегеља водили су најбољи оперативци Контраобавештајне службе, јер је требало набавити доказеза хапшење дојучерашњег генерала ЈНА који није смео да посумња у то да је на мети безбедносних служби ЈНА. Одлучено је да се цела операција уради на војном полигону Гаково, крај Вировитице, октобра 1990. године. А највећи део посла је одрадио Владимир Јагар оперативац КОС-а, породични пријатељ Шпегеља а не рођак како се често погрешно наводи. Цела просторијагде је требало да борави Мартин Шпегељ била је опремљена са посебном опремом, која је намењена оваквим радњама. Циљ је био да Мартин Шпегељ  каже на глас своје планове везано за илегално наоружавање чланова ХОСХДЗ и резервног састава МУП-а Хрватске. Јер руководство СР Хрватске са Туђманом на челу желели су да се добро наоружају и крену у отворени рат против Срба и припадника ЈНА, већ на пролеће 1991. године. Све како је планирано, тако је и урађено, тј. акција снимања је успешно обављена.  „Што се тиче караула.. кад буде разоружавање караула, иће се на разоружавање свих којих има. Али оставити Албанцима по пет метака у пушци. А ове друге затворити у подрум и давати храну и воду. Ако то буде трајало пар дана… А, ово ако до нечега дође онда само дај директиву свим својима које познајеш – убијати екстреме. На лицу мјеста! На улици, у сред круга касарне, било где другде, само пиштољ и у стомак… То неће бити рат, то ће бити грађански рат у коме нема милости ни према коме. Ни према жени, ни према дјеци. У стан, једноставно – бомбе у породични стан.“”( Мартин Шпегељ, 14.10.1990. у Гакову )„„А Книн ћемо решити на тај начин што ћемо покасапити. У то имамо и међународно признање за то, онда ћемо их покасапити. Поготово сад кад је и ова курва победио у Србији, Милошевић. Сад нам Американци, други дан од кад је он победио, понудили сву помоћ. А до тада су све шпекулисали.. Би, не би. Кажу сад овако, хиљаду комада транспортера оклопних, оваквих, онаквих аутомобила.. Шта ја знам.. За сто тисућа војника комплетно наоружање бесплатно.“”( Мартин Шпегељ, 14.10.1990. у Гакову, https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%90%D1%84%D0%B5%D1%80%D0%B0_%D0%A8%D0%BF%D0%B5%D0%B3%D0%B5%D1%99 )
  3. Једна од познатијих и доста коришћених техника коју је развио Франкл у оквиру логотерапије зове се “парадоксална интенција” и односи се на то да особа у мислима намерно изазове мисао или радњу која изазива страх. У случајевима неуроза где се постоје тзв. антиципирани (унапред очекивани) страхови, као што су фобије и опсесивно-компулзивне неурозе, ова техника се показала као делотворна, и примењује се и у другим врстама терапија. ( Данка Спасовски, Зашто се нисте убили?, https://elementarium.cpn.rs/teme/zasto-se-niste-ubili/)
  4. Православно учење о опасности помисли које насрћу на човека износи јеромонах Венедикт Светогорац:“Када кажемо мисли, не мислимо само на исказе, него и на слике и околности под којима оне постоје са сваком пројавом. Тако, најподесније исказе са описним сликама називамо мисли и расуђивања.Први и главни узрок постојања мисли код човека је сам прародитељски грех. Све до тада, човеков ум је био једносмеран, а то значи човекове мисли нису биле заокупљене ничим другим. Човекове једине мисли биле су са Богом. Од времена прародитељског греха, зачињу се мисли сумњи, и у наставку, све друге мисли се надовезују. Други узрок настанка мисли су сам човек и његова чула, онда када нису правилно вођена његовим умом. То се посебно односи на чуло вида и на чуло слуха. Са технологијом данашњице, наша чула, више него икада раније, примају различите надражаје. Ово је разлог да борба против мисли постаје снажнија.Трећи узрок су саме страсти које постоје у човеку – управо оне страсти које дају демонима повода да покрену лукаве мисли против нас.Четврти и главни узрок су сами демони. Свети Григорије Синајски карактеристично истиче: Мисли су реч демона и предводнице страсти. Сходно овоме, Свети Исак Сиријац наглашава да природна жеља која постоји у нама, као и наша наклоност и стремљења душе, проузрокују мисли и њихов раст. Овај рат је посебно снажан против монаха који су много пута морали да се боре против демона телом уз тело, у време трајања напада подлих помисли. Свети Максим Исповедник истиче да је овај рат много тежи од видљивог рата.Поред тога, лукаве мисли настају као узрок темперамента човека и његовог телесног састава, дневних оброка, као и због кретања и порива коме се подвргло само тело.“

 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ