ДАНКО СТРАХИНИЋ: Ердоганово „ускрснуће“ Аја Софије

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: РТРС

 „Чекајте, људи! Или данас или сутра отвориће се Аја Софија!“
Неџип Фазил Кисакјурек, турски песник и исламистичк идеолог

Недуго након што је 10. јула Државни савет Турске поништио одлуку о претварању Свете Софије у музеј, турски председник Реџеп Тајип Ердоган потписао је указ којим ју је поново претворио у џамију. Султан Ердоган, Други или последњи Освајач Истанбула, како су турског председника на појединим протурским твитер налозима назвали, у получасовном обраћању исламском свету након проглашења одлуке је рекао да је овај чин „ускрснућа Аја Софије претеча ослобађања џамије ал-Акса“, правећи алузију на израелске забране одржавања молитава на том, за муслимане, светом месту. Он је додао да је „ускрснуће Аја Софије ватра наде за све потлачене, подјармљене, искоришћане и угрожене у свету, заједно са муслиманима“, да је „ускрснуће Аја Софије за нас проглас да као турска нација, муслимани и људи, имамо нове поруке за свет“, те да „ускрснуће Аја Софије скида ланце са њених врата и окове са срца и ногу оних који стоје уз њу“. Он је још рекао и да ће претварање у џамију задовољити „дух освајања“ султана Мехмеда, а дан касније његов коалициони партнер Девлет Бахчели је изјавио како је ток турско-исламског освајања ушао у нову фазу. Ове поруке се могу тумачити двојако, према споља као најава „Ердоганове турске реконкисте“ и према унутра ка немуслиманском становништу, али и оним Турцима који се не слажу са политиком власти.

Ипак, Ердоганову одлуку поздравили су и неки његови политички противници. Тако је бивши председник Абдулaх Гул честитао свима који су допринели оваквој одлуци, док је некадашњи премијер Ахмет Давутоглу рекао да је дуго очекивани сан остварен. Иако се претпостављало да ће неки представници опозиције гласније реаговати против ове одлуке, није било реално очекивати да ће се то десити јер су стална мета медијске харанге. Једино су представници прокурдске ХДП опрезно критиковали одлуку. Владајућа коалиција је својим покушајима да се ућутка било каква негативна реакција пренаменовању настојала да створи илузију како је то једногласна народна воља иза потеза власти, при чему им је опозиција ишла на руку не желевши да буде жигосана као антиисламска или названа „Византинцима међу нама“, то јест, издајницима. Писац Орхан Памук примећује да дефетизам и став опозиције не изненађују „јер у Турској не постоји слобода говора“, а постоји и страх да се брани одлука Ататурка.

Aтатурково наслеђе било је доведено у питање и на дан отварања Свете Софије као џамије 24. јула, на годишњицу Лозанског споразума, када је поштоваоцима дела првог турског председника онемогућено да посете његов маузолеј Антикабир. То је учињено под изговором да се објекат дезинфикује због проглашене пандемије (тек је на инсистирање посланика Републиканске народне партије то дозвољено), док је у Измиру гувернер забранио прославу годишњице Лозанског споразума како не би дошло „до поделе у друштву и немира“. У сваком случају, одлука о претварању Свете Софије тумачи се као је још један ударац секуларним темељима земље. Случајно или не, у београдској продавници турске компаније „Котон“ у продаји се нашла мајица са ликом Кемала Паше Ататурка, што можда и отвара питање да ли је продаја у Турској опала.

Ердоганово обраћање се сагледава и као одраз његових тежњи за вођство међу муслиманима на глобалном нивоу, које су због његових интервенција у Ираку, Сирији и Либији, у сукобу са другим исламским центрима моћи какви су Египат, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати. Из канцеларије турског председника постављена су два твита, један на енглеском, о заједничком наслеђу човечанства, и други на арапском, о „ослобађању Ал-Акса џамије“. Уз то, не треба занемарити и Ердоганово набрајање историјских битака из којих су муслимани и Турци излазили као победници.

Иако је то пренаменовање у џамију давна жеља, овај потез је изнуђен тренутним унутрашњим проблемима. Очигледно је да се Турска добро припремала за ношење са реакцијама на ову одлуку, а на руку јој иду околности са проглашеном пандемијом. Уочљиво је да су медијска реаговања детаљно испланирана. Посебна пажња поклоњена је кампањи која говори о чувању хришћанског наслеђа у Турској, а са друге стране наглашава угроженост исламског наслеђа на некадашњим исламским територијама, са упадљивим извлачењима из контекста и потенцирањем измишљених аргумената и понављањем неких других који су коришћени и раније. Из овога се види да се труд који је годинама уназад улаган у кадрове и пројекте у омеђивању неоосманског простора дао плодове, не само за ову конкретну ситуације, већ и будуће подухвате.

Једна од медијских аргументација за пренаменовање у џамију је и она о наводном откупу Свете Софије од стране султана Мехмеда Освајача. Турске власти тврде да се овом одлуком успоставља легалитет јер се поштује оснивач вакуфа Мехмед Освајач, те да се тиме објекат враћа коренима. Наиме, они у својим изјавама стално пренебрегавају да је за разлику од осталих монументалних џамија, које су као такве и направљене, Света Софија изграђена као црква. Потпуно другачији приступ изнео је сам Ердоган у поменутом говору рекавши да је Фатих преузео титулу византијског цара и тиме наследио сва права на имовину, па тиме и над Светом Софијом. Ипак, у свом говору Ердоган је поновио и турску верзију чина претварања у џамију по којој је онима затеченим у њој Мехмед Освајач дао гаранције за њихове животе и слободу, иако постоје сведочанстава о насиљу унутар храма одмах по паду Цариграда.

Турско инсистирање на томе да су хришћанске цркве сачуване тиме што су претваране у џамије, док су џамије на територијама са којих су прогнани Турци касније рушене, указује на занемаривање историјског контекста, што наравно не значи да је џамије требало уништавати. Преобраћење цркава у џамије сматра се одразом надмоћи ислама над хришћанством након освајања. Уништавање џамија или њихова реконверзија у цркве дешавале су се током или после ратова за ослобођење и оне су страдале као симбол окупаторске власти, али и услед занемаривања, што се дешава(ло) и са црквама у данашњој  Турској.

Када су у питању медијски написи, пажњу су привукла и два о фрескама и мозаицима у самој Светој Софији. Званично је најављено да ће фреске и мозаике бити могуће видети, сем у време молитве. Тако је приликом првог џума-намаза мозаик са Богородицом и Христом, као и архангелом Гаврилом у апсиди, био покривен платнима. Упркос Ердогановим обећањима, појавили су се медијски написи који се могу тумачити као припрема терена да се можда и радикалније приступи проблему мозаика и фрескописа. Тако је у једном продржавном медију објављено да су они новијег датума и да су заправо израђени у време рестаурације тридесетих година прошлог века, док се један професор историје огласио ставом да треба уклонити мозаик са „проститутком“ Зое. Уколико би овако нешто било прихваћено, то би био само први корак јер би и за друге приказане личности могао да се нађе „разлог“ за уклањање.

Такође је упоредо рађена и позитивна кампања. Један од таквих маркетиншких потеза је и песма посвећена Аја Софији која је објављена неколико дана пред прву молитву. У видео споту се види да је изводе представници девет народа на киргијском, бошњачком, албанском, арапском, азербејџанском, курдском, свахили, бенгалском и турском језику. Обухватање народа који су некада били део османског царства нескривено указује на неоосманске амбиције, док присуство оних који то нису били, има за циљ да се Ердогановом чину да свеисламски значај.

Уз то је пред отварање најављено да ће првој молитви унутар Свете Софије присуствовати 500 верника, а укупно 1453 верника у простору око самог комплекса. Није познато да ли их је толико стварно било, с обзиром на то да је у једном тренутку пробијен и кордон. Ипак, они који нису могли да приђу ближе молили су се у непосредној близини, као и на улицама на прилазу Светој Софији. Турска пропаганда је отишла корак даље објавом да је због проглашења Свете Софије у џамију берзански БИСТ индекс порастао за 1,453 поена, бројком која се „случајно“ поклапа са годином освајања Цариграда.

На дан отварања током молитве сам Ердоган је прочитао прву суру из Курана. Пажњу је ипак привукло и то да је Али Ербаш, први човек Дијанета, своју хутбу (проповед петком), са минбера, у којој је позивао „читаво човечанство да се придржава правде, мира, саосећања и исправности“, одржао држећи сабљу у руци. Он је објаснио да је то традиција у џамијама које су симбол освајања, као што је и Аја Софија, и указао да је држана у левој руци као симбол поверења за пријатеље. Упркос таквом објашњењу, то је подстакло неке да се са правом запитају ка коме је усмерена та сабља, да ли према споља или према некима унутар турског друштва, јер је назвао проклетима оне који су претворили џамију у музеј, што индиректно указује на Кемала Ататурка. У контексту прогласа да ће Света Софија бити доступна свима ван времена предвиђеног за молитве, у току хутбе Али Ербаш је рекао да ће „бити отворена за све Алахове слуге без икакве дискриминације, баш као и врата других наших џамија“.

Манипулација верским симболима као што је Света Софија и политичка злоупотреба религије може довести до повећања тензија, нарочито ако се има у виду да је Турској, између осталих, честитао и палестински Хамас, док је Муслиманско братство поздравило „историјски корак“ за повратак Аја Софије „власницима“. Уз то, занимљива је и реакција различитих џихадистичких група на ову одлуку. Тако ИСИЛ умањује њену важност, док ћелија Ал-Каиде у Пакистану (ТТП) прославља овај потез, а пак неке друге то посматрају као политички трик којим се скрећа пажња са „’отпадништва’ Ердогана и његовог режима“.

Кључно је питање како ће се пренаменовање у џамију одразити на положај све мањег броја хришћана у Турској који ће бити још изолованији и рањивији у односу на раније, јер многи на Западу нису свесни ситуације у којој се они налазе (види Православље број 1279). Уз то, кадрови АКП све више критикују Лозански споразум што може да има дубље последице на односе са суседним државама, а посредно и са оним европским државама које имају значајну турску и другу муслиманску популацију. Неке познаваоце прилика данашња незаинтересованост ЕУ за помоћ Грчкој поводом несугласица са Турском подсећа на време опсаде и пада Цариграда када, сем малог броја Венецијанаца и Ђеновљана, нико није дошао у помоћ умирућем Ромејском царству. Чинило се некоме прикладним или не прављење оваквих паралела, изгледа да грчки захтеви неће наићи на подршку ЕУ јер на дневном реду европског самита који се одржава тек у септембру за сада нема овог питања. Уколико на дневном реду и буде неки грчки захтев, биће то нарушавање територијалних вода Грчке и Кипра и могућих налазишта нафте и гаса, будући да се више пажње обраћа на економске интересе. Овакво понашање ЕУ отвара и питање да ли ће Европа као 1453. године да гледа своје партикуларне интересе и последично препушта Балкан неоосманској политици као цену за попуштање Турској у другим зонама или ће се одважити на неки конкретнији одговор. Овај чин промене статуса се може одразити и на односе са државама са већински православним становништвом, а посебно са Русијом јер одлука „удара на архетип“ (С. Гајић).

Питање је да ли Ердоган тако нешто и прижељкује како би оправдао своју одлуку и наратив о нарастајућој исламофобији у свету, којом он, била она стварна или медијски „пренадувана“, у последње време вешто манипулише, а којој оваквим потезима и сам доприноси. Остаје да се види каква је то „нова порука свету“ турске нације и муслимана, коју је у свом говору по проглашењу у Свете Софије у џамију Ердоган поменуо.

 

Данко Страхинић

 

Објављено у листу „Православље – новине Српске патријаршије“ број 1281-1282. од 1-15. августа 2020.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.