ДЕТЕ У ДУБОКОЈ СТАРОСТИ: О роману нобеловца Петера Хандкеа „Други мач“

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Искра

ОСЛУШКУЈУЋИ свет, Хандке прави строгу разлику између говорника и приповедача. Говорник углавном рутински понавља и препричава општа места, тумачећи све, судећи о свему, бивајући изнад ствари, одмичући их у не-стварност, у не-присутност, а приповедач се с љубављу привија уз сам догађај, опипава му пулс, гледа и слуша, без помпезне дистанце и без претензија да било кога научи памети.

Па да онда и ми, ослушкујући Хандкеа, будемо приповедачи, бар спорадични, да посведочимо нешто од онога што смо прочитали и доживели пратећи његове реченице, јер је његово приповедање на чудан начин баш формом животворно, као да сва његова граматика дише где хоће, не само дух. Као да писац разлаже постојећи речник и из његових синтаксичких корена ствара свој сопствени, благословени.

Занимљиво, и овај наш догађај у Андрићграду, ова наша мајска повест – одвија се ту негде око Ускрса, око продуженог распуста, баш као у „Другом мачу“. И мада нам писац каже: „Заобиђите ме с вашим мајским прославама. Моја прослава, осветничка, при светлости освете, треба да сачека, до вечери…“ – сад немамо толико времена за чекање. Хиљаду утисака, па онда још толико идеја, а само десетак минута на располагању.

„Други мач“ је чудесна књига, у сваком читању другачија, и све дубља, мада се у њој на први поглед ништа спектакуларно не дешава. Као и обично код Хандкеа, човек лута по околини, табана, од периферије до некаквог ипак центра. Али тај његов ход говори и приповеда са убитачном прецизношћу, као снајпер, кад смо већ код оружаних метафора. Његове речи су скраћенице универзума.

Као и у „Великом паду“, ту су различити типови ходања, и сваком од њих одговара другачији сплет околности. Сећате се, на пример: ход унатрашке код Глумца се јављао онда „када се опраштао од места које му је нешто значило“, или као да је „том месту учинио неправду“, као да тиме тражи некакав мали опроштај. Овде, додуше, имамо и обрнут случај: ходање право, напред, што подразумева одлучност да се иде ка неком циљу, према најављеној освети. То би могло да буде заиста активно ходање, кад Глумац или Осветник просто иде „корацима који су опонашали делотворност“, али ни то није баш једноставно, јер: „да би поново пронашао одређеност, морао би да буде знатно спорији од осталих пролазника“.

Писац пред собом има циљ, али писање стално оклева, стално се преиспитује, планира, храбри себе – и читаоца. Многи пасуси почињу директним позивом: И гле; И гле опет; И чуј; И гле тамо; А чуј и ово – и иза сваког позива отвара нам се неисцрпни, суштински непоновљиви хандкеовски хоризонт. Голи живот. Оно што он види тек сад видимо и ми (као у „Правди за Србију“); из свих тих детаља помаља се, рађа се парадоксална, по свему епска, по свему хомеровска целина. Моћни доживљај света у истинској пунини, као да приповедању нема краја. И нема, јер је свет приповедање. „Што се мене тиче, тешко ми пада да приповедам све одреда; ја нисам бог“, каже Хандкеов далеки предак – Хомер.

А Рахела Беспалов додаје: „Ове скромне речи Хомерове могао је по свему усвојити и Толстој. Њима двојици није било потребно да исказују све како би изразили Целину. Они су били господари оних планетарних пауза поврх свих земаљских збивања, пауза у којима историја у свом лету с ону страну свих људских циљева открива своју стваралачку не-свршеност.“ А баш у тој стварности која се никад не довршава, која непрестано креира саму себе – у тој градњи новога речника полазећи од синтаксе – лежи оно есенцијално. Оно што Петера Хандкеа сасвим приближава двојици епских колоса.

„Та деца у даљини на љуљашкама“ – пише он, и наставља: „Паде ми на памет и Хомер, али не ратни еп Илијада, нити лутања Одисејева, чак не ни његов коначни повратак својима, него пре неки трећи Хомеров еп, онај који не постоји и који никад неће постојати. Или можда, ипак, хоће – макар и не као певање? И гле сада: једно дете на љуљашци…“

Или: фантастичан детаљ – она дуга вожња аутобусом, из предграђа. „Као да сам се увек поново заустављао, улазио у неку стару цркву коју бих угледао док смо се поред ње возили. Епопеја деоница ванредног аутобуса! Где си, Хомеру ванредних аутобуса?“

Често најважније ствари у животу налазимо управо онда кад смо намеравали да одустанемо – поручује нам ово дете у дубокој старости, овај чудни путник по депримираним српским земљама. А тамо одакле је дошао, чека га један невероватни, у „Другом мачу“ описани ПРОПЛАНАК.

„Целину, тотал, опазио сам, дакако, тек потом: оно што ми је најпре упало у очи био је детаљ. На једном од каменова у зиду, као ноктом или неким приручним прибором, урезан рукопис, великим словима, не, не столетно стар али, премда је деловао као исписан тек недавно, не ни из моје, наше савремености. Није ту имало ништа да се одгонета: ДАНАС, ОСМОГ МАЈА 1945 – ЗВОНЕ ЗВОНА ПОБЕДЕ. Ту беше оно, то место. Сада га имам, своје место, своје место сада.“
„Хвала на повратку.“

А сутра је опет 8. мај – и на неким пропланцима опет ће да звоне звона победе.

Желидраг Никчевић

novosti.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.