Дмитриј Самојлов: ТРИ БЛИСТАВА ФИЛМСКА ПРОМАШАЈА

„Анора“, САД, 2024, реж. Шон Бејкер

Да, заправо, сви већ знају све. Симпатичан филм о глупим људима који се ни на секунду не труде ни да размисле пре него што донесу одлуке. Иначе, брак јунака са проститутком ни издалека није најгора од тих одлука.

Алексеј Серебрјаков се заразно смеје, глумећи одраслог мушкарца који не мари ни за шта. Његова жена је невероватна кучка. Марк Ајделштајн добро игра шмркаво копиле. Познавао сам такве људе, врло прецизно. Јура Борисов ради управо оно због чега га волимо – показује нам нормалног руског момка. Понавља себе из „Епидемије“, и хвала му. Јерменски дуо посредника одлучио је да одглуми вицеве ​​о себи.

Али филм се не зове „јерменски посредници“, не „Марк Ајделштајн“, па чак ни „Јура Борисов“. Филм се зове „Анора“. А ко је Анора? То је трагични лик модерне, номинално независне, али фрустриране и понижене жене Запада. Приморана је да ради као проститутка – ма каква је она „плесачица“? Обична проститутка – она из очаја јури у потенцијално трагичну и очигледно неуспешну авантуру са потпуно незанимљивим и неперспективним штенетом. Бар проститутка би морала да разликује потенцијал од потенције! Она пролази кроз опасне и сасвим невеселе авантуре, а главно емотивно катарзично искуство за њу је брзи секс са руским „гопником“ у старом мерцедесу на великој хладноћи.

И нема више ничега.

„Оњегин“, Русија, 2024, реж. Сарик Андреасјан

Крајичком ока окрзнуо сам филм „Оњегин” Сарика Андреасјана.

Као што је писао Андреасјанов млађи геније Александар Пушкин поводом смрти Бориса Годунова у свом истоименом делу: „Крв је шикнула са усана и из ушију“. Из очију и из мозга.

Овде постоје две варијанте. Прва – овај филм је направила неуронска мрежа. Друга – овај филм је снимио одликаш из веома лоше школе, у којој је књижевност предавао пијани наставник општенародне одбране. Цео филм је намерно ружан клише, збирка најсладуњавијих стереотипа сличних реклами за Империјал банку.

Све је глатко, очишћено, зидови су у најновијој блиставој свили, светло је мало замућено, то сигерише клонулост, Оњегин и Ленски за опкладу пуцају у флаше са удаљености од два и по метра. Ох, каква слатка забава два досадна, излизана трансвестита. Дадиља у шеширићу, намештај направљен за високозахтевне посетиоце скупог тржног центра, испеглане платнене панталонице сељачког дечака, смарагдно зелене ливаде, пластови сена чешљани у берберници, ботоксиране жене, иницијали Е.О. на замагљеном и сузама обојеном стаклу. Русија, коју је Сарик Андреасјан изгубио. Ми је, на срећу, никад нисмо имали.

О садржају нема шта да се каже. Ваљда сте читали „Евгенија Оњегина“?

Ограничени, али вредни школарац добио је задатак да напише кратак есеј. И отишао је код тате, који има три аутосервиса, и узео паре да не напише есеј, већ да одмах сними филм саздан од клишеа.

„Мегалополис”, САД, 2024, реж. Френсис Форд Копола

Њујорк уопште није Њујорк, већ Нови Рим, али ипак Њујорк, а у Медисон Сквер Гардену се одржавају борбе гладијатора и кинески циркус. Градоначелник Цицерон увалио је велики град у страшне дугове, а млади успешни архитекта по имену Цезар измислио нови материјал „мегалон“ и за то добио Нобелову награду. Он жели да изгради просперитетни град будућности, где неће бити ни Грка ни Јевреја, и јагње ће лежати са лавом. Али подли син банкара изводи ситне трикове са Цезаром, а сам полаже право на моћ свог оца, бавећи се полит–популизмом.

Адам Драјвер, у кошуљама и јакнама које изгледају као да су скинуте са рамена председника колхоза из совјетске кинематографије, зауставља време. Шаја Лабаф командује фармерима са црвеним капама и заставама Конфедерације. Ћерка његовог главног непријатеља, која је заљубљена у Цезара, зове се Јулија – о, како оригинално!

Свуда около је ноар тридесетих, човек-морфеус, снови о биодизајну, ситроен фантомаса, ар деко, Град греха, стари совјетски сателит који из неког разлога ради на нуклеарно гориво. Притом, „сателит“ више личи на станицу Саљут-1. И друго, он веома слабо пада на Нови Рим. Наш „Орешник“ без бојевих глава лети моћније.

Није баш јасно шта је ту главни сукоб радње? Да ли људи тамо живе лоше? Па, живот нигде није баш добар за све. Зар је ту немогуће живети? Али они живе. То јест, без барокних редитељских слојева и наслага, радња се може свести на сукоб два ега од којих сваки заудара на тиранију.

Чини се да је ово шаблон у сетингу лоше схваћеног Рима. Бесконачан ток прича о моралном избору од осећања до дуга и назад, листа свих утопија заједно са дистопијама и антиутопијама, и скуп поучних бајки, забава за глумце и за редитеља. Генерално, као да је рецепт за винегрет салату садржао јастога, крављу аорту, чоколадну пасту, пржене нокте, маринирану тикву и шта све не. Срећом, филм не морате да једете, можете га само погледати, тако да је подношљиво.

Може се рећи да је ово бескрајна масонска парабола о изградњи будућности човечанства. Колаж историјских и филмских клишеа. Али ја волим да верујем да је деда Франсис ушао у фазу контролисаног и забавног лудила, где му је веома пријатно са отвореним буџетом и неукротивом маштом.

(Телеграм канал Д. Самојлова; превео Ж. Никчевић)